Nasleđe Virdžinije Vulf i dalje živi: Godišnjica smrti velike spisateljice koja je celog života prkosila konvencijama

Na današnji dan navršava se 82 godine od smrti Virdžinije Vulf, jedne od najvažnijih ličnosti moderne, koja se u svojim delima pionirski bavila temama identiteta, roda i homoseksualnosti.

Pisala je romane, kratke priče, eseje, drame i memoare, a njena dela prevođena su na gotovo sve svetske jezike, a među njima se ističu "Gospođa Dalovej", "Talasi", "Orlando", "Ka svetioniku" i mnogi drugi.

Deo priče o smrti Virdžinije Vulf govori o ženi koja se suočila sa nizom tragedija i teškom mentalnom bolešću, koja joj je na kraju i oduzela život.

Večni trag u književnosti

Adelina Virdžinija Stiven rođena je 25. januara 1882. godine u Londonu u imućnoj porodici. Njeni roditelji, ser Lesli i Džulija Stiven bili su istaknute ličnosti i oboje su se bavili pisanjem.

Vulf i njena sestra Vanesa prvo su se školovale u kući, a zatim upisale studije na Ženskom odeljenju Kraljevskog koledža u Londonu.

Nakon diplomiranja, Vulf je brzo uplovila u svet umetnika i intelektualaca i postala član uticajne Blumsberi grupe. Tu je i upoznala svog supruga, esejistu Leonarda Vulfa. Venčali su se 1912. i kupili Hogart štamparsku presu, zahvaljujući kojoj su počeli da objavljuju dela pisaca poput Sigmunda Frojda i T. S. Eliota. Vulf je takođe počela da objavljuje i svoja dela, počev od prvog romana "Putovanje" 1915. Međutim, širu pažnju privukao je tek njen četvrti roman - "Gospođa Dalovej" iz 1925. godine koji se bavio modernističkim temama poput feminizma, mentalnih bolesti i homoseksualnosti.

Svi radovi koje je kasnije objavila, poput "Ka svetioniku" i "Orlando" doneli su joj veliki uspeh kod kritičara i status istaknute spisateljice.

Njeni romani su visoko eksperimentalni. Na više mesta radnja, koja je često svakodnevna i uobičajena, rastače se u svesti ženskih protagonista. Snažan lirizam i jezična virtuoznost stvaraju utisak sveta prebogatog vizuelnim i drugim senzornim asocijacijama, kao i senzibilne likove uronjene u neprestano preispitivanje smisla vlastitih doživljaja i samog postojanja.

U vreme kada su tišina, izgnanstvo, poricanje i sramota bili preovlađujući stavovi prema osobama koje su patile zbog seksualnog zlostavljanja i mentalnih bolesti, Vulf je otvoreno i iskreno govorila o tome. 

 

Vulf je u svojim delima kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitaoca.

profimedia

Sama radnja je često banalna – na primer, glavna protagonistkinja "Gospođe Delovej" sprema zabavu i sedeljku i čitava radnja se vrti oko tog događaja. U romanu "Ka svetioniku“ opisan je izlet gospođe Remzi sa brojnom porodicom, kao i kreativni napor slikarke Lili Brisko. "Talasi" su zbirka lirskih monologa šestoro prijatelja, a pesnički recitali pretvaraju taj roman u nešto nalik na poemu u prozi.

Uprkos tome što su je izuzetno cenili i njeni savremenici, Virdžinija Vulf nije mogla do kraja da uživa u plodovima svog rada. Problemi sa mentalnim zdravljem pogoršani traumama koje je nosila iz najranijih dana, otežavali su joj život do te mere da je nekoliko puta pokušala da se ubije.

Detinjstvo obeleženo traumama

Virdžinijin život duboko su obeležile traume iz detinjstva, o kojima je pisala u svojim memoarima  i esejima. Jedna od najdubljih bilo je seksualno zlostavljanje koje je trpela od dvojice polubraće već od šeste godine života, a nasilje je trajalo sve dok se nije iselila iz porodične kuće u 23. godini.

Pored toga, niz tragedija obeležio je njeno odrastanje. Prvo joj je 1895. umrla majka, a nedugo potom, u 13. godini života imala je prvi nervni slom. Dve godine kasnije, preminula je i njena polusestra Stela, a 1904. je izgubila i oca. Sve to dovelo je do toga da Vulf neko vreme provede u ustanovi za mentalno obolele.

Samoubistvo je pokušala više puta, ali joj je 28. marta 1941. to i pošlo za rukom. Ujutro tog dana Leonard Vulf je primetio da se njegova supruga ne oseća dobro i nagovorio ju je da se vrati u krevet i još se odmori. Bio je to poslednji put da je vidi živu. Ona je otišla do sobe, ostavila oproštajnu poruku, a zatim u krznenom kaputu otišla do reke Uz koja je proticala u blizini. Džepove je napunila kamenjem i ušla u vodu.

Kada je Leonard otišao do spavaće sobe da proveri kako je, pronašao je dva pisma - jedno adresirano na njega, a jedno na njegovu sestru Vanesu.

U onom koje je uputila njemu, stajalo je: "Najdraži, ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne uspevam da se skoncetrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem, a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo mi bili".

Njeno telo pronađeno je tri nedelje kasnije u blizini Sautiza u Engleskoj. 

Kada je objavljena njena smrt, T. S. Eliot, jedan od najvećih pesnika tog vremena, napisao je da je došlo do "kraja sveta".

Virdžinijini ostaci su kremirani, a njen pepeo prosut između dva bresta u dvorištu koje je bračni par Vulf nazivali Virdžinija i Leonard. Leonard joj je podigao spomenik na koji je upisao poslednje reči iz njenog romana "Talasi":  "Protiv tebe ću se baciti nepobeđen i nepopustljiv, o Smrti! Talasi su se na obali lomili".