Igre 
Marko Grba Singh na Festivalu autorskog filma: "Rampart" nije film o ratu, već o opraštanju od prostora iz detinjstva
Komentari26/11/2021
-08:07
Marko Grba Singh (1988) jedan je od najtalentovanijih domaćih autora dokumentarnih filmova mlađe generacije, a poslednjih godina aktivan je i kao umetnički direktor Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs. U svom dosadašnjem radu bavio se kratkim i srednjim metrom, a njegovo novo ostvarenje "Rampart" imaće srpsku premijeru na Festivalu autorskog filma 30. novembra (19.30h) u Domu omladine Beograda.
Ovo ostvarenje Marko Grba Singh je zasnovao na porodičnim arhivskim snimcima iz perioda 1998. i 1999. godine sa naročitim akcentom na period NATO bombardovanja. U njegovom fokusu je prevashodno lični, svakodnevni život u o ovom periodu, dok sinopsis filma otkriva kako se "u napuštenom stanu na obodu Beograda, sećanja na noćne more uporno prepliću sa uspomenama iz detinjstva".
Značenje reči "rampart" je izloženo u uvodnim kadrovima, a na srpskom bismo je mogli prevesti kao bedem. Kakva simbolika, otvorena ili skrivena, se krije iza ovog naslova?
Reč "rampart" mi je bila zanimljiva i nezamenjiva jer na engleskom može da se tumači i kao imenica i kao glagol uz značenje koje po mom mišljenju jako dobro opisuje atmosferu filma. To jeste bedem, utvrđenje, pa čak i neka vrsta skloništa. Film je o prostorima iz detinjstva, stanu i kući odrastanja, pa može da se kaže da su ti prostori neka vrsta bedema koji je čuvao sećanja od nestanka. Isto tako može da se odnosi na porodicu koja je u tim vremenima napravila neku vrstu bedema od spoljašnjeg sveta da bi nas zaštitila. Postoji i treća dimenzija koju će razumeti samo oni koji su igrali video igricu "Heroes of Might & Magic III".
Privatna arhiva
Oproštaj od prostora
Pretpostavljamo da je u porodici bilo arhivskih materijala iz raznih perioda vašeg detinjstva. Zašto ste se odlučili da iskoristite baš one koje su vezani za NATO bombardovanje?
Bombardovanje je definitvno najveći događaj iz tog perioda života i samim tim su i okolnosti u kojima smo živeli najekstremnije. Međutim, želeo sam da rat kao takav u filmu tretiram kao elementarnu nepogodu, kao nešto što obeležava i što se pamti. Mislim da ovo nije film o ratu, već o opraštanju od prostora iz jednog dugog životnog perioda koje pratimo kroz kraj detinjstva.
Privatna arhiva
Može li se iz svojevrsnog "omaža" ljubavi prema snimanju videa u vašoj porodici iščitati i koren vašeg interesovanja za dokumentarni film? Da li je ono izniklo upravo iz ovih porodičnih običaja?
Povezane vesti
Vrlo moguće, nisam razmišljao o tome. Deka je uvek imao kamere, a nije se profesionalno bavio filmom. Voleo je da snima porodična okupljanja i letovanja, razne događaje po gradu, putovanja van zemlje. Snimao je prvo na super osmici, pa na beti i VHS-u i na kraju na mini dv kasetama. Još od sredine šezdesetih je imao kamere pa sve do smrti.
Film sniman sa lakoćom, ali je montaža bila komplikovana
Kako izgleda proces snimanja filma u kome se na najdirektniji mogući način otkriva porodična intima, u osetljivom periodu života?
Morao sam da pristupim sa nekom vrstom distance ili balansa između ličnog i opšteg. Dosta smo vremena proveli u montaži izbacujući neke delove i celine koje funkcionišu kao porodična arhiva, ali u filmu nema mesta za njih. Morao sam da razdvojim ono što je bitno samo za nas, od onoga što je bitno za film. Naravno, to nije bilo nimalo lako.
Privatna arhiva
Do sada ste se bavili kratkim i srednjim metrom, a ovo je vaš najduži film do sad. Da li je u tom smislu bio za vas izazovniji od ranijih ostvarenja, u pogledu režije, montaže i produkcije?
Iskreno, film smo snimili sa lakoćom. U većini scena iz sadašnjosti smo na setu bili prisutni samo direktor fotografije Ivan Marković i ja. Imali smo kontrolisane uslove jer smo mogli da dolazimo u stan kad god smo hteli. Ako poredim sa filmom "Abdul & Hamza" u kojem smo imali pet dana da snimimo sve scene sa dvojicom somalijskih izbeglica jer je toliko trajala dozvola od ministarstva, snimanje "Ramparta" je teklo poprilično opušteno. Ono što je bilo komplikovano jeste montaža. U montaži smo proveli preko godinu dana pokušavajući da nađemo ključ po kome bi skakali iz prošlosti u sadašnjost i onda opet natrag u prošlost.
Privatna arhiva
Radili ste sa proverenim timom saradnika/ca. Na koji način su oni doprineli samom filmu i eventualno doradili/korigovali neke vaše polazne ideje?
Doprineli su mnogo. Ivan je bio idealan saradnik na ovom filmu. Gledajući njegov film "Centar", u kome tretira zgradu Sava centra kao nekakav živi gigantski organizam koji se polako gasi, shvatio sam da želim da na sličan način pristupimo i snimanju praznog stana. Mina (Petrović) mi je u montaži puno pomogla da nemilosrdno izbacim neke delove koji su možda samo meni i mojoj porodici bitni, a štete filmu.
Povezane vesti
Da li razmišljate ili ste razmišljali o uzorima u svetu dokumentarnog (ili čak i igranog) filma kad ste pravili "Rampart"? I na koji način se uopšte uzev odnosite prema toj vrsti referencijalnosti? Da li je uočavate, usvajate bez zadrške, izbegavate...?
Uzori uvek postoje ali više kao reditelji koje jako volim, što ne znači da će se to preslikati na sam film. Za kratki film "Zvezde Gaomeigua" koji sam snimao u Kini, uzor mi je bio portugalski reditelj Migel Gomeš i njegova trilogija "Arabijske noći". Konkretno, za "Rampart" mi ne pada na pamet nijedan reditelj o kome sam baš intenzivno razmišljao dok sam radio na filmu. Umetnički direktor festivala DokuFest u Prizrenu Veton Nurkolari mi je rekao da je razmišljao o pejzažnim kadrovima Džejmsa Beninga dok je gledao film. Bening je jedan od najvećih živih autora na svetu, ali iskreno tokom rada na "Rampartu" sam razmišljao više o prostorima nego o uticajima. Jako volim filmove Lava Dijaza, Apičatponga Virasetakula, Bena Riversa, Pedra Košte, Luisa Lopeza Karaska...
Komentari (0)