Igre 
Tako je govorio Žarko Laušević: Sloboda je pravo da sami ograničite okvir svoje neslobode
Komentari16/11/2023
-20:00
Velikan domaće kinematografije Žarko Laušević, koji je preminuo juče, 15. novembra u 64. godini života, imao je "filmski" život obeležen velikom tragedijom, koja je prekinula njegovu blistavu karijeru i primorala na život u Americi. U medijima se pojavljivao retko, uglavnom da bi približio neku od svojih novih uloga, a svoja razmišljanja, unutrašnja previranja i težak životni put, opisao u četiri knjige.
Ipak, u malobrojnim intervjuima za odabrane medije, Laušević je umeo da odškrine vrata svog unutrašnjeg života i sa javnošću podeli neka svoja iskustva i razmišljanja.
Predstavljamo vam neke njegove najupečatljivije izjave koje je tokom karijere dao za različite medije:
O porodici:
"Ako se ičega sa nostalgijom sećam iz tog doba, onda je to spokoj porodične tvrđave. Nemam prava na generalizaciju, ali naši roditelji su bili posvećeni čuvari našeg porodičnog ljubavnog blaga i te, podrazumevajuće nežnosti. Pratila me sreća u životu da sam imao i sjajne učitelje koji su davali smernice, pokazivali obrasce koji oblikuju buduće standarde. Ne mislim samo na one u školama kroz koje sam prolazio. Kao što ne mislim samo i na mudre ljude koje sam sretao. Tu su svakako značajne i knjige-učitelji, koje menjaju vašu svest, prosvetljavaju stazu kojom ste namerili, i skreću pozornost na natpise koje zatičete na raskrsnicama do kojih dolazite na tom putu. Pozornost na posebnost.
FoNet/JDP/Gloria/Vesna Lalić
Tu posebnost kod stvari sam kasnije neprestano tražio oko sebe, i ona je, ako smem da komentarišem sebe, negde i dominanta mojih rukopisa, ali i onoga što me privlači kod glume. Pisati o neobičnom…na običan način. Kao glumac odabirati ekstremne crte karaktera koji tumačite… a biti životan. Prepisivati iz života".
O početku karijere:
“Na početku treće godine studija glume, pozvala me je gospođa Vida Ognjenović u Narodno pozorište, u kom je bila direktor Drame i gde je krenula sa režijom predstave ‘Gorski Vijenac’. Mislim da je činjenica da je bila i predavač na našem Fakultetu, presudno uticala da od profesora Dedića dobijem pristanak za taj angažman, jer je školsko pravilo branilo studentima profesionalni rad do isteka, čini mi se, šestog semestra. Bila je to mala uloga, ali valjda i dovoljno velika da me, nakon premijere najslavnijeg Njegoševog dela, Stevo Žigon angažuje za svoju sledeću predstavu, Romea i Juliju. Pozorišni kuloari su mi tada punili glavu da sam viđen za glavnog junaka, ali Žigon mi je dodelio ulogu Julijinog brata Tibalda.
FoNet/Arhiva JDP
Nisam se razočarao posle izlaska podele na oglasnoj tabli, već sam rešio da dam sve od sebe. Krenuo sam, gotovo fanatično da vežbam mačevanje i pritom pripremam jedan neobičan scenski elemenat. Usput sam upro sve snage ne bih li,uz neverovatan fizički cilj koji sam sebi postavio, održao maksimalnu svest o govornim zadacima. Pred kraj drugog čina sam shvatio da se višemesečni trud isplatio. Posle naklonosti publike, iako igram ozbiljnog negativca, dobio sam i aplauz na otvorenoj sceni, a na samom kraju prvog dela predstave, usledio je jedan unison muk.
FoNet/Arhiva JDP
Povezane vesti
Tada Tibald gine od strane Romeovog mača, i moj Tibald je, posle režiranog šoka na sceni i odmicanja statista i samog Romea, posle kratke zadrške sa ispružene obe ruke u kojima drži, u jednoj nož, u drugoj floret, pao kao spomenik kog ruše, u komadu, na leđa. To više i nije bila gluma, to je bio fanatizam koji nikom ne bih preporučio. Protivno bilo kom sportskom padu, protivno–zdravom razumu. A ja sam u glavi samo imao pretpostavku da čovek koji gine i nema više zdrav razum". Ovu i prethodnu izjavu glumac je dao za Cord Magazin.
O samoubistvu:
"Čovek uspeva da racionalizuje neka osećanja tek mnogo kasnije. Kad si u ratu, u borbi, u neposrednoj životnoj opasnosti, nemaš vremena za objektivizaciju okruženja. Tada isključivo prevladavaju nagoni. Sutrašnjica je uvek mudrija.
FoNet/Arhiva JDP
Inače, okolnosti, čak i neke osobe su mi predlagale samoubistvo kao najbolji izlaz. Najčešće me je Šopenhauer odvraćao od tog čina s jednostavnom preporukom da je mnogo bolje stalno misliti o samoubistvu negoli ga ijednom počiniti. Jer za to, opet, nikad nije kasno", rekao je Laušević za NIN.
O životu u Americi:
"Bio sam u žestokoj ilegali više od deset godina i radio sam samo poslove gde ti ne treba ni znanje jezika ni papiri... U tom momentu naša ćerka Jana je bila mala. Trebali smo da nađemo ženu da je čuva, a to se plaćalo 15 dolara na sat. Moj moleraj 13, pa sam, shvatio da treba da obrnemo stvari. Bavio sam se decom neko vreme, volim da kuvam i budem domaćica".
O susretu sa srpskim košarkašima:
"Uvek bi nas Vlade Divac i Peđa Stojaković, kada god bi dolazili u Njujork, kada je Sakramento gostovao, pozvali na večeru, odgledamo utakmicu i odemo na večeru. Bio je neki Ćiprijani, i sad tu da se Anita i ja borimo sa Divcem i Stojakovićem oko plaćanja računa, ali bez obzira na to koliko hoćeš i želiš, samo onako pogledaju 'nemoj molim te'. Tu je i neko vino koje ne znam ni koliko košta. I pošto Njujork noću i ne poznajem, i ja sutradan mamuran dolazim i shvatim da radim moleraj prva vrata do Ćiprijanija za dnevnicu od 80 dolara, a sinoć je taj ceh bio ne znam koliko".
O bolesti:
"Dijagnostika je, valjda, početak lečenja. A mi se još uvek plašimo da odemo kod doktora, sve iz straha da nam nešto ne pronađe. Nije slučajno što idemo kod lekara sa flašom rakije, viskija, sve da bismo ga podmitili da nam ništa ne nađe. To je iskonski strah, strah od bolesti. Dva dana pred odlazak kod lekara živimo po svim pravilima iz udžbenika, ne bismo li smanjili opasnost od detekcije bolesti. A bolesni smo. Samo se bojim da nema tog konzilijuma koji će nas ubediti u to".
O ožiljcima:
"Šamar u filmu mora da bude šamar. Zato sam dobio nekoliko pravih šamara, a ne onih filmskih. Isto tako, u jednom filmu su mi gasili cigarete na dlanu. Ožiljke imam i danas, ali ih krijem burmom".
FoNet/Arhiva JDP
Povezane vesti
O slobodi:
"Nisam siguran da sam prava ličnost koja bi mogla raspravljati ili odgovarati na temu - sloboda. To je vrlo lično pitanje. Nažalost, nisam uspeo da odvojim lično od opšteg na ovu temu, tako da nisam u stanju da odgovorim na ovo pitanje.
Dobro. Sramota je okretati glavu. Moja je sloboda jako intimna sfera. Mislim da je to važno kod većine javnih ličnosti. Sloboda je, po mom mišljenju, šetati, udisati vazduh bez pretpostavke poznatosti, sa slobodom ludovanja sa svojom decom. Poznatost briše tu mogućnost, briše i slobodu dece, nažalost. Ja, generalno, nisam, niti ću ikada biti slobodan čovek. Gledajte ptice, pitajte decu. Sloboda je prostor kojim se pružate. Kavez u kojem živite. Kavez je isto sloboda. Da ćete živeti i preživeti, da će vas hraniti, da vas neće mnogo mučiti i brzo ubiti. Sloboda je i pravo da sami ograničite okvir svoje neslobode".
O glumi:
Glumac se pretvara u drugo biće kad glumi. Tako smo učeni. Tu nema prevare. Sem ako ne otkrijete raskorak između suštinskih moralnih principa, zbog kojih, između ostalog, još nikad nisam prihvatio ništa da glumim u Americi. Inače, gluma je sposobnost da budete dragi i drugi, i kod trećih izazovete emocije.
FoNet/Arhiva JDP
Povezane vesti
Vi advokatišete, branite, zastupate i krivicu ili promovišete pozitivne odlike vašeg karaktera. Prevara? Umetnost jeste, što bi rekla Mirjana Novaković -”najsavršenija laž na svetu u kojoj ima najviše istine, za razliku od istorije koja se (samo) pretvara da je istina.”
Poruka čitaocima:
"Majka me je probudila da ne zakasnim na voz. Kretao sam u Beograd, na studije. Malo prtljaga i još manje saveta. 'Pokrivaj se, sine, neće majke tamo biti. Moraš sam'", poručio je Laušević čitaocima u svom poslednjem intervjuu za Glas Srpske.
Preporuka za vas
Komentari (0)