Igre 
Grupa Ođila za Euronews pred rođendanske koncerte u Beogradu: Može li sloboda da se odsvira i otpeva? O da, itekako može
Komentari15/05/2024
-08:37
Grupa Ođila, kultni muzički sastav koji je romsku muziku s dušom utkao u dušu svih koji su ih ikada čuli uživo, proslaviće 40 godina na sceni u društvu svoje publike na dva koncerta u velikoj sali beogradskog Doma omladine, 17. i 18. maja, na mestu gde su imali i svoj prvi veliki nastup.
Grupa Ođila od svog formiranja izvodi širom sveta prepoznatljivu romsku muziku, oslanjajući se na tradiciju teatra "Romen" iz Moskve i muziku iz legendarnih filmova kao što su "Cigani lete u nebo" i "Moja slatka umiljata zver". Mediji u Jugoslaviji, ali i u mnogim drugim državama, često su Ođilu predstavljali kao autentični ciganski bend iz Moskve, što dovoljno svedoči o perfekciji članova grupe u izvođenju romskih pesama.
Grupu su osnovali Igor Dunjić, Slobodan Simonović, Sanja Uzelac i Davorka Bosnić 1983. godine. Ubrzo potom im se pridružuje Boris Nikolić, a nekoliko godina aksnijei Andrej Stefanović i Nikola Diklić. Karijera im je bila prilično turbulentna. Brak i rođenje deteta Daše i Nikole, kao i komplikovana situacija u zemlji ih je razdvojila. Igor je otišao u Holandiju, gde je ostao do 2011 godine, Sanja, Boban, Boris i Andrej osnivaju grupu "Romano4" 1990. a Daša i Nikola naredne godien nastavljaju rad grupe Ođila, prvo u Jugoslaviji, a potom i u Italiji pod imenom kao Ogila, negujući prepoznatljiv stil izvođenja rusko- ciganske muzike u saradnji sa brojnim i vrhunskim muzičarima različitih kulturnih i nacionalnih pripadnosti.
Cigani lete u nebo
Nikola se potom okreće pozorištu i festivalima u Italiji i Danskoj, a Dašinim povratkom u Srbiju, ponovo se okupljaju "stari" članovi grupe (osim Igora Dunjića) i od 2007. do danas razvijaju karijeru, kroz nastavak koncertnih aktivnosti, pre svega na teritoriji bivših jugoslovenskih republika.
Privatna arhiva
Na početku karijere, repertoar grupe se bazirao na tradicionalnim ruskim ciganskim pesmama, tada popularnim zahvaljujući hit-filmu "Cigani lete u nebo". Vremenom je repertoar proširivan i pesmama Roma iz Slovačke, Mađarske, Španije… da bi na kraju bio upotpunjen i autorskim pesmama, pisanih pre svega za filmove u kojima je Ođila učestvovala.
Tokom karijere grupa je objavila pet albuma (dva su dosegla zlatni tiraž, pretvarajući se u velika hit izdanja osamdesetih godina). Na trećem je zabeležena muzika iz filmova “Tamna strana sunca”, “Drugi čovek” i “Osmi dan u nedelji”, u kojima su članovi bili ne samo muzičari, već i glumci. Ođila je osvojila i nagradu "Orfej" za najbolju ploču po izboru Jugoslovenske Radio Televizije, kao i evropsku nagradu za najbolju pesmu ("Solniška"), na Takmičenju za najbolji radio-snimak u Evropi.
Ođila je priređivala koncerte u svim značajnijim dvoranama bivše Jugoslaviji. Zapažene nastupe grupa je održala i u Kolarčevoj zadužbini, kao i u Mariborskom pozorištu, i to kao prvi muzički sastav koji je koncertirao u ovom teatru od njegovog osnivanja. Ansambl je predstavljao Jugoslaviju na Svetskom festivalu romske muzike 1988. godine u Londonu, gde je dobio više priznanja i pohvala, pa i od grupe Gipsy Kings. Ljubavlju i posvećenošću romskoj muzici doveli su njeno izvođenje do perfekcije. Svi koji su ikad bili na nekom emotivnom koncertu Ođile, znaju da su oni sinonim za strast i vrhunsko izvođenje najpoznatijih kompozicija koje dolaze iz tradicije Roma.
Povezane vesti
Simbolika Doma omladine
Simbolično je što Ođila slavi četrdeset godina od prvog održanog koncerta baš u Domu omladine Beograda, na mestu na kojem su prvi put nastupili 1984. godine u, sadašnjoj sali Amerikana. I ovoga puta, Dom omladine je širom otvorio svoja vrata da zajedno proslave ovaj jubilej, baš na šezdesetu godišnjicu postojanja kultne beogradske ustanove kulture.
"Nije bilo teško odabrati gde ćemo održati koncert kad je reč o ovako lepom jubileju. Naš prvi solistički concert je bio upravo u Domu omladine. Mnogo lepih stvari nam je odjednom ušlo u život, a pečat našoj muzičkoj karijeri je upravo dao taj koncert, koji kao da je usmerio svoje svetlo na put kojim treda da idemo", kažu za Euronews članovi grupe Ođila.
Da li je moguće posle 40 i kusur godina održati energiju i entuzijazam onakvim kakvi su bili na početku?
"Pa mislim da nije moguće drugačije. Prepoznali smo se u rusko-ciganskoj muzici. Prepoznali smo jedni druge. prepoznali istinu za kojom smo, svako na svoj način tragali. To je značilo samo jedno: sviraš/ pevaš na sve ili ništa… na život i smrt (koji su deo iste priče). Dok je tako, bićemo tu. Nema trgovine… estradne ;) Nije dozvoljeno. Greh je! Zato je moguće i zato ćemo znati kada je kraj", kaže pevačica Daša Bosnić
Privatna arhiva
Odakle uopšte ideja da svirate romsku muziku... čak, koliko je poznato, u to vreme niko od vas nije znao romski jezik?
"Ideja je našla nas. Mi smo je samo prihvatili i sreli se, kako bismo je oživeli. Danas je lako o tome pričati. Jezik, onaj neverbalni, utkan u romsku muziku, smo očito jako dobro poznavali, pa smo se dobro i snalazili. Danas se ne preispitujemo, zašto, kako… ne sumnjamo… ne opravdavamo i ne tražimo razloge i dozvole da budemo deo tog sveta… jer Jesmo. Uvek smo i bili. To je bilo i još uvek je naše "sredstvo uzdizanja do ljudskosti". Od svih nas Boban je pokazao stvarne ambicije da nauči i govorni romski jezik, tako da je pisao i tekst za jednu od autorskih pesama. Mi ostali smo ostali na emocionalnom nivou jezičkog smisla… ako ima smisla tako reći", kaže Daša.
Šta zapravo znači Ođila, pošto takva reč ne postoji u rečnicima?
Povezane vesti
"Trebalo nam je ime, na tom početku I tu nam je mnogo pomogao Rajko Đurić. Smišljali smo, izgovarali reči koje su nam punile srca a zazvučalo je… ođi… đila…. ođila… da. Napravili smo kovanicu, ođi - duša, đila - pesma. Nije nam mnogo vremena trebalo da otkrijemo naše ime", otkriva Daša.
Kako su vas, posebno na početku, doživljavali romski orkestri i romska zajednica generalno?
"Ako me sećanje ne vara… a ne vara, uvek su nas prihvatali. Ponekad testirali, a kad bismo položili, davali nam do znanja da jesmo deo porodice za koju se čini sve što je potrebno. Sećam se snimanja jednog Nedeljnog popodneva, na zagrebačkoj televiziji. Bili smo gosti Ružice Sokić, a emisiju je uređivala Silvija Luks. Snimali smo spot za pesmu "Solniško" na jednoj deponiji, gde smo se sreli s jednom čergarskom porodicom koja je radila sa sekundarnim sirovinama (u vreme kad se društvo time nije bavilo). Za mene su bili kraljevi. Lepi i dostojanstveni, bez frustracija koje bespotrebno komplikuju život. Nakon direktne provere, prihvatili su nas i osmislili scenografiju za video spot u kome su i sami učestvovali uz nas… Izvrsno iskustvo…", priseća se Daša.
Povezane vesti
I Karnegi hol može da se pretvori u jeftinu birtiju
Svirali ste u potpuno različitim prostorima, od ekskluzivnih koncertnih dvorana, pozorišnih sala, do improvizovanih bina... U kom prostoru se Ođila najbolje oseća?
"Nije bitan prostor… bitni su ljudi. Neko možda i Karnegi hol može da pretvori u jeftinu birtiju, a jednako se i neki sasvim običan proctor može pretvoriti u najlepšu koncertnu dvoranu. Uglavnom se najbolje osećamo, kada sviramo za ljude koji nisu pogrešili izbor izlaska. Ipak, sećam se jdnog koncerta u Mokrinu, koji je zbog kiše premešten u zatvoren prostor… karte su se prodavale kod Žike, tonska proba nije mogla da se uradi, podijum je bio mali, garderoba nije postojala, na stolu koji nam je bio dodeljen pisalo je "muzika", ispod natpisa smešili su se karirani stoljnjaci… ljudi su ulazili, zagledali nas, deca obilazila radoznalo smejuljeći se. Rešili smo da ćemo pevati bez ozvučenja… da ćemo stati u centar i… preživeti. Ono što se desilo blo je ravno magiji. Na prve zvuke "Solniške", ljudi su u tušini podigli svoje stolice i prišli nam, praveći neku vrstu mali amfiteatra… njihova lica su bili reflektori koji su donosili sjaj najudaljenijih zvezda. Tišina je ispunila prostor dajući mu božansku akustiku u kojoj smo zajeno disali, zajedno postojali", prisetili su se članovi Ođile.
Šta je to u ciganskoj muzici što čini da izazva emociju u bilo kom delu sveta da se svira?
"Rekla bih - istina… iačnost!" - kaže Daša i dodaje: "Tačnost prema životu, valjda. To je vrednost koju svi prepoznajemo, iako nam život ne deli jednake karte. Možda će se neko zapitati, kako je moguće da neko nema ni zidove jedne obične kuće, a raduje se i slavi… igra, peva? Slavi ono što ima…a jedino što ima, je uglavnom sam Život. To je mudrost, koju od "imperativa imanja" zaboravljamo. Mnogo je iskustva potrebno da bismo tu Istinu ponovo spoznali. Svi taj elementarni, život nosimo kao zapis, sećanje. Muzikom ga oživljavamo… valjda… i to izaziva emocije dovoljno snažne da nas izmesti na trenutak iz jurnjave za materijalnim… da nas vrati sebi, svesne ili ne, makar na trenutak". objašnjava Daša.
Jelena Tasić
Vrata svetske scene su vam bila širom otvorena. Da li je Ođila mogla bolje i više, i zašto nije?
"Hmmm… bolje, više… zašto nismo? A šta to nismo? Različita su nam "merenja". Broj koncerata ne znam… svi su bili moćni, stvarni… Od nas niko nije bio menadžer… a za menadžere profesionalce smo bili “ teška roba”… trebalo bi da taj koji bi od nas tražio više i bolje, ima strast i viziju jednaku našoj, a da nas ne "oskrnavi" zahtevima i zakonima tržišta. Vrata su nam bila otvorena i prolazili smo kroz njih… to je sve", kaže Daša.
Dodir s publikom
Pojam slobode se često provlači u romskoj muzici, može li sloboda da se odsvira i otpeva?
"Može, O da, da. Može" - kaže Boris.
Šta biste poručili onima koji žele da dođu na vaš koncert, a nikad ranije vas nisu čuli uživo?
"Nema potrebe da bilo šta poručujemo. Ako žele… već je dovoljno; već su uradili sve što treba. Otvorena srca komuniciraju i razmenjuju sve što im je potrebno" - kaže pred beogradske koncerte Boris.
"Nama su ti susreti neprocenjivi, dragoceni i očigledno neophodni. Za disanje. Publici? To oni znaju…a mi ćemo dati sve što imamo", dodaje Daša.
Šta bi neko mlad, ko još nije ni čuo za Ođilu, trebalo da presluša da bi stekao pravi utisak o vama?
"Ne znam. Dobru muziku. Prirodu… to bi trebalo… svim čulima da upija život. To bi trebalo…", savetuje Daša.
Da li za svoju vernu publiku, koja sve pesme napamet zna i koja dođe u Dom omladine, imate neko uznenađenje?
"Nismo mi grupa iznenađenja… zato se uvek iznenade, kada naše pesme iznova "otkriju", kaže na kraju Ođila.
I konačno, Dašin odgovor na poslednje pitanje, možda zapravo govori sve: Da li ste razimišljali da, kao ABBA, napravite hologramsku turneju?
"A gde bismo se dodirnuli s publikom? Koja bi nas energija ponela u nebo… sve zajedno? Hmmmm... Mislim da ne".
Preporuka za vas
Komentari (0)