Marina Abramović o feminizmu, Kolumbu i hrabrosti: Nikad ne radim nešto što mi se sviđa, to je previše lako

Marina Abramović ne čeka skrštenih ruku svoju veliku retrospektivu u Velikoj Britaniji koja će je učiniti prvom ženom u istoriji koja je dobila samostalnu izložbu u Kraljevskoj akademiji. Ona trenutno boravi u Barseloni, gde u Liseu operi izvodi svoj nomadski projekat "Sedam smrti Marije Kalas".

U predstavi koja kombinuje operu, video i performans, sedam operskih pevača izvode čuvene arije Marije Kalas, dok se ona pojavljuje na video-snimcima u kojima izvodi "smrt" junakinja opera – od Pučinijeve Toske sa skokom u prazno, preko izbodene Bizeove Karmen, do scene koja prikazuje poslednje sate života Kalas.

Ona je za Euronews ispričala da je reč o posebnom projektu.

"Opera inače traje četiri do pet sati, ali ova traje samo sat i po, jer samo igram scene umiranja. Kad dođete u operu, samo čekate taj neverovatni kraj i krešendo. Ja sam izostavila sve ostalo i samo prikazujemo smrt. Ali u ovom slučaju, možete da vidite pomalo toga: to je Toska, Madam Baterflaj, Karmen... i sve one umiru i umiru i umiru.... Ali tu je i tajna da je to Marija Kalas, koju igram ja", objasnila je umetnica.

U performansu je i Vilem Dafo, holivudski glumac. Kako je sarađivati s njim i kako ste uspeli da ga privučete da radi na ovom projektu?

On je samo u videu, jer je cela ideja da je ova opera mešavina filmskih performansa, kojima dodajemo stvarnu glumu. On me ubija sedam puta u videu, koji smo snimili u Holivudu. 

To je veliki deo konteksta opere, a ne samo pozadina. To je zapravo i tema same opere. A on je odličan ubica i odličan glumac. A u slučaju Kalas, emocionalno nju je ubio Onazis, jer joj je slomio srce. A onda je ona zbog slomljenog srca umrla. Sve to je tema opere. On zapravo glumi Onazisa iznova i iznova.

profimedia

Između Vas i Marije Kalas ima više od fizičke sličnosti. Zašto ste odabrali da režirate baš ovaj performans?

Pre svega, da mi je neko ranije rekao da ću se baviti operom, rekla bih mu da je lud, jer sam radikalna umetnica performansa i nikad neću raditi operu. Opera kao takva je vrlo staromodan oblik umetnosti. Ali sam razmišljala - hajde da uradimo nešto novo i neočekivano, nešto što niko ne bi očekivao od mene. Hajde da od opere napravimo neki novi miks. Opera takođe uvek privlači ljude određenih godina, ali šta je sa mlađim generacijama? Moj rad gleda i mlađa publika i ja želim da im pružim nešto u operi čemu zapravo mogu da se približe. Oni inače nikad ne bi išli na operu, ali će doći da gledaju moju, što se zaista i dešava i ja sam srećna zbog toga.

Imali ste neverovatan uspeh kao umetnica performansa duže od pedeset godina i jednom ste rekli da ste spremni da umrete za svoju umetnost. Da li i dalje mislite tako?

Da, uvek. Izvodila sam neke performanse u kojima sam lako stvarno mogla da umrem, jer volim ovo. Brus Nojman, odličan američki umetnik rekao je da je umetnost pitanje života i smrti. To možda zvuči melodramatično, ali je i vrlo tačno. Meni je to zaista ideja mog rada, jer mislim da šta god radite, morate biti spremni da umrete za ono u šta verujete. Za mene je to umetnost. U operi ja metaforički umirem, ne umirem zaista. Ali sam radila neke radove u životu u kojima sam mogla da dozvolim publici da me ubije. Ja sam srećna što sam još tu.

Bićete prva žena koja će izlagati u Britanskoj kraljevskoj akademiji. Možete li nam reći nešto više o tome?

To je na neki način neverovatno - 255 godina nije bilo žene u prostoru Kraljevske akademije. Ja sam prva. Zato hoću da dam sve od sebe. Za tu priliku organizujem vrlo posebnu čajanku za žene koje su uspešne u politici, nauci, tehnologiji, književnosti, filmu, umetnosti i provešćemo vreme zajedno. Ovo je prvi put da radim tako nešto. To će se održati u Londonu, gde ću takođe izvesti i svoju operu u Nacionalnoj operi. Takođe ću predstaviti umetnike iz mog instituta, koji će prezentovati svoje radove.

Dakle, biće mnogo događaja u tome periodu u Londonu i to je veliki trenutak za moju karijeru. Zapravo prikazujem različite teme iz svog rada koji neće biti izvođeni hronološki, nego je reč o mešavini različitih perioda.

Profimedia

Toliko toga je rečeno o tome kako bi veštačka inteligencija mogla da utiče na umetnost. Da li to vidite kao nešto što bi trebalo slaviti ili osuđivati?

Moj odnos s tehnologijom u životu je istovremeno ispunjen i ljubavlju i mržnjom. Razumem zašto je dobra, ali takođe razumem da nam tehnologija potpuno uzima slobodu i slobodno vreme, jer bismo mi zapravo mogli da imamo slobodno vreme, ako bismo je koristili mudro. Ali to ne radimo, jer smo zavisnici od tehnologije.

Moj pristup tome je da se vraćam jednostavnosti, da pronađem način da koristim tehnologiju, ali da takođe imam i vremena. Tokom svojih performansa, uvek od svih tražim da sklone svoje satove, kompjutere i telefone i predju se iskustvu bez fotografisanja, pre nego što uopšte nešto i vide. To je vrlo važno. Moj rad je duboko emocionalan i zbog toga morate biti prisutni u prostoru i vremenu dok se dešava. Morate biti ovde i sada.

Nedavno ste bili u Španiji gde ste dobili prestižnu nagradu "Princeza od Asturije". Da li mislite da nešto od vašeg rada naročito rezonuje s ovom zemljom?

Definitivno! Za mene, ta nagrada bila je neverovatno iznenađenje i neverovatna čast. Dolazim do široke publike i zaista im donosim emocije i to je zaista suština toga - tu ste da uzdignete ljudski duh. I to je zapravo i moj cilj, jer je tako lako spustiti ljudski duh. Treba nam ovo, naročito u vreme u kom živimo, a koje je tako teško. Ne samo rat u Ukrajini, nego i globalno zagrevanje i gde smo emocionalno... Bila sam u Njujorku, Los Anđelesu, San Francisku i imamo više od milion beskućnika na ulicama u najbogatijem delu planete. To je neprihvatljivo. Morate da nađete način da date optimizam, date kiseonik društvu i podignete duh. To je glavni cilj mog rada. Nagrada "Asturija" je refleksija toga i bila sam jako srećna što sam je dobila, naročito zato što je Španija tako strastvena i ja sam tako strastvena po svim pitanjima. Ja sam Balkan - mi pišemo drame i strastveno gledamo na život i u njemu uživamo. Španci tako razumeju moj rad. Ovo je razlog zbog kog ova opera ima pravu publiku u pravo vreme i na pravom mestu.

profimedia

Tako mnogo ljudi se ugleda na vas i ono što ste uradili u pogledu vaših performansa. Ali na koga se vi ugledate? Koga smatrate inspirativnim?

Uvek sam inspirisana prirodom. Priroda je za mene velika inspiracija. Ljudi me uvek pitaju koji umetnici me inspirišu, a ja moram da ih razočaram, jer ja idem na izvor - tokovi reka, planine i vode, grljenje drveća. Ta priroda i energija je takva vrsta vitalnosti. To je velika inspiracija za mene. A onda, povučem se u samoću i izolovanost, a ideje poteku niotkuda. Uglavnom biram one kojih se plašim, teške ideje, one koje stvarno moram da uradim. Nikad ne radim nešto što mi se sviđa - to je previše lako.

Osvrćući se na ono što ste uradili, sa svim performansima kojima ste doslovno stavili svoj život na crtu... Sada režirate i operu. Pitam se, čega se plašite sad posle svega?

Uvek ima nešto čega se treba plašiti. Moram da vam ispričam jednu lepu priču. Kad sam bila u dvadesetim godinama života, tek što sam završila umetničku akademiju, išli smo autobusom iz Beograda u Barselonu satima i satima. Mislim da su to bile šezdesete. Otišli smo da vidimo Kolumbov brod kojim je zapravo otkrio Ameriku i bilo je neverovatno da je to bio tako mali brod.

U to vreme mislili su da je Zemlja kvadrat s kog zapravo možete da padnete. Zato, kada je kraljica poslala Kolumba da otkrije nove načine da dođe do začina iz Indije, niko nije želeo da pođe na to putovanje. Samo su osuđenici krenuli s njim, a oni su otišli na jedno malo ostrvo, gde su pojeli poslednju večeru, što je u mojoj mašti, moralo da bude nešto vrlo posebno, jer im je sledio put u nepoznato. Krenuli su u mogućnost da padnu sa ivice Zemlje. U tome je bilo mnogo više hrabrosti, nego u putovanju na Mesec, jer su oni imali svu tu tehnologoju. Ali pad sa ivica Zemlje... 

To je nešto što je u mom umu i dok sam bila dete bilo neverovatno. Mislila sam: "O Bože, dakle takav je moj svet". Morala sam da zamišljam to svaki put kad sam radila nešto novo. Mislite da ćete pasti sa Zemlje i onda, ups, otkrili ste put za Ameriku.