Igre 
Lider grupe Cockney Rejects za Euronews Srbija: Kad nosite neki vrisak u sebi, to se onda čuje u vašoj muzici
Komentari08/07/2023
-10:24
Kultni britanski pank-rok bend "Cockney Rejects" nastupiće u subotu, treće večeri Exit Festivala na Explosive bini Petrovaradinske tvrđave, a njihov koncert zakazan je za dvadeset minuta pre ponoći.
Grupa, koja je nastala u Londonu sedamdesetih kao odgovor na nešto sofisticiraniji podžanr panka koji je dominirao tadašnjom scenom, nakon samo četiri lokalne svirke potpisala je za legendarni EMI Records, nakon čega su usledili rasprodati koncerti širom Velike Britanije.
Pesmom "Oi, Oi, Oi" sa njihovog drugog albuma podstakli su formiranje zasebnog pank pravca, pokreta unutar pokreta, a tokom više od četiri decenije duge karijere objavili su deset studijskih albuma.
Lider grupe Džef "Stinki" Tarner za Euronews Srbija ističe da još nemaju nameru da se penzionišu, ali da žele da ubuduće štede energiju i izbegavaju duga naporna putovanja.
"Očigledno ne želimo da pregorimo. Ove godine ćemo, ja mislim, odsvirati oko sto koncerata. Svi smo već stariji. Iako se nikada nismo drogirali, bavili se sportom, trčali, trenirali, ali ove godine smo imali zdravstvenih problema - kamenje u burezima, bolovi u leđima", kaže Tarner.
On dodaje da je njihova želja da "spuste loptu" i zaštite dugovečnost benda.
"Ne možemo ovako zauvek. Vins (Riordan) naš basista, će sledećeg meseca napuniti 65 godina. Moj brat Miki (Gegus) ima 63, ja ću napuniti šezdeset sledeće godine... Ne želimo da dođemo u situaciju da izlazimo na binu da uradimo polovinu onoga što znamo da smo sposobni da uradimo. Ako se desi da ne možemo da se pomeramo na sceni, da počnemo da dajemo manje od stopostotnog izvođenja, onda je vreme da se dostojanstveno povučemo. Neću da upirem prstom, ali vidim mnoge bendove koji su u našim godinama, koji izađu na scenu i ne mogu da se pomere. To nisam ja. Zato ćemo sledeće godine biti srećni da odsviramo deset ili petnaest nastupa, jedan festival i nadam se da će nam to dati još dve, tri godine", ističe naš sagovornik.
Povezane vesti
Dugi letovi, nedostatak sna, često menjanje sredine na turnejama... Šta je to što vam daje energiju za tako impresivne nastupe i komunikaciju s publikom po kojoj ste poznati?
Kad ste na turneji, ljudi vam kažu: "O to mora da je divno!" I jeste, odlično je. Neću da kukam, svestan sam da imamo sreće,
Početkom godine leteli smo u Singapur, onda sledećeg dana u Indoneziju, a onda sledećeg u Australiju... To je koncert za koncertom. I ma koliko smo umorni, kada izađemo na scenu... ja ne znam odakle to izađe, to samo uđe u nas kao neko čudo.
Moram da naglasim da niko u bendu ne pipa bilo kakvu drogu. To je kod nas pravilo - pre nego što izađemo na scenu, niko ne sme ni alkoholu da priđe blizu.
Prinskrin/Youtube/Cockney Rejects
Teže je s godinama. Da imam dvadeset godina, ne bi mi smetalo ni da provedem nedelju dana na sceni. Ali u ovim godinama, morate malo da se zaštitite, ali da ipak na sceni date 110 posto od sebe.
Mnogi bi rekli da postoji neka posebna povezanost između britanskih umetnika i publike u Srbiji. Delimo i ljubav prema fudbalu. Da li je to bio i vaš utisak sa prethodnih nastupa ovde?
Sećam se kada sam bio dete, kada ste igrali u UEFA Ligi šampiona (1971. Crvena zvezda je stigla do polufinala, prim. aut.) svih tih zastava i himni. Ta vaša strast prema fudbalu je mogla da se oseti. Mi smo i ranije nastupali u Srbiji i dotakne vas nekako ta strast ljudi. Publika u Srbiji je fantastična! Jedva čekam da to ponovo iskusim.
Povezane vesti
Burna istorija benda Cockney Reject
Za razliku od bendova prvog talasa panka, Cockney Reject izbegavali su političko lutanje i pevali o okolnostima koje su okruživale njih i još milione dece ulice predgrađima, između ostalog, policijskom nasilju, uličnim tučama i fudbalu. Nisu marili za društvene konvencije, a televizijski studiji vrlo brzo su prestali da ih zovu u emisije, jer su se nedolično ponašali.
Godine 1980. bend je snimio buntovnu verziju pesme "I'm Forever Blowing Bubbles" u čast voljenog fudbalskog tima Vest Hem Junajteda, ali ih je posvećenost klubu odvela u propast. Njihove svirke postale su bojno polje za pripadnike suprotstavljenih navijačkih grupa, a rivalstvo između pripadnika različitih fudbalskih timova kulminiralo je takozvanom "Bitkom za Birmingem" u kojoj je potpuno devastiran klub u kom su nastupili.
Prvoj fazi postojanja Cockney Reject tada je došao kraj, ali su ih godinama kasnije otkrili novotalasni pank sastavi, koji su njihove "himne" ponovo učinili popularnim. Odgovorivši na uporne molbe publike, bend se vratio nastupima uživo 2000. godine i od tada nastupio pred stotinama hiljada ljudi širom sveta. Ove godine, Cockney Rejects polazi na svoju oproštajnu turneju, u okviru koje će nastupiti i na EXIT festivalu, što će biti njihov drugi koncert u Srbiji.
Povezane vesti
Poznato je da ste strastveni fudbalski navijači. Postoje li za Vas zajedničke tačke u muzici i sportu ili su to odvojene ljubavi?
Dok sam odrastao, za mene je ljubav prema sportu bila neuporediva sa bilo čim drugim, sem sa muzikom. Posebno pankom. Kada se pank tek pojavio sedamdesetih, mi smo bili samo deca. Tada su dva glavna benda u Engleskoj bili The Clash - sa vrlo političkim porukama, zatim Sex Pistols sa svojom anarhijom i takvim stvarima. Kad se naš bend pojavio, mi smo bili ujedinjeni oko fudbala. To je bila naša stvar.
Tamo odakle smo mi (Istočni London, prim. aut.), sport je bio glavni. Moj brat i ja takođe smo se bavili boksom. Meni lično uvek je postojala povezanost između sporta i muzike.
Šta je prema Vašem mišljenju bilo presudno da se pank rodi baš u Velikoj Britaniji?
U Britaniji sedamdesetih gde je pank ponikao imali smo bogatu istoriju muzike, kada je reč o hardroku, a sredinom sedamdesetih malo smo se zaglavili sa progresiv rokom. Bilo je potrebno da se pojavi nešto novo. Mnogi od tih ranijih bendova su, uz dužno poštovanje, poticali su iz imućnih porodica. Mogli su sebi da priušte instrumente i šta sve ne. Istovremeno, u Britaniji je u to vreme bilo mnogo štrajkova, ljudi su bili primorani da rade i vikendom... Situacija u zemlji jednostavno nije bila dobra.
Pank su pokrenuli Sex Pistolsi i bili su toliko sirovi i puni besa, a to je zapravo bila društvena pozicija mnogih ljudi iz radničke klase. Za mene u to vreme, kada sam bio tek dvanaestogodišnjak, to je bilo nešto neverovatno. U svakom slučaju, mislim da je rađanje panka posledica sticaja okolnosti koje su obuhvatao političku situaciju i "zaglavljenost" muzike tog vremena.
Prinskrin/Youtube/Cockney Rejects
Imate li utisak da se danas čak i gitarsk muzika udaljila od takve problematike? Deluje da ne postoji više muzika koja se povezuje sa problemima "malih ljudi" i radničke klase.
U današnjem svetu, posebno na zapadu, gde mnogo ljudi živi komforno - imaju svoje automobile, velike televizore... sve je drugačije. Muzika je danas sve više biznis, baš kao što je i fudbal. Ljudi iz radničke klase su nekako izopšteni iz toga. Poređenja radi, kada se pojavila rep muzika je bila vrlo smela, praktično kao pank. A onda je tu došao novac - milijarde funti, zlatne ploče... Mislim da je to jednostavno slika današnjeg vremena. Morate da se mnogo borite za uspeh, kako biste bili poznati. Muzika se promenila, kao i fudbal i to ne obavezno nabolje.
Vi se smatrate začetnicima takozvanog "Oi!" panka. U čemu se taj podžanr razliku od osnovnog?
Pank koji smo tada slušali stvarali su standardni bendovi - The Clash, Ramones, Strangers... Mnogi od njih bili su iz srednje klase, ali ne i mi. Mi smo bili iz Istočnog Londona. Naš glas bio je glas generacije, ne toliko politički. Išli smo na fudbalske utakmice, tukli se s policijom...
U takve stvari su tada upadala deca. Mi smo tako živeli - potučemo se, idemo u zatvor, onda nas nekako izvade... Nama je bilo prirodno da pevamo o tome. Ja ne volim naročito etikete - za mene je sve to gitarska muzika.
Za kratko vreme ostavili ste vrlo značajan trag u istoriji muzike. Sa ove distance, kako vidite svoje početke?
Kad ste mladi i besni i imate neki vrisak u sebi, frustraciju... Upadali smo u probleme i to se na kraju čuje u vašoj muzici. Kad bih to pokušao da replikujem danas, kao šezdesetogodišnjak, čovek sa četvoro unučića, ne bi bilo isto kao kad smo počinjali i kada sam imao četranest godina. Ali onog trenutka kad izađemo na binu, i krenemo da sviramo stare pesme, to se oseti. To je nostalgično za publiku, ali i za nas. Zato smo i uzbuđeni zbog svakog nastupa.
Kako bi Cockney Rejects mogli da opstanu u savremenoj "kulturi otkazivanja"? Šta inače mislite o tome fenomenu?
Danas morate da budete vrlo pažljivi šta govorite, šta mislite, pripadate li Levici ili Desnici, ovome ili onome... Meni je sve to sr**e. Ja uopšte ne verujem u kulturu otkazivanja. Mislim da je sve to otišlo predaleko.
Smešno je, jer danas imate kulturu otkazivanja, ali mediji koji prate muziku u Engleskoj, želeli su da nas "otkažu" još onda. Oni su nas mrzeli. Pisali su da smo "fudbalski huligani", "nasilnici"... Mislili su da smo ološ, a bili smo samo deca iz radničke klase.
Sada, u ovoj kulturi morate da ćutite, stojite na sceni i pravite muziku. Naučio sam u ovoj igri da postoji veoma tanka linija. Ne treba nikad da pričate o politici kada vas intervjuišu o rokenrolu. Vaše političko gledište možda je potpuno drugačije od stanovišta drugih i zato sam se uvek klonio politike. Ja nisam propovednik i svi imamo drugačiji pogled na stvari. Ali ako kažem jednu pogrešnu stvar, ispadam iz igre.
Imate izuzetno energične nastupe i sjajnu komunikaciju s publikom. Možete li izdvojiti neko iskustvo koje ste do sada imali na svojim koncertima, a koje vam je ostalo u sećanju?
To je jako teško. Do sada smo održali preko hiljadu koncerata. Kada smo nastupali u Argentini prošlog meseca stajali smo mirno pet minuta dok nam je publika pevala svoju navijačku pesmu. Bio je to neverovatan trenutak.
Svi ti trenuci vam bude osećaj da imate sreće. Ja nisam bogat čovek, nisam u ovu igru ni ušao da se obogatim. Živim u skromnoj kući sa dve spavaće sobe koja pripada programu socijalnog stanovanja. Godinama sam bio samohrani roditelj. Ali sam imao priliku da putujem svetom, razgovaram sa mnogim ljudima, posetim sve te fantastične zemlje, svirajući našu muziku... Morate se osećati zahvalno. Mislim da smo baš imali sreće i da u svakom trenutku mogu da se osvrnem i kažem: "Ovo je bila sjajna vožnja".
Vi volite svoj posao.
Oduvek sam mislio da je naš posao kao benda da publiku zabavimo koliko možemo. Kad smo kod kulture otkazivanja, ljudi dolaze da je***o zaborave na to. Oni dolaze da gledaju slušaju muziku na pola sata ili sat i kažu to je bilo sjajno, da su uživali. Za mene je to biti profesionalac - da uradite posao i da ga uradite iz srca.
Naše obožavaoce ne volim tako da zovem. Ja ih zovem pristalicama, jer smo isti kao oni. Činjenica da nekome stavljamo osmeh na lice Ljudi plaćaju svoj teško zarađen novac da dođu na koncert...
Sećam se prvog nastupa - svirali smo za dvanaestoro ljudi. Imao sam četrnaest godina i bio presrećan. Mislio sam: "Dvanaestoro ljudi je platilo da me vidi!" Bilo da svirate za pedeset, petsto ili 20.000 ljudi, isto je. Nikad ne gubimo iz fokusa ono odakle potičemo. Svako ko je platio da vas gleda, zaslužuje šou.
Šta je ono što može da očekuje publika Exit festivala?
To je fantastičan festival, jer se odvija na velikom zamku, za nas je čast što nastupamo tu. Govorim u ime celog benda da smo bili veoma, veoma srećni kada smo saznali da ćemo nastupiti ove godine. Exit je među najboljim festivalima i siguran sam da ćemo prirediti odličan provod.
Po čemu biste želeli da ljudi pamte Cockney Rejects?
Želim da nas pamte kao iskrene, fine ljude, koji nikada nisu izgubili osećaj ko su i odakle su i nikad se nisu ponašali kao bolji od ostalih, ali koji su uvek, kada izađu na binu, davali sve što imaju. Želim da kažu da smo bili dobar, zaista dobar bend koji svira uživo, voleli oni našu muziku ili, ne, jer ne mogu da kažu da u našem izvođenju nije bilo energije. Meni je to dovoljno.
Komentari (0)