Filip Martinović uoči premijere filma "Telenovela sivo u koloru": I tokom snimanja je bivalo kao u sapunicama

Film "Telenovela sivo u koloru" (Telenovela en Gris y Multicolor) scenariste i reditelja Filipa Martinovića imaće 8. juna svetsku premijeru i to u okviru zvanične selekcije 24. Filmskog festivala u Malagi.

"Doći do mogućnosti da snimiš film je veoma težak poduhvat. Smatram sebe srećnikom što sam uspeo da dođem do realizacije svog prvog filma. Međutim, takav proces je nužan i ne verujem da je to moglo da se desi na drugačiji način", kaže za Euronews Srbija reditelj, koji će debitovati na festivalu u Malagi.

Martinovićev dokumentarac "flertuje" sa elementima fikcije, pokriva i širok spektar emocija iz palete drame, sapunica i komedije, a zastupljen je i fenomen ogromnog uspeha latino-telenovela na Balkanu, koji je do te mere veliki da su španski jezik i hispano kultura ostavili snažan trag na ovim prostorima.

Kada ste i kako uopšte došli na ideju da snimite ovu priču?

Film počinje tako što odlazim na putovanje u potrazi za odgovorima na pitanja koja me ceo život prate - šta čini jednog čoveka da bude sa jednog mesta? Rođen sam u Beogradu, a kad sam imao samo dve godine preselili smo se u Barselonu, gde sam odrastao. Moj otac je preminuo u Barseloni, kad mi je bilo 12 godina, tamo je i sahranjen. Oduvek je ostalo nedorečeno u porodici pitanje gde bi trebalo da bude sahranjen. To je i u meni uvek pokretalo pitanja o sopstvenom identitetu. Nikada nisam prekinuo vezu sa Beogradom i često sam odlazio preko leta. Međutim uvek sam se osećao kao mali Španac tamo. Kad sam napunio 22 godine, rešio sam da se vratim u Beograd, gde živim i danas. Ovde sam studirao režiju i na neki način sam se asimilovao. Pri kraju fakulteta, kada je došlo vreme da snimim završni film na master studijama, rešim da pokrenem sva ta pitanja koja me gone toliko dugo i da konačno pođem u nekom pravcu pomeranja iz predugačkog statusa kvo. Tema telenovele se prirodno uklopila u celu priču kao neka vrsta izvitoperene veze između moja dva identiteta.

Promo

U filmu i pratimo putovanje koje kreće iz Španije i odvija se dalje u Srbiji i Hrvatskoj. Šta se sve dešavalo na tom putu?

Čitav jedan film! Od samog početka snimanja “Telenovele”, znao sam da je u pitanju putovanje i bio sam spreman da pustim da se određena dešavanja odvijaju i nepredviđeno. Bio sam spreman da se tokovi nekako sami nameću u celom procesu. Jedna od najbitnijih stvari je to da sam upoznao Ašu usred snimanja filma. Aša je rođena u Etiopiji i nosi tragičnu prošlost. Kad je imala osam godina, usvojila ju je jedna španska porodica i ostatak detinjstva provela je u Barseloni. U tom trenutku, kad sam je upoznao, shvatio sam da njena životna priča ima dodirnih tačaka sa temom kojom sam se bavio. Snimili smo neke scene u Barseloni i pozvao sam je da dođe u Beograd da nastavimo zajedno putovanje na koje sam krenuo. Aša je donela novu perspektivu celom filmu i doprinela da se razvija u potpuno nepredviđeni tok. Bilo je veoma hrabro sa njene strane da ostavi svoju kuću i pođe sa mnom u nepoznato. Posle našeg iskustva, posle celog filma gde otkrivamo neke bitne stvari o nama, ona je ostala u Beogradu da živi, napravili smo porodicu i uspeli smo da pronađemo naše, posebno mesto pod suncem između Španije i Srbije.

U najavama se i navodi da se Filip i Aša na putovanju susreću sa nesvakidašnjim situacijama, a koje često podsećaju na telenovele. Šta je posebno ostalo u pamćenju od takvih događaja?

Ceo Ašin dolazak u Srbiju postaje veoma živopisan. Jedna mlada španjolka etiopijskog porekla susreće se sa ljudima sa kojima ne može da se sporazume. Kada smo kasnije stigli u Kordun, snimili smo scenu gde ona pokušava da stupi u razgovor sa jednim čovekom koga smo tu našli. Scena postaje veoma duhovita. Njih dvoje pokušavaju da se sporazumeju svako na svom jeziku, kao Kinez i Japanac. Ali na kraju, na neki čudan način, u tome i uspevaju. Poseban deo tvog filma bavi se i uticajem telenovela na popularizaciju španskog jezika kod nas.

Promo

Devedesete ste uglavnom proveli u Španiji, pa kada ste prvi put shvatili da vršnjaci u Srbiji zapravo uče španski uz pomoć Kasandre, Ljovisne i ostalih junakinja telenovela?

Kad sam kao mali dolazio u Beograd da posetim rodbinu. Tokom devedesetih, latino sapunice se nisu emitovale u Španiji, tako da je moj prvi susret sa njima bio u Beogradu. Često sam se nalazio u situacijama da su mi se razni ljudi obraćali na nekim čudnim španskim jezikom. Kada bih pitao odakle znaju te reči, oni su mi odgovarali „pa iz španskih serija“. Veoma uzbuđen i pomalo ljut, govorio sam im da to nisu španske serije, da su to venecuelanske glupe serije. Ljudi su bili zaluđeni tim serijama, fascinirani. A ja, kao dečak iz Španije, bio sam im prava prilika da se dokažu kako su dobro naučili jezik. Mene je bilo blam.

U Beogradu ste napravili i audiciju za one koji vole telenovele i koji bi u filmu igrali nekoliko scena na španskom. Kakve ste utiske poneli sa audicija?

Organizovali smo poziv na audiciju na FDU, postavili smo oglas na Fejsbuku i uz pomoć Instituta Servantesa u Beogradu, vest se proširila širom Srbije. Iznenadila me je ogromna zainteresovanost. Uslov je bio da su ljubitelji španskih serija i da pripreme mali komad telenovele. To je mogla da bude improvizacija, odlomak neke scene, pevanje, igranje... Na audiciju je došlo preko 80 ljudi iz svih krajeva Srbije! To su sve bili  ljudi koji su imali zajedničku posebnu ljubav prema telenovelama. Na primer, Dragana i Olja su nam pripremile jedan fantastično odglumljen komad veoma dobro izveden, sa dramatičnim scenama, sa pevanjem i sa puno humora. Kada su završile predstavu, predstavile su se: `Ja sam Olja, arhitekta` i `Ja sam Dragana, učiteljica matematike`. Bilo je to jedno veoma lepo iskustvo za nas koji smo radili film, mislim i za većinu kandidata.

Kako su se oni snašli na snimanju?

Uprkos tome da su to ljudi koji nisu profesionalni glumci, uspeli su na neki način da imaju priliku koju su dugo čekali. Svi su oni godinama vežbali ispred ogledala, u krugu porodice ili sa drugarima. Tako da me je veoma iznenadila njihova odanost glumačkom postupku. Izabrali smo nekoliko kandidata. Ideja je bila da se snimi rekonstrukcija jednog ključnog trenutka iz mog detinjstva - naš odlazak u Španiju. Oni su glumili moje majku, dedu, baku, tetku... Moram da priznam da su se snašli veoma dobro i da smo stvarno snimili ultimativnu telenovelu!

A kako su reagovali članovi porodice na snimanje, koliko im je bilo neobično da učestvuju u celoj toj priči?

Mislim da njima nije bilo preterano jasno šta radim. Moja majka je tada držala jednu malu poslastičarnicu u Barseloni, gde smo i snimali. Ona je radila po ceo dan i ja sam joj pomagao oko služenja kolača, kafe i čišćenja. Tako da, kad je ekipa stigla da snimamo film, bili smo potpuno uronjeni u nekakvu svakodnevnu rutinu. Stoga nije bilo preterano neobično za nju da snimamo jer smo postavili uslove svakodnevnice i prilagodili se njima. S druge strane, postojali su neki bitni razgovori koje sam ciljano želeo da vodim prvi put sa svojom majkom pred uključenom kamerom. Ona nije imala pojma o čemu ćemo govoriti, tako da se i u filmu vidi da se na neka pitanja zaista iskreno iznenađuje.

Jedan od tizera otkriva i posebno duhovit razgovor sa tetkom…

Moja tetka Mira (koja je rešila da poslednje dane svog života provede u manastiru) i ja često pričamo na teme identiteta, korena i pripadnosti. Ono pitanje - šta čini čoveka da bude odavde ili odande često se pojavljuje u našim razgovorima. Neretko se i ne slažemo u stavovima, ali to ne mora da bude nužno loše.

Ekipa sa kojom sam radio je bila veoma mala. Zapravo su je činila dva čoveka. To ograničenje nam je omogućilo da možemo da snimamo scene u veoma intimnim uslovima. Sećam se da je atmosfera bila veoma opuštena i lako smo došli do zanimljivih priča koje su me inspirisale da istražujem dalje. Zahvaljući razgovorima sa tetkom, otkrio sam da imam pradedu koji je sahranjen u jednom malom mestu na Kordunu u Hrvatskoj. Ti razgovori sa tetkom su me inspirisali da odem i u Hrvatsku, daleko od kuće, da pronađem grobnicu svog pradede Miloša.

Promo

Kako sada gledate na ceo proces rada, uoči premijere u Malagi?

Kao da pripada nekom drugom životu. Postavio sam samog sebe kao glavnog junaka u filmu i prosto je bilo nužno da se nešto i u meni promeni. To sam tražio i to sam i pronašao. Mogu da kažem da sam sada druga osoba od one koja je počela u ovom celom procesu. "Telenovela" je uspomena na jedan bitan period u mom životu i konačno, sam rezultat filma postaje svojevrsno olakšanje za mene. Sada se nalazim u ulozi reditelja koji predstavlja svoj prvi film.

Kako je uopšte film došao do ovog festivala, s obzirom na to da je ovo prvi srpski film koji će tamo biti prikazan?

Festival u Malagi je festival koji pravi selekciju u okviru filmova španskog govornog područja. Tu učestvuju filmovi koji su uglavnom iz Španije i Južne i Centralne Amerike. S obzirom na to da se više od pola filma govori na španskom, zajedno sa distributerom filma pomislili smo da može da bude dobra ideja da pošaljemo "Telenovelu" selekciji festivala. Mislim da njihova odluka da prime naš film koji stiže sa istoka može samo da obogati selekciju i da proširi granice kulture na španskom jeziku. Na takav isti način, naša kinematografija širi svoj dojam ka jednom području koje je meni veoma blisko i gde često nedostaju naši filmovi. Uticaj španske kulture u Srbiji je velik i, na neki način, ja sam se postavio kao neko vezivo u doprinosu da se naše kulture približe.

U Malagi te očekuje svetska premijera, a šta je sa srpskom? Da li je trema veća sada ili će ipak kulminirati u Beogradu?

S obzirom na to da će ovo biti prvo javno prikazivanje, trema je ogromna. Zanimljivo je da se u čitavoj Andaluziji, pa i dalje u krugovima eks-ju dijaspore, pročulo da stiže srpski film na festival, pa su se preko Fejsbuk grupa organizovali i rezervisali taj dan da dođu na premijeru filma "našeg Filipa". Na potpuno neočekivani način, "Telenovela" dobija svoju posebnu publiku. Tu će takođe doći moja majka, koju nisam video više od godinu i po zbog pandemije.

Međutim u Malagu, iako je Španija na neki način moja domovina, odlazim kao stranac. Tamo ne poznajem nikoga, većina mojih drugara živi u Barseloni. Mislim da je beogradska premijera nešto što mi čini veću vrtoglavicu. Beograd je naš teren, biće veća očekivanja i nalaziće se ekipa u potpunosti, uključujući i glumce telenovele, zajedno sa prijateljima, kolegama… Mislim da je definitivno beogradska premijera nešto što očekujem sa većom tremom i radujem se što će publika posle toliko vremena moći konačno da vidi rezultat našeg rada.

Promo

* Festival u Malagi se održava od 3. do 13. juna, a Martinovićev film je podržan svojevremeno i na konkursu Filmskog centra Srbije, u kategoriji studentkskog  filma. Inače, na svim festivalima, na kojima je do sada učestvovao u sektoru Work in Progress radionica, "Telenovela sivo u koloru" je dobio neku nagradu.