Igre 
Italija dobija 68. vladu u "samo" 76 godina: Gde je problem i zašto su promene na vlasti toliko česte
Komentari30/10/2022
-20:26
Nova premijerka Italije Đorđa Meloni predvodiće 68. vladu zemlje od kraja Drugog svetskog rata. S obzirom na to da se u proseku nova vlada bira svakih 13 meseci, čini se da je to postalo gotovo, pa godišnja tradicija. Zbog čega je to tako?
Italija je ustavna republika otkako je na institucionalnom referendumu 1946. godine odlučeno da se monarhija eliminiše.
U prvih nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata, opkoljena zemlja je izašla oslabljena i ponižena zbog ratnog saveza sa nacističkom Nemačkom. Partizanske snage koje su se borile protiv fašističkog režima Benita Musolinija privremeno su ostavile po strani svoje političke razlike kako bi formirale koalicionu vladu koja bi zemlju izvukla iz loše situacije.
Politički pejzaž Italije, međutim, postao je veoma polarizovan do sredine 20. veka i zemlja se uglavnom podelila na dva politička tabora: demohrišćanski i komunistički.
Hrišćansko-demokratska partija, koja je ujedinjavala umerene desničare i levičare pod socijalno konzervativnom, paternalističkom platformom, dominirala je italijanskom posleratnom politikom i bila je na vlasti skoro pola veka.
AP/Doug Mills
Vođeni idejom da Italija treba da bude usidrena za inostranu podršku i evropsku integraciju kako bi obnovila svoj međunarodni značaj, demohrišćani su vodili zemlju kroz posleratnu ekonomsku obnovu i podsticali snažne transatlantske veze sa Sjedinjenim Američkim Državama.
U opoziciji su bili komunisti, koji su neprestano pretili demohrišćanskim gušenjem rimskog političkog establišmenta i često postizali odlične izborne rezultate, uprkos tome što nikada nisu uspeli da dođu na vlast. U početku su prihvatili SSSR, ali su se na kraju ispleli iz sovjetske sfere uticaja.
Povezane vesti
Postojale su i druge značajne stranke – levičarski socijalisti, centristički republikanci i ekstremno desni Italijanski socijalni pokret, na primer – od kojih su se neke često pridruživale koalicionim vladama, ali je glavni politički rascep tokom posleratnih decenija ostao između dva pomenuta tabora.
"Godine olova" i dolazak Berluskonija
Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, politička rivalstva počela su da "bujaju", što je dovelo do perioda krajnje desničarskog i krajnje levičarskog političkog nasilja poznatog kao "Godine olova". Pokušaj kompromisa između demohrišćana i komunista je propao, a previranja su na kraju kulminirala nizom terorističkih napada i ubistvom bivšeg premijera 1978. godine.
Kratak period "medenog meseca", odnosno ekonomskog prosperiteta osamdesestih praćen je daljim preokretima. Tokom devedesetih, italijanski partijski sistem se urušio pod težinom korupcionaških skandala koji su zahvatili sve glavne stranke.
Završetak Hladnog rata i nova faza u procesu evropskih integracija takođe su učinili da zastare dugogodišnje ideološke podele. Rastući uticaj regionalističke politike, posebno secesionističke partije Severne lige, dodatno je "zamutio" stvari. Kao rezultat krize, sve glavne partije su raspuštene sredinom devedesetih, čime je zaključena italijanska takozvana "Prva republika".
Usred ove političke pustoši, na scenu stupa Silvio Berluskoni.
Medijski tajkun, koji je već izgradio privatnu televizijsku imperiju, stvorio je novu partiju, Forca Italija, koja je pomešala konzervativnu katoličku politiku ugašenih demohrišćana sa blistavim modelom populizma koji je pogodan za poslovanje. Ime stranke, koje se može prevesti kao "Napred Italija", dobijeno je iz popularnog fudbalskog skandiranja.
AP/Giulio Broglio
Berluskoni je brzo došao na vlast i na kraju je bio na čelu četiri vlade koje u periodu od skoro dve decenije, čime je postao italijanski premijer sa najdužim stažom od Drugog svetskog rata.
Povezane vesti
Uprkos njegovoj širokoj popularnosti u italijanskoj javnosti, kritičari su ga optuživali za korupciju, kronizam i veze sa mafijom. Skandali oko seksualno nedoličnog ponašanja dodatno su uzdrmali njegov imidž tokom prve decenije 20. veka. Do 2011. godine, rastuća kriza evrozone dovela je do toga da je izgubio većinu u parlamentu i bio primoran da se povuče.
Nakon Berluskonijeve političke "smrti", nijedna partija ili blok nije bio u stanju da ima većinu. Ovo je rezultiralo brzim nizom širokih koalicionih vlada na čelu sa uglavnom nepopularnim tehnokratama tokom 2010-ih. Usred štednje i pojačanog priliva izbeglica, populističke snage - od antiestablišmentskog Pokreta pet zvezdica do preuređene, panitalijanske lige Matea Salvinija - postigle su izborni uspeh i čak ušle u vladu.
U 2020. godini, pandemija koronavirusa i stroga ograničenja koja su je pratila, izazvali su značajne socioekonomske teškoće i ostavili biračko telo politički podeljeno. Takve turbulencije, zajedno sa dodatnim izazovima koje je predstavljao rat u Ukrajini i kriza troškova života, podstakli su odluku mnogih Italijana da prihvate zaokret ka krajnjoj desnici i polažu nade u to ko će uskoro postati prva žena premijer u zemlji: Đorđa Meloni.
Promena izbornih zakona i nestabilne koalicije
Objašnjenje za izuzetno česte promene vlada u Italiji ne može se svesti na jedan faktor ili objašnjenje – radije, ono dolazi kao rezultat različitih isprepletenih političkih i društvenih uzroka, počevši od mlade i fragmentisane istorije zemlje.
U središtu stvari je struktura izbornog i parlamentarnog sistema, od kojih je ovaj drugi savršeno dvodoman jer se vidi da donji (Predstavnički) dom i gornji (Senat) dom imaju jednaku zakonodavnu moć.
Tokom cele Prve republike, italijanski opšti izbori su vođeni na "hiper proporcionalnom" predstavničkom nivou, što je rezultiralo akutnom političkom fragmentacijom. Sam takav izborni sistem smatran je ključnom komponentom u tranziciji Italije od fašističke diktature do punopravne demokratije.
Ipak, borba za dobijanje većine rezultirala je manjinskim koalicionim vladama, koje su tokom trajanja Prve republike skoro uvek vodili demohrišćani. Koalicione vlade su same po sebi često nestabilne jer se oslanjaju na savez između partija koje su izborni rivali i koje će često slediti svoje interese kada dođe do pritiska.
Italija je dobar primer za mesto gde su međustranačke svađe, pogoršane unutrašnjim političkim podelama samih demohrišćana, učinile vlade posebno slabim. Godine 1954 je tako, jedan demohrišćanski kabinet trajao samo tri nedelje, nakon što ga članovi same stranke nisu podržali u glasanju o poverenju.
profimedia
"U celoj Prvoj republici unutrašnje podele su doprinele takvoj nestabilnosti. Vlade su se često rušile zbog ovih podela i to je naše stranke činilo krhkim", rekao je za Euronews Danijele Paskvinuči, politički istoričar sa Univerziteta u Sijeni.
Haos koji je zahvatio posleratnu italijansku politiku bio je na kraju neodrživ, a sam izborni sistem je široko viđen kao olakšavajući faktor za korupciju. Nakon godina pritisaka iz različitih političkih tabora, italijanski izborni zakon je revidiran 1993. godine, i nastao je mešoviti sistem.
Kao rezultat ovakvih izbornih reformi, italijanske vlade su trajale nešto duže od devedesetih, pa nadalje. Ipak, dugotrajna politička trvenja i lične svađe doveli su do istih problema koji su mučili vlade tokom Prve republike.
Široka koalicija odlazećeg premijera Marija Dragija, na primer, raspala se nakon što su neslaganja oko italijanskog dekreta o ekonomskoj pomoći dovela do toga da su mu tri vladajuće stranke (Pokret pet zvezdica, Forca Italija i Severna liga) uskratile svoju podršku u glasanju o poverenju ovog jula. Glavni podstrekač krize bio je niko drugi do bivši premijer Đuzepe Konte, koji je i sam zbačen sa vlasti po sličnom scenariju prošle godin,e nakon što je frakcija unutar njegove koalicije "presekla stvar" zbog političkih sporova.
Tokom godina, pokušavano je da se reši ono što je sada postao hroničan problem. Ustavna promena predložena je 2016. godine, a izradila ju je vlada Matea Rencija. Imala je za cilj da smanji nestabilnost italijanske politike reformom parlamentarnog sistema i smanjenjem moći Senata. O tome se glasalo na javnom referendumu održanom u decembru te godine, ali nije bilo dovoljno glasova "za". U pomalo ironičnom sledu događaja, neuspeh amandmana je rezultirao Rencijevom ostavkom i formiranjem novog kabineta.
Kakva je Italija u poređenju sa drugim evropskim zemljama?
Italija je često prikazivana kao izuzetak u Evropi zbog visoke stope menjanja vlade. Ali da li se zaista toliko razlikuje od svojih suseda? U vreme pisanja ovog izveštaja, zemljom je upravljalo 67 kabineta od Drugog svetskog rata, uključujući još dva pre nego što je zemlja postala republika.
Nasuprot tome, Velika Britanija je imala do 30, a Nemačka 24, ako se uračunaju sve rekonstrukcije kabineta.
Francuska je, s druge strane, pobedila Italiju sa 73 vlade od 1946. godine, ali se najviše njih izmenjalo tokom posleratnog perioda "Četvrte republike" koji je trajao do 1958. godine. U to vreme, Francuska je imala proporcionalni reprezentativni izborni sistem koji je takođe rezultirao nestabilnim koalicijama i brzim smenama premijera - njih 16 za samo 12 godina, sa prosekom nove vlade na svakih šest meseci.
Kao što je Paskvinuči primetio, Italija deli neke zajedničke karakteristike sa svojim zapadnim susedom i, mada ima razlika, nije jedinstvena u Evropi. On napominje da kratkotrajne vlade nisu same po sebi znak političke nestabilnosti.
"Visoka fluktuacija vlade u decenijama posle rata nalazi se u najbližem poređenju sa francuskom 'Četvrtom republikom'. Italijanska 'Prva republika' bi se skoro mogla opisati kao francuska 'Četvrta' koja je duže trajala", rekao je Paskvinuči.
"Italija je imala dosta različitih vlada, ali ne bih rekao da je to striktno italijanski problem", dodao je on.
Šta će biti sa vladom Đorđe Meloni?
Dok Đorđa Meloni radi na sastavljanju svog kabineta, veliko pitanje je da li novi premijer može da prkosi izgledima i uspe da preživi krizu vlade. Analiza poslednjih nekoliko decenija u Italiji pokazuje da se za desničarske vlade može reći da uživaju nešto veći stepen stabilnosti i kohezije od svojih levičarskih kolega.
Od raspada Prve republike, Italija je imala 17 vlada. Četiri od njih su bile desničarske, sa ukupnim trajanjem od 9,1 godine. Sedam je bilo levičarskih, u trajanju od 10,3 godina, a ostalo su bile široke koalicije.
To pokazuje da su u protekle tri decenije desničarske vlade imale tendenciju da opstanu nešto duže od njihovih ideoloških protivnika (2,3 godine u odnosu na 1,5 godine po vladi). Štaviše, sve ih je predvodio isti premijer (Silvio Berluskoni) i nikada nisu rezultirale raspisivanjem vanrednih izbora.
"Desničarske vlade su dugotrajnije i održale su ih uglavnom slične izborne koalicije", rekao je za Euronews Andrea Mamone, istoričar sa rimskog univerziteta Sapienca.
Ipak, možda neće sve biti tako ružičasto za Meloni. Desničarski savez koji ona predvodi okuplja pokrete sa širokim spektrom ambicija, skrivenim raskolima i tenzijama između svojih lidera.
Njena koalicija trenutno uključuje stranku kojoj i sama pripada, Braću Italije, nacionalističku partiju koja ima korene u italijanskoj neofašističkoj tradiciji, zatim je tu populistička, antiimigraciona Severna liga Matea Salvinija, pa konzervativna Forca Italija veterana Silvija Berluskonija, i naposletku centristički Umereni, Mauricija Lupija.
AP Photo/Gregorio Borgia
Na dan izbora prošlog meseca, Berluskoni je snimljen kako svojim pristalicama govori da želi da "pobedi" svog koalicionog kolegu Matea Salvinija, optužujući političara Lige da "nikada nije radio".
"Volim ga i dalje", napisao je Salvini na Tviteru kao odgovor na ovo.
Takođe, između Salvnija i Meloni je ranije bilo nesuglasica. Na snimku koji je procurio iz oktobra prošle godine, može se videti kako lider Severne lige današnju premijerku ocenjuje kao "dosadu".
Ipak, Meloni je javno odbacila glasine o unutrašnjim svađama u svojoj koaliciji.
"Novine mogu da odahnu. Jedinstvena koalicija desnog centra pobedila je na izborima i spremna je da vlada", napisala je ona na Tviteru.
Ipak, postavlja se pitanje da li njene reči odgovaraju stvarnom stanju ? Koalicija lidera krajnje desnice uključuje političke ličnosti sa širokim, često suprotstavljenim pogledima na čitav spektar pitanja, od rata u Ukrajini do Evropske unije.
Što se tiče Ukrajine, Meloni je zauzela "pronato" stav i čvrsto brani Zapada na agresiju Moskve. Salvini je, s druge strane, zadržao pomalo ambivalentan stav o sankcijama, dok je Berluskoni - dugogodišnji prijatelj Vladimira Putina - čak branio ruskog predsednika prošlog meseca tvrdnjom da je "gurnut u invaziju na Ukrajinu".
"Teško je predvideti šta će biti. Najveći problemi sa kojima će se suočiti biće pitanja spoljne politike", ocenio je Mamone.
Lideri desnog bloka su možda mogli da izbrišu takve razlike u predizbornoj sezoni, ali stvari mogu izgledati drugačije sad kada su na vlasti.
Ipak, istorija desničarskih vlada sugeriše da se Meloni suočava sa svetlijim izgledima od nekih svojih prethodnika. Bez obzira na to, nova premijerka će se i dalje suočiti sa ogromnim izazovom ako želi da pokuša da zadrži svoju vladu na okupu i konačno razbije šablon koji je mučio italijansku politiku od njenog nastanka.
Komentari (0)