Igre 
Marina Abramović u susret retrospektivi u britanskoj Kraljevskoj akademiji: "Više ne mislim o smrti, pevam po ceo dan"
Komentari19/09/2023
-07:12
Marina Abramović prva je žena u istoriji britanske Kraljevske akademije koja će ove jeseni imati svoju samostalnu retrospektivnu izložbu pod njenim krovom u 255 godina dugoj istoriji te institucije. Istovremeno, izvodi svoju operu "Marija Kalas" u Kući engleske opere i to u četiri uzastopna dana, promoviše dve knjige i održava četiri predavanja na univerzitetima.
Iako je nedavno imala mnogo problema sa zdravljem, za Guardian otkriva da ne namerava da odbija takve projekte.
"Jeste li ludi? Imam 76 godina, a 77 punim u novembru. Šta da radim? Da sedim kući i čekam penziju?", rekla je umetnica performansa svetskog glasa.
"Ne želim više da se bavim bilo kakvim kosturima"
Abramović je provela dobar deo poslednjih pedeset godina svog života nanoseći sebi bol u ime umetnosti. Međutim, početkom ove godine telo je počelo da joj se sveti. U maju, kada je bila podvrgnuta manjoj operaciji kolena, neočekivano je dobila plućnu emboliju koja ju je umalo ubila. Bila je na intenzivnoj nezi punih šest nedelja, imala tri operacije, devet transfuzija krvi i neko vreme provela u komi.
Sada kaže da su joj njena umetnička praksa, kao i jedan od njenih najčuvenijih performansa "Umetnik je prisutan" pomogli da prevaziđe taj period.
"Za početak, lekari su mi davali opoide na svaka četiri sata, a ja sa tim nisam mogla da se nosim", ispričala je Abramović za Guardian.
"Ne mogu da pijem alkohol, ne mogu da uzimam lekove, čak ni aspirin. Želim da osetim sve što je u mom telu, uvek. Zato sam prestala da ih uzimam. Bol je bio neverovatan, ali sam znala da će mi to omogućiti brži oporavak jer mogu da koristim svoju volju i sve što sam naučila da brže izađem iz kreveta. U suprotnom bih možda i dalje bila u njemu", rekla je umetnica.
Povezane vesti
Kako kaže, intenzivna nega potpuno se razlikovala od njenih performansa, jer nije imala kontrolu nad bilo čim što joj se dešavalo.
Iako je dobar deo svog stvaralaštva provela fokusirajući se na smrtnost, kaže da je sada okupirana isključivo životom.
AP/Mary Altaffer
"Ne želim više da se bavim bilo kakvim kosturima", rekla je prisećajući se svog performansa iz 2002. u kom je ležala naga na podu galerije, dok je na njoj bio ljudski skelet.
"Juče sam napravila hleb od maslina, a inače nikad ne kuvam. Nije bio loš, možda je mogao biti sočniji. Mislim da će drugi biti bolji. Ali budim se srećna i pevam ceo dan", kaže Abramović.
"Moja dela sada mogu da žive zauvek"
U retrospektivi koju priprema učestvuju 42 njena učenika, koji će izvesti njene najčuvenije performanse. Trenutno se nalaze na pripremama u posebnom odmaralištu, gde slede stroga pravila poput toga da ne razgovaraju, ne jedu i samo piju vodu i čajeve.
profimedia
Među delima koja će biti rekonstruisana je i "Imponderabilia" – u kojoj goli muškarac i žena stoje sa obe strane ulaza na scenu, zahtevajući od posetilaca da odluče na koji način će naći put o druge strane izložbenog prostora. U performansu "Luminocity", nag izvođač nalazi se visoko na zidu u pozi raspeća, sedeći na sedlu bicikla. Abramović je ove komade izvodila sama satima, ali ograničenja prava rada sada zahtevaju rotaciju izvođača.
U možda najizazovnijem delu, "Kuća sa pogledom na okean", tri žene će zauzeti odvojene otvorene platforme na zidu galerije, 24 sata dnevno tokom 12 dana, posmatrajući dok su i same posmatrane, bez razgovora, pijući samo vodu.
Povezane vesti
"Za to imamo doktora, imamo psihologa, imamo nutricionistu u pripravnosti. Sve to ja nikada nisam imala kada sam ih sama radila, ali oni su sjajni izvođači – ljudi kojima verujem", objašnjava umetnica.
Abramović kaže da je za nju vrlo emotivno to što njeni performansi sada dobijaju život izvan nje.
"Kritikovana sam zbog toga što sam dala dozvolu da drugi ljudi izvode moje radove, ali ja sam ponosna na to. Jer, ako druga osoba ima harizmu, dela dobijaju novi život i mogu da žive zauvek", kaže ona.
Povezane vesti
Sećanje na najpoznatije performanse
U okviru retrospektive u Kraljevskoj akademiji biće i njeno čuveno delo "Ritam 0", u kojem je umetnica u originalnom izvođenju postavila 72 predmeta na sto – pištolj, metak, plavu boju, češalj, bič, karmin, parfem, šibice, pero, lance... – uz uputstvo da ih publika može koristiti na njoj kako želi.
Predstava je osmišljena da testira šta bi javnost mogla da uradi sa takvom slobodom, a ono što je počelo nežnošću – ponuđena joj je ruža, poprskana je parfemom – brzo je postalo mračno. Odeća joj je strgnuta, jedan čovek joj je sečivom prerezao vrat i okusio njenu krv, a na kraju je izbila tuča kada je jedan od prisutnih napunio pištolj i prislonio joj ga na glavu.
Godinu dana nakon tog performansa održanog u Napulju, Abramović je napustila rodnu Srbiju i krenula u nove avanture sa nemačkim umetnikom Ulajem.
profimedia
Godinama su zajedno stvarali i izveli neke nezaboravne performanse, a na kraju priredili spektakularan raskid koji će ostati zapisan u udžbenicima istorije umetnosti. Njih dvoje krenuli su u dugo pešačenje sa suprotnih krajeva Kineskog zida, a kada su se na sredini sreli, zauvek su se rastali.
Abramović kaže da joj je ta duga šetnja bila najteža stvar koju je ikad uradila, jer je sve vreme razmišljala o tome da nakon svega, čovek kojeg je volela odlazi, a njihov zajednički rad prestaje.
U godinama kada je umetnost performansa bila prava avangarda, suočavala se s nemaštinom. Priseća se kako je u Indiji, dok je tamo boravila, toalet papir bio skuplji od sobe u kojoj je odsetala, ali danas boravi u hotelima od pet zvezdica. Preokret joj je donelo Bijenale u Veneciji 1997. kada je izvela performans "Balkan Baroque", njen odgovor na rat u bivšoj Jugoslaviji.
Danima je sedela na gomili krvavih goveđih kostiju u beloj haljini, pokušavajući bezuspešno da ih očisti od krvi.
"Bio je to protest protiv rata posvećen onome što se dešavalo u Jugoslaviji, ali tu sliku možete da koristite u Avganistanu, Iraku i sada u Ukrajini", rekla je Abramović za Guardian.
Komentari (0)