Igre 
"Frida" na Slobodnoj zoni: Film koji je rasplakao Kejt Vinslet, a autorki Aleksandri Odić doneo nagradu u Kanu
Komentari04/11/2021
-23:10
"Videla sam u Bosni veliku jačinu žena koje su, stojeći u seni patrijarhata, često puta bile taj bitni i stabilni stub porodice i društva. Žene, devojke, majke, bake, kćerke radile su i bile emancipovane, ali nisu govorile o svojoj ulozi javno, nisu same sebe isticale, niti je to za njih neko drugi preuzimao", kaže za Euronews Srbija Aleksandra Odić, rediteljka čiji će film "Frida" ekskluzivno biti prikazan u okviru 17. Filmskog festivala "Slobodna zona" 5. novembra u 20.30 sati u Art bioskopu Kolarac.
"Frida" je priča o susretu mlade mlade medicinske sestre (Viki Krips) i njene pacijentkinje i vršnjakinje Fride (Ene Švarc), koji se odvija na granici između profesionalne distance i želje za bliskošću. Ovaj kratkometražni film premijerno je prikazan na Kanskom festivalu gde je nagrađen Kvir palmoma za kratak film i Nagradom Lights on Women.
Slobodna zona/Promo
Aleksandra Odić rođena je u Bosni i Hercegovini. Kao devojčica je, zajedno sa porodicom, zbog rata emigrirala u Nemačku. Nakon što se ostvarila kao glumica, upisala je studije filmske režije na DFFB.
"Još u detinjstvu sam volela da pišem, ali mi se činilo da kroz slike mogu bolje pokazati ono što me fascinira, za šta nisam imala ili nisam želela da tražim reči. Činilo mi se da slike mogu govoriti više od reči. To je bilo pre nego što sam počela da studiram film. Prethodno sam se bavila glumom, ali sam primetila da na toj poziciji ne mogu da pričam one priče, koje ja želim da ispričam, tako da sam se odlučila za studije režije. Na tom putu sam imala ljude kraj sebe koji su me inspirisali i koji su me podržavali", navodi Aleksandra.
U Nemačku ste otišli devedesetih, radili ste jedno vreme i kao medicinska sestra, što je i poziv jedne vaše junakinje u filmu. Kako je izgledao taj period vašeg života? Da li je postojao neki konkretan događaj koji je poslužio kao inspiracija za zaplet "Fride"?
Dok sam radila u bolnici upoznala sam jednu mladu devojku, koja je obolela od side i koja je kao osoba ostavila jak utisak na mene. Sećanje na nju je bilo inspiracija. "Frida" je priča o dve mlade žene, koje se upoznaju u specifičnom okruženju u kojem njihov identitet biva reduciran na, sa jedne strane, ulogu profesionalne medicinske radnice, a s druge strane na pacijentkinju sa dijagnozom i terapijom. No, njihovo interesovanje jedne za drugu ide mnogo dalje od profesionalne komunikacije. To u ovom poslu nije deo dogovora. Uniforma nije samo higijenska zaštita, nego i ograničenje. Empatija je neophodna, ali privatne veze i interesi se ne trebaju razvijati.
Ima li sličnosti između poziva medicinske sestre i rediteljke? Kako vam je iskustvo u radu u bolnici pomoglo pri režiranju?
Povezane vesti
Moje iskustvo rada u bolnici mi jeste pomoglo u režiranju ovog filma, jer sam izabrala pristup iz perspektive medicinske sestre, koji poznajem, koji mi je bio jasan, tako da je pitanje bilo kako to prevesti u filmsku priču. Ta dva zanimanja su veoma različita. Zajedničko im je da oba zahtevaju poznavanje ljudske prirode, empatiju i senzibilitet u radu sa ljudima i emocijama.
Slobodna zona/Promo
Kakvi su utisci iz Kana? Jesu li se otvorila neka nova vrata za neke nove saradnje?
U Kanu sam ove godine bila po drugi put. Ovog puta sa filmom u oficijelnoj selekciji, što je pojačalo moje uzbuđenje. Veoma mi se dopada internacionalni duh tog festivala i njegov svečani pristup i poštovanje filmske umetnosti. Moje producentkinje i ja smo u Kanu ostvarile kontakte koji su nam bili bitni za naš naredni projekat.
O čemu će biti reč?
Pripremam dva dugometražna filma, od koja ćemo jedan snimati u Nemačkoj i u Bosni i Hercegovini, a drugi samo u Nemačkoj.
Glumica Kejt Vinslet, koja je odlučivala o nagradi Lights on Women, rekla je da ste je rasplakali svojim filmom. Da li ste imali prilike da porazgovarate sa njom, jeste li dobili neki savet, koristan komentar?
Imala sam priliku razgovarati sa Kejt. Upravo zbog toga je ova nagrada za mene tako posebna i dragocena, jer omogućuje kontakt i dijalog sa umetnicom svetskog ranga, koja zrači toplinom, ljudskošću i profesionalizmom.
Povezane vesti
Hrabrost je uprkos strahu uraditi ono u šta verujete
U obrazloženju žirija koji vam je dodelio nagradu stoji i da "potpuno odsustvo dijaloga" u vašem filmu "stvara unutrašnji bol, a za to je potrebna hrabrost, veština i delikatna ruka". U jednom intervjuu rekli ste da ste radili kao medicinska sestra sve dok niste skupili hrabrost da krenete u umetničke vode. Kako biste vi definisali hrabrost?
Hrabrost je uprkos strahu uraditi ono u šta verujete. Pod to spada i ne ostati na nivou sanjarenja, nego poslušati tu želju u sebi ili tu tegobu i nuždu u sebi, odlučiti i krenuti. Takođe, hrabro je morati krenuti u nepoznato, morati se suočiti. Mnogi ljudi nisu u poziciji da mogu ostvariti svoje individualne snove, jer se bore za preživljavanje.
Smatrate li da su poslednjih godina, recimo od nastanka #MeToo pokreta, žene generalno postale hrabrije? Kako vidite mesto žene u svetu danas, posebno u filmskoj industriji?
Povezane vesti
U zadnjih desetak godina, a naročito od nastanka MeToo pokreta, društvo se u odnosu prema ženama ubrzano menja. Veoma hrabre žene koje su ustale i izgovorile istine o nepravdama, brutalnim i kriminalnim nasiljima koja su im se desila, su pokrenule lavinu, koja se neće zaustaviti sve dok ostanemo aktivne i aktivni u borbi za ravnopravnost.
Feminizam je usko povezan sa borbom za prava svih marginalizovanih ljudi i zajednica koje trpe diskriminacije. Ako govorimo o ravnopravnosti, onda ona mora važiti za sve ljude. Možda je to unutar našeg sistema utopija, ali je istinska potreba, upravo u današnje vreme, u kojem su vrednosti humanističkog društva masivno ugrožene. U tom smislu su istupanja žena koje imaju ime i glas u javnosti bitna. Filmska industrija se pomera. Tu je važna strukturalna promena i solidarnost, koja se upravo događa.
Slobodna zona/Promo
Žene kod nas nisu ništa manje dosetljive od ostalih Evropljanki
Kako vidite mesto žene na ovim prostorima? Da li su nas specifične istorijsko-političke okolnosti poslednjih decenija (i vekova) učinile drugačijim u odnosu na ostale Evropljanke? Hrabrijim?
Budući da sam na našim prostorima od devedesetih godina gost, iako čest gost, situaciju mogu da procenim samo spolja. Svako okruženje donosi svoje izazove, oštrice i klopke, kojima se trudimo hrabro i pametno odgovoriti, a žene kod nas u tome sigurno nisu ništa manje dosetljive od ostalih Evropljanki. Uvek su bile hrabre. Morale su se nositi sa bremenom njihovog vremena, koje je kod nas u zadnjih nešto više od sto godina značilo proživeti i preživeti i do tri velika rata i počinjati ispočetka. Poznavala sam žene koje su preživele Prvi i Drugi svetski rat, ponovo se podigle na noge, ali koje, već u dubokoj starosti, nisu preživele još jedan, treći rat, rat 90-ih godina. Nisu mogle preživeti još jedan slom njihovog sveta.
Videla sam u Bosni, jer tamo sam odlazila od kada živim u Nemačkoj, veliku jačinu žena koje su, stojeći u seni patrijarhata, često puta bile taj bitni i stabilni stub porodice i društva. Nisu bile samo jake, snažnog duha za sebe, svoju decu i zajednicu, nisu samo naučile da od ničega naprave nešto, nego su i mnogo patile. Žene, devojke, majke, bake, kćerke radile su i bile emancipovane, ali nisu govorile o svojoj ulozi javno, nisu same sebe isticale, niti je to za njih neko drugi preuzimao. Sad se to, čini mi se, menja. No, društvo i dalje, iako verujem nenamerno, muškarce češće predestinira za ulogu jače osobe sa daljim i bitnijim dometima u društvu i karijeri, iako znamo da žene nemaju ništa slabije predispozicije, ali možda drugačiji pristup i način izražavanja. U mnogim delovima sveta se životni uspeh žene i njena postignuća i dalje mere prvenstveno kroz njenu ulogu u porodici i njeno majčinstvo, što je vreme prevazići.
Komentari (0)