Igre 
Srdan Golubović o saradnji sa Nebojšom Glogovcem: Veliki glumci nude rešenja koja kao reditelj ne možeš ni da zamisliš
Komentari23/01/2022
-18:03
Reditelj Srdan Golubović važi jedan od simbola domaćeg autorskog filma.
Njegovi filmovi su ovenčani priznanjima na prestižnim svetskim festivalima, a njegov prepoznatljiv autorski stil je podjednako osvajao i publiku.
Za film "Krugovi“ (2013) nagrađen je i na prestižnom Sandens festivalu kao i na Berlinalu.
"Otac" (2020), novi Golubovićev film, koji je premijerno prikazan na jubilarnom 70. izdanju Berlinskog festivala, nagrađen je i nagradom publike kao i nagradom ekumenskog žirija.
On je tim povodom za sajt Filmskog centra Srbije sa Katarinom Koljević govorio o svom stvaralaštvu, inspiraciji i saradnji sa velikanima, među kojima je i pokojni Nebojša Glogovac.
Potičete iz porodice sa bogatim filmskim nasleđem – Vaš otac, Predrag Golubović je napravio neke od značajnih autorskih filmova u nekadašnjoj Jugoslaviji i oformio prepoznatljiv i upečatljiv rediteljski stil. Kakav i je koliki utisak na Vas to ostavljalo tokom odrastanja? Koliko je to uticalo na formiranje Vašeg autorskog glasa?
Veoma. To je bio najveći uticaj, jer sam odrastao u okolnostima u kojima je film nešto o čemu se u kući najviše govorilo. Kada su u pitanju razgovori u porodici kojih se sećam iz detinjstva, to je uvek priča o filmu. Kod nas su dolazili glumci, reditelji, ljudi iz posla, i ja sam još kao dete bio očaran idejom da ti ljudi stvaraju neke živote i svetove, tako da je taj očev uticaj za mene bio ključni. Kada sam bio dete svake godine smo išli u Pulu na festival i to veliko filmsko okupljanje je na mene ostavilo veliki utisak. Još kao vrlo mali, u osnovnoj školi, znao sam da želim time da se bavim. Naravno, kada si dete, ti vidiš samo dobru stranu svega toga i vidiš samo glamur i sjaj i samo lepo. Naš posao je takav, on je jako magičan i primamljiv za ljude sa strane.
Povezane vesti
Koliko je privatno nasleđe, ali i društveno, važan faktor u autorskoj ličnosti?
Mislim da nema pravila. Na primer, sad kao profesor volim kada neko dođe iz neke potpuno druge sredine koja nema nikakve veze sa filmom, jer donosi neku svežinu, donosi neki svet koji mi nismo videli, neku energiju koja je drugačija. Sa druge strane, često su deca advokata i sami advokati, a deca lekara lekari. Često je na meti kritika to što se na glumu primaju deca glumaca, ali to je prirodno jer su oni odrastali u tome, zato što su nasledili neki gen talenta i zato što jako dobro znaju šta taj posao jeste. Ako nije neprirodno da deca advokata budu advokati, zašto bi to u našem poslu bilo čudno?
U slučaju filma "Krugovi" (2013) kao i u slučaju filma "Otac" (2020) obrađivali ste teme koje su motivisane stvarnim događajima. Srđan Aleksić je dobio ulicu u Beogradu 2016. godine. Oktobra 2021. Đorđu Joksimoviću, čoveku čiji je život bio inspiracija za film "Otac" je socijalna služba vratila starateljstvo nad decom. Vaši filmovi su svakako skrenuli pažnju javnosti na ove priče. Kako je raditi filmove koji se oslanjaju na stvarne događaje? Šta je za vas izvanfilmsko u filmu a šta je filmsko u životu?
Mislim da je to na kraju sve isto. Kada radiš film po nekom stvarnom događaju, smatram da tu postoji jedno pravilo, da film na kraju mora da bude o nečemu drugom. Taj stvarni događaj je samo inicijacija, samo događaj koji pokreće narativ. Film nikako ne sme da bude o tome, on mora da ode dalje. Stvarni događaji u kontekstu filma imaju problem, jer su oni takvi kakvi su i samo je pitanje ugla posmatranja. Da li krenuo od romana, kao što je bio slučaj sa "Klopkom", da li krenuo od originalne ideje ili od stvarnog događaja, na kraju uvek uđeš u fikciju. Uvek dođeš do toga da kreiraš stvarnost koja je drugačija od one koja se zaista odigrala.
U "Ocu" sam, pre svega, imao veliku odgovornost prema čoveku koji je inspirisao film, Đorđu Joksimoviću. Veoma sam se plašio da li će film njemu da odmogne u toj njegovoj borbi, iako sam se nadao i verovao da može samo da mu pomogne, ali nikada ne znaš. Sa druge strane, mislim da ako radiš film po stvarnom događaju a to ne postane film o nečemu drugom, onda ne treba da ga radiš kao fikciju već treba da radiš dokumentarac.
Igrani film koristi događaj da bi pričao drugu priču. To je jedini način na koji je film pošten i odgovoran prema stvarnim junacima, jer, ustvari, pričaš nešto drugo. Postoji i činjenica da su događaji iz stvarnog života vrlo često mnogo neverovatniji od onoga što mi možemo da smislimo. Vrlo često se neka nemoguća rešenja, koja nikada ne bi napisao zaista dese u životu. Sa druge strane, upravo zato je film tako blizak životu jer stvarni život stvara neku organsku dramaturgiju koja je istinita. Ja volim tako da radim i da istražujem.
Sjajno iskustvo je bilo kada sam radio "Klopku" po književnosti, to je bio zanimljiv proces, jer su Melina i Srđan potpuno pobegli od romana. Roman je bio neka vrsta inspiracije da se napravi neka nova priča, mi smo sve izmenili. U "Krugovima", mi smo sve troje, i Melina i Srđan i ja, bili inspirisani i dirnuti pričom o Srđanu Aleksiću, ali je glavni pokretač za film bila jedna izjava Srđanovog oca, Radeta Aleksića. Ta izjava je bila bliska ideji kojom smo se mi bavili i koja nas je inspirisala za pravljenje filma. Tako da je taj njegov intervju bio zapravo dragoceniji za ceo film od svakako velike i tragične Srđanove priče.
Povezane vesti
Da li filmovi menjaju život? Koliki je uopšte uticaj umetnosti u svetu danas? Koliki je njen uticaj na stvarnost?
Mislim da filmovi, kao i umetnost, nažalost, nemaju više uticaj koji su imali pre 40-50 godina. U tom nekom vremenu, umetnost je imala veći značaj jer je mogućnost izbora bila daleko manja. Ne mogu da kažem da umetnost ima moć da menja stvarnost, ali ona može da je obogati i, što je jako važno, da je humanizuje. Kroz određene pojedince kojima na neki način makar malo oplemeniš život, činiš društvo malo po malo boljim. Društva u kojima kultura i umetnost imaju važno mesto, prosvećena su upravo zbog tih pojedinaca. Umetnost ne menja društvo jer nema tako širok potez, ali ona oplemenjuje pojedinca i tu sve počinje jer onda pojedinac ima šansu da promeni društvo.
Tanjug/ Tanja Valič
Osim što se bavite režijom, takođe ste i profesor na Katedri za filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Svaka generacija ima svoje filmove koji joj formiraju svest. Kako pozicija profesora i pedagoga utiče na Vas kao na filmskog autora, a kako se autorstvo uklapa u poziciju pedagoga koji pomaže formiranju glasova mladih?
Povezane vesti
Moj princip je da koliko ja prenesem znanje tim mladim ljudima, toliko i ja naučim od njih i to je za mene vrlo inspirativno jer sam na izvoru neke nove energije. Mladi ljudi te teraju da budeš u toku sa vremenom, da pratiš nove filmove, da razumeš novi filmski jezik, koji se uvek menja i u odnosu na vreme razvija. Profesura otvara čula da imaš razumevanja za što različitije stvari. Sa druge strane, na fakultet dolaze različiti ljudi, raznih interesovanja i profesor mora da bude otvoren za sva ta interesovanja i karaktere. To je jako dragoceno, ali i tera na aktivnost. Volim to da radim jer me drži živim i prisutnim. Pitanje profesure je, za mene, pitanje neke vrste misije jer smatram da svi imamo obavezu da sve ono što znamo prenesemo i da činimo da naša sredina bude bolja nego što jeste.
Živimo u društvu u kojem su domaći filmovi u paradoksalnoj poziciji: istovremeno je domaći film često marginalizovan i slabo gledan, ali i u isto vreme i tema od ogromnog političkog značaja. Ljudi se onda prema filmovima dele "za i protiv", neretko završavajući kao tema u vestima. Da li je film uvek politički čin? Šta vi mislite koja je pozicija filma u Srbiji danas i kakva je odgovornost na stvaraocima?
Tanjug/Tanja Drobnjak
Film je od svih umetnosti najbliži jednoj širokoj publici i svi imaju mišljenje, prirodno, kao kada je u pitanju tenis. To je zato što je film najpopulističkija umetnost i najbliži je životu. Život je referenca u odnosu na koju se film pravi tako da svi zaista imaju pravo da imaju mišljenje. Mislim da je iznenađujuće što se u nekim dešavanjima proteklih meseci vidi da film u Srbiji ipak ima neko važno mesto i da čak i političarima nije svejedno kada filmski umetnici podignu svoj glas i kažu nešto. To je i dalje neka grupa ljudi čiji glas se čuje, bez obzira na sve promene koje su se desile. Domaći film se i gleda i ne gleda. Imamo primer "Tome" koji je gledalo million ljudi i to je znak da ljudi hoće da odu u bioskop kada se pojavi nešto što ih zanima. Postojalo je vreme kada si film mogao da gledaš samo u bioskopu, danas je to mnogo drugačije. Ali eto, "Toma" je primer koji dokazuje da postoji energija i želja za odlaskom u bioskop. To je zanimljivo i važno, jer to, na primer, nije slučaj sa zemljama u našem okruženju, čak i sa nekim koje imaju razvijenije kinematografije kao što je Rumunija.
I film je uvek politički čin, čak kada to nije vidljivo na prvi pogled. Naravno, govorim o filmovima koji su dobri, koji intrigiraju i preispituju stvarnost, koji donose umetničku intrigu. Na primer, "Moj jutarnji smeh" je film koji sadrži politički čin, ma koliko delovalo da nije tako. Umetnička provokacija koju taj film nosi stavlja pod pitanje filmski jezik i vrednosti savremenog filmskog jezika i igra se sa tim jezikom. Svaki iskren, umetnički film u sebi ima nešto političko. Ako ništa drugo, makar govori o nekoj ideološkoj poziciji tog čoveka koji je pravio taj film.
Domaća publika se u srpskom filmu najčešće emotivno vezuje za glumce koji zatim uživaju veliko poštovanje i poverenje. U svojim filmovima ste sarađivali sa nekim od najznačajnijih domaćih glumaca, a pre svega mislim na legendarne uloge koje je Nebojša Glogovac ostvario u vašim filmovima. Koliko su saradnje sa glumcima formirale i uticale na vaš rad? Koliko glumačka figura svojom izvanfilmskom aurom utiče na film?
Sa Glogovcem sam divno radio i volim takve pametne glumce koji donose filmu puno toga u različitim fazama. Kada sam radio sa Glogovcem to je uvek bio jedan dugačak proces kroz koji smo zajedno prolazili i to sam jako voleo. U tim filmovima koje smo zajedno napravili on je za mene bio vrsta mog alter ega, ja sam kroz njega pričao te priče. To je vrlo često, da reditelji imaju nekoga ko je njihov lik i glas na platnu. On je bio, pre svega, najveći i najznačajniji pozorišni glumac i to je jako retko, da je neki glumac bio sjajan tako i u pozorištu i na filmu.
E-Stock/Aleksandar Bačlija
Volim da radim sa glumcima sa kojima je taj proces rada uzbudljiv i nepredvidljiv. U "Krugovima" sam Glogovcu dao scenario i rekao mu da izabere ulogu. Znao sam da će on odabrati baš tu ulogu koju i jeste odabrao, ulogu doktora, koja je veoma zahtevna. Odabrao je nešto izazovno, nešto što do tada nije igrao, jer je uvek želeo da istražuje u glumi.
Proces na "Krugovima" je bio jako zanimljiv. Pošto taj lik sve vreme ćuti, mi smo se dogovorili da Glogovac vrti neki film u glavi, ali da ne sme da mi kaže o čemu je film i da ja reagujem samo na ono što vidim. Pokušavali smo da ja, ne znajući šta je film koji on u glavi vrti, utičem na taj film i da ga menjam. Ideja je bila da utičem samo na ono što on donosi svojom igrom.
Možda će reč "igrati" zvučati trivijalno, ali mi smo se zaista lepo igrali i tako sam doživljavao taj rad sa njim. Taj proces je bio uzbudljiv, a opet je imao u sebi neku lakoću. Glogovac je bio veliki glumac, a veliki glumci nude rešenja koja kao reditelj ne možeš da zamisliš. To je poznata scena na kraju filma, kada on priča Nataši Ninković šta je uradio i rasplače se. Mi smo na probama govorili da tu ne sme da se rasplače, a onda je on ušao u kadar i rasplakao se. Onda sam se osvrnuo i video pola ekipe kako plače, i uplašio sam se, jer je ta situacija za reditelja frustrirajuća – ljudi reaguju na nešto što se tada desilo, a scena će postojati u kontekstu i odnosu na ceo film.
Međutim, ja sam mu verovao i rekao: "Vidi, ovo je možda greška, ali pravimo savršenu grešku, pa šta bude". Ali, to su glumci koji te iznenade i koji reaguju instiktivno. Takav je, na primer, i Leon Lučev i Goran Bogdan. Sa Leonom sam na "Krugovima" imao isto takvo iskustvo. U sceni u kojoj ga pretuku, on je u prvom dublu, nakon što je zapalio cigaretu, otišao i otvorio prozor. To uopšte nije bio dogovor, niti smo pričali o tome. Na kraju sam uzeo baš taj prvi dubl i gledao taj film puno puta u montaži, ali sam svaki put imao isti utisak: u tom trenutku kada Leon otvori prozor, u film uđe sveži vazduh. To je čista intuicija velikih glumaca, a intuicija jeste zapravo talenat.
Intervju u celosti možete pročitati na sajtu Filmskog centra Srbije.
Komentari (0)