Svedočenja preživelih iz Marijupolja: "Molio sam se da umremo što pre"

Kada su se 24. februara Lija i Aleks probudili u Marijupolju uz glasne udare eksplozija i alarme automobila, ovaj mladi ukrajinski par nije očekivao da će uskoro morati da sahranjuje svoje voljene u bašti i naredne nedelje provede u hladnoći i gladi.

Srećom, uspeli su da prežive i napuste grad koji sada leži u ruševinama, za dlaku izbegavši smrt od udara projektila. Imali su sreće i da ih ne zarobe moskovski vojnici koji su krenuli u pohod na branioce Marijupolja.

U novoformiranoj kancelariji Lemkinovog centra za istraživanje ruskih ratnih zločina u Berlinu, Lija i Aleks ispričali su svoju priču prepunu živopisnih detalja o ratnim zločinima u nadi da će pomoći tribunalima, novinarima i budućim istoričarima da izgrade slučaj protiv odgovornih, a sve u okviru programa prikupljanja izjava svedoka rata. Terenski radnici Lemkin centra nedeljama su obilazili skloništa širom Poljske i Berlina i intervjuisali preživele tačno beležeći šta im se dogodilo. Kako kažu, bio je to psihički izazovan posao ne bi li se dokumentovali zločini koji često nakon rata ostanu neprimećeni.

Centar, koji je osnovao poljski Institut "Pilecki" u prvim danima ruske invazije na Ukrajinu i koji je nazvan po poljskom advokatu koji je skovao termin genocid, do sada je okupljao istraživače specijalizovane za totalitarne zločine i stručnjake za međunarodno humanitarno pravo oružanih sukoba.

Centar se oslanja i na mrežu volontera koji govore ukrajinski i ruski jezik i koji su, nakon što su prošli obuku od strane stručnjaka centra, krenuli u misiju da saslušaju i snime svakoga ko je spreman da priča o tome čemu je svedočio proteklih meseci.

Svedočenja pružaju jeziv uvid u namere ruske vlade da iskoristi sva raspoložila sredstva, uključujući i zločine, u preuzimanju apsolutne kontrole nad svojim zapadnim susedom, rekla je šefica centra dr Magdalena Gavin za Euronews.

"Od samog početka prvog dana rata i iz Putinovog govora bilo je jasno da su ratni zločini svesno uplitani u njegove metode i taktiku. To je neka vrsta varvarstva", rekal je dr Gavin.

Sahranili baku u dvorištu kuće

U kancelariji centra u blizini Brandenburške kapije, Aleks i Lija su se prisećali svega što su mogli od prvog dana invazije do bekstva iz Marijupolja u skoro raspalom automobilu kojim su se vozili sve do nemačke prestonice.

Nakon što su ih probudili raketni udari u hladno zimsko jutro u februaru, jedva su uspeli da pronađu put preko industrijskog grada na obali Azovskog mora, do kuće Lijinih roditelja uprkos teškom bombardovanju.

Lijina baka je imala Alchajmerovu bolest, a kako se porodica nedavno oporavila od kovida 19, odlučili su da ostanu kod njih neko vreme. U početku su radnje bile otvorene i Aleks je uspeo da kupi čak i rođendansku tortu. Sve se pak, promenilo kada su nestali struja i gas.

Ubrzo nakon toga bombardovani su supermarketi. Aleks se prisetio kratera dubokog pet metara na mestu gde je bila prodavnica i smatra da je ona bila meta.

Dok se Lijina baka borila sa svojim zdravljem, nesposobna da brine o sebi, porodica, koja je brinula o njoj 24 sata dnevno, pripremala se za njenu konačnu smrt, a utehu su nalazili u činjenici da barem neće umreti sama.

Ali, velika eksplozija u pet ujutru sjurila ih je u podrum. Kada su izašli iz skloništa pola sata kasnije, baka je umrla. Lijina majka je urlala od tuge i neverice, prisećaju se njih dvoje u razgovoru za Euronews.

Tanjug AP/Evgeniy Maloletka

Organizovane sahrane su već bile nemoguće i, u strahu od granatiranja i pucnjave, stanovnici su počeli da sahranjuju svoje najmilije u parkovima i dvorištima, bez ikakvih ceremonija.

Putovanje po kovčeg otkrilo je da su ruske snage stigle u grad: iznenada se ispred njihove zgrade našao tenk. Kupola je počela da se okreće i zapucala na njih.

"Ovo je bio prvi put da se Lija nije žalila na moju brzu vožnju", šali se Aleks, iako je njegov humor zapravo bio štit od užasa koje su preživeli.

Trebalo im je tri dana da iskopaju grob Lijinoj baki u dnu bašte pored stabla jabuke jer je tlo bilo gotovo smrznuto.

"Bo je to najhladniji dan u mom životu", rekla je Lija, razmišljajući o tome kako njena majka i dalje svaki dan priča o povratku u Marijupolj gde će je sahraniti kako dolikuje.

"Molio sam se da umremo brzo"

Preživljavanje je zahtevalo izuzetnu količinu energije i vremena, objasnili su. Odlazak po vodu postao je iskušenje koje je uključivalo čekanje od tri sata u redu i nošenje teških flaša sto metara uz stepenice od podzemnog izvora vode. Kao i sakupljanje drva za ogrev protiv oštre hladnoće, koja je trajala u prvih nekoliko nedelja invazije.

U okupiranom gradu pouzdane informacije bile su retke kao i hrana, i voda. Stalno se šuškalo o humanitarnoj pomoći, ali nekoliko nedelja kasnije hrane više nije bilo zbog ruskog granatiranja naselja u blizini Marijupolja iz koje je ona trebalo da dođe.

"Nije ih bilo briga da li će umreti od gladi ili bombi", rekla je Lija.

Srećom, Lijii roditelji su još uvek imali krompir i konzervirano povrće koje je ostalo od zime, ali nisu imali pojma koliko će dugo ostati u skloništu, pa su morali da racionalizuju. Drugi nisu bili te sreće, priseća se ona.

Zvuk bombi bio je sve bliži skloništu, a zidovi su se katkad tresli od udara.

"Nismo bili hrabri. Na početku sam se molila da ne umrem. Na kraju sam se samo molila da brzo umrem", rekla je Lija.

Dan kada su napustili Marijupolj bio je prvi od početka rata kada je signal na njihovom radiju bio jasan. Čuvši za humanitarni koridor koji bi im omogućio da napuste grad, porodica je pretrpela još jedan udarac - projektil je pogodio njihov automobil koji je ostao uništen.

Kada su izjurili iz grada u novom automobilu, nebo je bilo crveno od vatre svih zgrada koje su istovremeno gorele. Dok su odlazili videli su da je tenk koji je pucao na njih, uništen. Smejali su se.

Tanjug/AP Photo/Alexei Alexandrov

Prvi put su na kontrolnim punktovima videli ruske vojnike licem u lice. Vojnici su naterali Aleksa da skine majicu kako bi mu pregledali tetovaže na rukama u potrazi za simbolima ukrajinske vojske. Jedan od vojnika ih je čak pitao da li od njih može da kupi drogu ili oružje.

"Bilo je tako ružno", rekla je Lija.

Dovezli su se polupanim automobilom sve do Berlina koji su posetili u januaru i razgovarali o preseljenju, ali nisu mogli ni zamisliti da će to biti pod ovakvim okolnostima.

Marijupolj je zvanično pao 1. maja, nakon što se ruskim trupama predao poslednji džep ukrajinskog otpora blokiran u čeličani Azovstal.

Smatra je da je grad koji je nekada imao oko 430.000 stanovnika potpuno uništen, a oko 90 odsto stambenih objekata se smatra nenaseljivim.

Poslednji vozač hitne pomoći u Marijupolju sada živi u Varšavi

Jedan od glavnih svedoka Lemkin centra, Katerina uspela je da pobegne tek nakon što su moskovske trupe već preuzele potpunu kontrolu nad gradom. U kancelariji centra u Varšavi, ispričala je za Euronews svoje mučno iskustvo kao poslednji vozač hitne pomoći koji je delovao po Marijupolju.

Vozila je sivi kombi hitne pomoći Svetog Džona po uništenim ulicama ulicama tokom opsade, te pomogla skoro stotini ljudi da dođe do bolnica i skloništa. Katerina se prisetila kako su tela počela da se pojavljuju na ulicama i bivala ostavljena tamo, a da ih niko nije sahranio.

"Ljude su ubijali geleri ili meci, ali mnogi od njih, posebno stariji, umirali su od gladi ili hipotermije. Niko nije uklanjao leševe sa ulica", rekla je ona i nastavila:

"Dok sam bila kod jednog od ranjenika, ljudi su mi pritrčali i pitali kada ću početi da odvozim tela. Psihički mi je bilo jako teško"

Katerina je briznula u plač dok je opisivala kako je svojim očima videla oko dve hiljade leševa. Pucnjava je pak, onemogućila da pomogne svima uprkos molbama stanovnika.

"Ruske jedinice su okupirale naše stanove, a videla sam kako iz njih pucaju na civile. Putovala sam unaokolo sa medicinskim priborom, pokušavajući da ih evakuišem u glavnu bolnicu, ali onda su ruski vojnici okupirali i nju koristeći pacijente i medicnsko osoblje kao živi štit"

Tanjug AP/Alexei Alexandrov

Poslednjeg dana u Marijupolju put je bio uništen, pa je morala svuda da ide peške. Videla je automobil koji je udario u drvo, a unutra je već bio mrtav vozač. Ali, onda je primetila tinejdžerku kako sedi na zadnjem sedištu.

"Izlazi, moramo da idemo, traje bombardovanje", rekla joj je Katerina.

Potom je videla da s druge strane automobila, žena leži u lokvi krvi i stenje.

Shvatila je da su to roditelji devojčice, ali je znala da sa projektilima koji lete iznad glava može da pomogne samo jednoj osobi - tako da je morala da napravi užasan izbor između spasavanja majke ili ćerke. 

Videvši da devojčica još može da hoda, izabrala je nju. Kada ju je spustila niz stepenice skloništa, Katerina je shvatila da joj je košulja bila toliko puna krvi da je jedva mogla da je iscedi.

Kada je konačno evakuisana iz crnomorskog lučkog grada, hiljade mrtvih tela je i dalje bilo na ulicama, a od prijatelja je dobijala poruke da su ruski vojnici naterali preostale civile da očiste tela kako bi prikrili svoje zločine.

Premda je sada bezbedna u Varšavi, Katerina veruje da nikada neće moći da zaboravi ono što je videla.

"Svedoci vremena"

Osnovan od strane poljskog parlamenta 2017. godine, Institut "Polecki" je uglavnom fokusirao svoj rad na istraživanje zločina koje su počinile i nacistička Nemačka, ali i SSSR.

Institut je skupljao iskustva Poljaka iz prve ruke kroz svoj projekat "Svedoci vremena", sa brojnim video svedočanstvima dostupnim i na Jutjubu u kojima se obični ljudi prisećaju svojih iskustava - od preživljanja u nacističkom koncentracionom logoru za decu do masovne kampanje silovanja koju je propagirala Crvena armija nakon šo je ušla u Varšavu 1944. godine.

Svedočanstva preživelih iz Ukrajine sada će postati deo iste kolekcije, čuvajući sećanja na Liju, Aleksu i Katerinu i nakon rata.

Za dr Gavina, sličnost između zločina počinjenih tada i onoga za šta se danas optužuju ruske trupe u Ukrajini, govori o nastavku, ali i neobračunavanju sa sopstvenim zločinima, kako SSSR nikada nije imao sopstvena suđenja za ratne zločine.

Tanjug AP/Alexei Alexandrov

Zverstva počinjena od februara "na mnogo načina podsećaju na nemačku i sovjetsku okupaciju Poljske iz 1939. godine", rekla je ona u razgovoru za Euronews i nastavila:

"Istrebljenje lokalnih elita i intelektualaca u Ukrajini? To je savršen primer - Rusija je u Katinu ubila 20.000 poljskih predstavnika, oficira i intelektualaca. Počinioci za to nikada nisu bili kažnjeni", zaključuje.