"I ravnodušnost je ubila mačku": Šta donosi prva zbirka priča autorke Tamare Đenadić

Živimo u vremenu neverovatnih mogućnosti izbora. Kao i u drugim oblastima, tako su i police knjižara popunjene impresivnim brojem "proizvoda", manje i više poznatih autora. Za čitaoca, to je mač sa dve oštrice. Izbor nam omogućava da zavirimo u veliki broj svetova, upoznamo nove, ili još bolje upoznamo renomirane autore, i zadovoljimo svoju potrebu za čitanjem na najrazličitije načine. Isti taj izbor često može da nam stvori otpor da probamo nešto novo, jer je novog, o čemu ne znamo ništa, toliko mnogo.

Ako je tako za čitaoca, kako je za autore koji u nepreglednim kolonama knjiga, svojim delom treba da postanu uočljivi i prepoznati? Za priznate pisce to je svakako neuporedivo lakše, za one koji tek stupaju na scenu, situacija je sigurno mnogo teža. Naročito kada dolaze iz nekih drugih oblasti. Ekonomista po obrazovanju koja je, zahvaljujući izdavačkoj kući Otvorena knjiga, zaokružila svoju ljubav prema pisanju u prvoj zbirci priča zanimljivog naslova "I ravnodušnost je ubila mačku" - autorka Tamara Đenadić.

Kakav je bio put jedne ekonomistkinje, od završetka rukopisa do izdavanja prve knjige? Otkud uopšte ideja da se upustite u tako nešto?

Put nije bilo lak, ni pre ni nakon završetka pisanja. Ideja da se upustim u pisanje je više bila potreba da svoje misli, slike i monologe iz unutrašnjeg sveta, prebacim na papir. Recimo da je, za mene, to bio jedan konstruktivan i lekovit način da se pozabavim pojavama koje me frustriraju i emocijama koje me ponekad preplave. U početku mi, naravno, nije bila ideja da pišem da bih nešto objavila, ali je vremenom, kako sam završavala jednu po jednu, i taj deo puta postao aktuelan. Zahvaljujući pozitivnim komentarima ljudi koji su čitali te sirove verzije priča, ja sam se na kraju ohrabrila da krenem u potragu za izdavačem.

Puno je tu sumnji, baš zato što nisam, ni na koji način, osim kao čitalac, bila povezana sa svetom književnosti. Najpre da li će me neko shvatiti ozbiljno. To je prvi, i najveći izazov sa kojim se bori svako ko tek kreće. Tu sumnju podgreva i besomučno proveravanje da slučajno nije stigao odgovor na neki od bezbroj upućenih mailova, puno odbijanja, još više nikad pristiglih odgovora. Sve to poljulja samopouzdanje, neminovno. Meni nije prvi put da se u životu okušam u nečemu potpuno novom, pa sam krenula u celu pustolovinu sa saznanjem da će biti teško, ali ne znači da sam imala kompletnu sliku šta to sve sa sobom nosi. Nemam je ni sada. Ipak, na moju sreću, izdavačka kuća Otvorena knjiga i Petar Nikolić na njenom čelu, brzo su shvatili šta sam želela da zbirkom postignem i dali mi šansu da i šira publika dobije priliku da to uvidi.

Put ka tome da se knjiga postane prepoznatljiva i dođe do svojih čitalaca naravno tek predstoji. Veliki je rad pred nama, mislim na izdavačku kuću Otvorena knjiga i mene samu, ali u sve što verujemo da vredi mora i da se uloži.

Promo/Privatna arhiva

Kažete da su vas jake emocije i neke frustracije navele da pišete. Zašto onda ravnodušnost u naslovu?

Ravnodušnost je boljka našeg vremena. Ovde ne mislim isključivo na ovaj trenutak u kome mi živimo, već na jedan duži period u kome se kao civilizacija razvijamo, ali i zakržljavamo u isto vreme. Sve je instant, i sve više je sve instant, pa tako i saosećajnost, obzir, humanost, požrtvovanost, nesebičnost. Ne udubljujemo se previše, ni u sebe ni u druge i onda se ravnodušnost nametnula sama po sebi kao centralna

tačka ove zbirke. U pričama ima događaja, čak vrlo ekstremnih, ali ravnodušnost se provlači kroz sve i ne posustaje.

Ideja za baš ovakva naslov potekla je od svima dobro poznate izreke „Radnoznalost je ubila mačku“, kao suprotnost koja može da dovede do istog ishoda. Radoznalost može da nas dovede u problem, i uslovno rečeno ubije, ali isto tako može da nas ubije i ravnodušnost. Takav kraj ne dolazi lako, mučan je i bolniji.

Vaša zbirka sadrži deset priča koje obrađuju različite teme, likovi su takođe raznoliki, a svaka priča sa sobom donosi neki malo drugačiji, neobičniji svet od onog u kome živimo. Šta vas je najviše inspirisalo za pisanje, likove, događaje?

Priče među sobom nisu povezane likovima, već njihovim motivima, ponašanjima, svakodnevnim borbama i osećanjima. Svaka ponaosob bavi se nekim od problema savremenog načina življenja – ravnodušnost, malodušnost, egocentričnost, apatija i ne pristajanje na kompromisna rešenja čak i kada je to neophodno.

Inspiracija proizilazi iz moje svakodnevice, i mog doživljaja svakodnevice ljudi koji me okružuju. Svakodnevica je, iako nije asocijacija za nešto uzbudljivo, vanvremenska tema i izvor upečatljivih utisaka. Inspiracija su i ljudi koji me okružuju, njihove borbe, njihova mirenja sa situacijama i očigledni problemi koji su njima totalno nevidljivi. Proces pisanja meni je otkrio koliko „slepih uglova“ možemo da imamo, ne samo ljudi koje posmatram već i ja sama.

Ja sam svoje viđenje svakodnevice prenela u lične „drame“, koje se uglavnom odvijaju na unutrašnjem planu likova i u to na koje sve načine naš subjektivni doživljaj realnosti može da nas drži zarobljenim u pogrešnim prizmama iz kojih sagledavamo svet.

Iako sve vreme pričamo o svakondnevici, svaka priča ima svoj svet protkan nadrealnim elementima. Oni mi pomažu da naglasim realnost, da izvučem i obojim nekim jačim bojama ono što me je emotivno dotaklo i utiče na mene na dnevnom nivou. Životi i događaji koji se odvijaju u tom, nazovimo malo pomerenom svetu, čine da još bolje i jasnije možemo da sagledamo realnost. Crno je onda još crnje, zeleno je još zelenije.

Promo/Privatna arhiva

Obrađujete pojave kao što su nezaposlenost, hipohondrija, samoljublje, sebičnost, i sve to je utkano na način da čitaoca vodi kroz priče sa lakoćom, one ga drže u neizvesnosti i teraju na razmišljanje, i u toku i nakon čitanja. Šta priželjkujete kada je reč o životu ove zbirke i šta biste voleli da bude glavna korist za čitaoce?

Zbirci želim da je prepoznaju ljudi koji zaista ne žele da kroz život prolaze ravnodušno i nezainteresovano za bližnjeg svoga i sebe same. Želim joj da dođe do što većeg broja saboraca u borbi protiv ravnodušnosti, a znam da ih ima i imam sreću da me mnogi okružuju. S tim u vezi, volela bih da čitaocima glavni benefit bude da zaključe da je korisno da zastanu, izdvoje vreme da se zamisle, a onda i nađu vremena da deluju. Ne mislim da ono što sam ja pisala, niti da moje viđenje realnosti treba presudno da utiče na kvalitet i smer njihovih života, ali volela bih da ih natera da se zamisle. Onda možda nešto i da promene. Svakako volela bih i da se čitajući zabave.

Za kraj, zanimljiv je način na koji pokušavate da publici približite priče, kratkim videima na Instagramu. Kako ste došli na tu ideju?

Prevashodno zbog toga što je meni zanimljivo kada pokušam da na neki način ekranizujem odlomke svojih priča. To su delići filmova koji se odvijaju u mojoj glavi pa mislim da je zanimljivo i ljudima koji me prate,

kako bi bolje razumeli i mene i ono što pišem. Svakako jeste način da im vizuelno približim i nadam se zainteresujem ih da pročitaju celokupnu zbirku. Tamarinu knjigu možete kupiti na sajtu izdavačke kuće Otvorena knjiga i zapratiti je na Instagramu ili Facebooku.