Igre 
Zašto nas Leonardo da Vinči fascinira i danas: Genijalac između istine i mita
Komentari13/07/2022
-23:27
Kako je Leonardo da Vinči naslikao "Mona Lizu"? Koja je tajna njenog zagonetnog osmeha? Šta je on o hrišćanstvu znao što niko od njegovih savremenika nije i da li je zaista sam došao do svih svojih otkrića?
Genijalni umetnik intrigira svojim životom i stvaralaštvom i pola milenijuma nakon njegove smrti. Poslednjih godina, tome je svakako doprinela planetarna popularnost knjige, a zatim i filma "Da Vinčijev kod", ali je zapravo ideja o Da Vinčiju kao mistiku i jeretiku nastala vekovima pre.
Nju je utemeljio Da Vinčijev prvi biograf Đorđo Vazari, autor grandioznog dela "Životi najboljih arhitekata, slikara i vajara" kojim je udario temelje disciplini istorije umetnosti i predstavio tako detaljan i uverljiv način interpretacije umetničkih dela, da je to ostao dominantan pogled na velike renesansne umetnike i danas.
Njegova knjiga prepuna je biografija italijanskih stvaralaca, od Čimabue i njegovog učenika Đotoa do Vazarijevog savremenika Mikelanđela i učinila ga je jednim od najvažnijih pisaca o umetnosti u istoriji književnosti.
Tanjug/AP/Matt Dunham
Međutim danas znamo da je, Vazari o kom se zapravo vrlo malo zna, mnoge delove biografija renesansnih majstora u najmanju ruku "ulepšao", ako ne i potpuno izmislio.
Mnogi stručnjaci smatraju da je njegovo delo približnije romanu, nego biografiji i zapažaju kod njega interesantan pristup pripovedanju, koji je toliko uverljiv i prijemčiv, da je s vremenom postao opšteprihvaćen.
Baš u njegovoj knjizi pronalazimo klicu ideje da je Leonardo bio u konfliktu sa crkvom zbog svog interesovanja za nauku. U prvom izdanju Vazarijevog "Živta umetnika" on piše da se umetnik bavio "prirodnom filozofijom" na uštrb religije. Međutim, u drugom izdanju taj pasus je izbrisao iz nepoznatih razloga, ali je zato dodao da je Da Vinči, pred kraj života "želeo da se informiše o katoličkoj veri".
Povezane vesti
Vazari je takođe doprineo tome da Leonarda i danas doživljavamo kao nekoga ko je zbog perfekcionizma svoje radove često ostavljao nedovršenim, a taj aspekt Leonardove ličnosti postao je inspiracija za niz mislilaca i stvaralaca 19. veka.
Tako je Volter Pater, estetičar i profesor Oskara Vajlda na Oksford univerzitetu, poželeo da i sam pruži svoj doprinos legendi o Leonardu. Opisuje ga kao "slikara koji je utemeljio način na koji je Hristova spoljašnjost predstavljana u narednim vekovima" i kao "hrabrog spekulanta kog nisu naročito zanimala uverenja drugih ljudi" i koji je "filozofiju stavljao iznad hrišćanstva".
"Radoznalost i čežnja za lepotom su dve elementarne sile u Leonardovoj genijalnosti; radoznalost je često u konfliktu sa čežnjom za lepotom, ali zajedno sa njom stvara tip suptilne i radoznale milosti", piše Pater.
profimedia
Fasciniran Leonardovim portretima i mističnom aurom, estetičar ih je video kao odraz umetnikovog kompleksnog unutrašnjeg života.
Ipak, njegov učenik Oskar Vajld, dva deset godina kasnije postaviće retoričko pitanje: "Koga briga da li je gospodin Pater u portret Mona Lize stavio nešto o čemu Leonardo nikad nije ni sanjao?".
Slavni pisac podsticao je čitaoce da umetničko delo posmatraju tek kao polazišnu tačku svojih kreacija. Prema njegovom gledištu, "značenje bilo kakve lepe tvorevine je u duši posmatrača, koliko i u duši onog ko ju je osmislio".
Nakon Vajlda i briljantni ruski pisac Dimitrij Mereškovski napisao je roman po imenu "Romansa Leonarda da Vinčija", koja je predstavljala njegovo duboko promišljanje o umetnosti i religiji. U njegovoj knjizi Leonardo može da se u određenim aspektima posmatra kao paganin, a u nekim kao hrišćanin i kao neko ko je uvek ispunjen konfliktima i sumnjom, opisan je kao sušta prilika osobe koju muči anksioznost i to u savremenom značenju te reči.
profimedia
Povezane vesti
Sigmund Frojd otkrio je tog rastrzanog Leonarda upravo kroz roman Mereškovskog. Otac psihoanalize na osnovu toga napisao je esej pod nazivom "Leonardo da Vinči i sećanje na njegovo detinjstvo" 1910. godine, prvo delo u kom je psihoanaliza primenjena na tumačenje umetnosti.
Na magičnu privlačnost renesansnog majstora očigledno nismo imuni ni nakon mnogo vekova od njegove smrti, a Klaudio Đorđone, kustos Nacionalnog muzeja nauke i tehnologije Leonarda da Vinčija u Milanu, smatra da je jedan od razloga zbog kojih fascinacija ovom ličnošću traje delimično i to što mitovi o njemu opstaju i danas, iako ne odgovaraju u potpunosti realnosti.
"Ako nešto želite da saznate o Leonardu, morate da dekonstruišete mit, umesto da se bavite čudnim idejama o njemu. Bio je čovek svog vremena, koji se sukobljavao sa samim sobom i samog sebe izazivao, a svoja gledišta delio sa svojim savremenicima. I dalje nas fascinira jer je ideja o svemoćnoj genijalnosti tako snažna, a ojačavaju je mitovi koji ne odgovaraju stvarnosti u potpunosti", smatra Đorđone.
Povezane vesti
Ipak, čak i stvari koje pouzdano znamo o njegovom životu podjednako su fascinantne koliko i njegovi mitovi, a mi ćemo vam predstaviti svega nekoliko:
Nije bio školovan čovek
Leonardo je bio vanbračno rođeno dete, a njegova majka udala se nedugo nakon njegovog rođenja. Iako je dobio osnovna znanja iz pisanja, čitanja i računanja, nije imao nikakvo formalno obrazovanje, a latinski jezik, koji je bio glavni akademski jezik tog vremena, naučio je sam, kao i sva ostala važna napredna znanja iz oblasti prirodnih nauka.
Postavio je osnove savremenog naučnog ilustrovanja
Njegova žeđ za znanjem toliko je rasla, da je slikajući portrete poželeo da izuči i ljudsku anatomiju. Pošto nije bio zadovoljan studijama koje su bile dostupne u tom periodu, sam je izveo više od 30 seciranja ljudskih tela u bolnicama u Milanu, Firenci i Rimu.
profimedia
Toliko je zavoleo anatomiju, da se njom bavio i nezavisno od slikanja i dao neprocenjiv doprinos nauci svojim skicama mozga, srca i pluća, kao i opisima njihovog funkcionisanja.
Bio je talentovan i za muziku
Prema pisanju Vazarija, Leonardo je divno pevao, a umeo je da svira liru i pisao je muzičke kompozicije.
Čak je konstruisao srebrnu liru u obliku konjske glave i kasnije je poklonio Ludoviku Sforci, Milanskom vojvodi.
Bio je vojni arhitekta i inženjer
Čezare Bordžija, sin pape Aleksandra VI, zaposlio ga je kao vojnog arhitektu i inženjera, pa je proveo deset meseci putujući teritorijama koje su bile pod upravom te moćne porodice, praveći planove grada i topografske mape.
Komentari (0)