Dok svi izlaze, Alberto je ušao u Ukrajinu: "Morao sam da je spasim, rekla je da je ne zovemo, da više nije živa"

Komentari

Autor: Euronews

19/03/2022

18:10

Dok svi izlaze, Alberto je ušao u Ukrajinu: "Morao sam da je spasim, rekla je da je ne zovemo, da više nije živa" - Copyright Euronews/Private archive

veličina teksta

Aa Aa

Italijan Alberto koji živi u Austriji i ukrajinac Aleks iz Poljske rešili su da krenu u ratom zahvaćenu Ukrajinu kako bi spasili svoje porodice.

Alberto u razgovoru za Euronews priča da je zapravo rešio da na ovaj rizičan put krene kako bi spasio svoju tazbinu i doveo je u bezednu Austriju. I Aleks, Ukrajinac koji živi u Poljskoj rekao je da je odlučio da krene sa Alberrtom po svoju majku koja je ostala zarobljena u svom stanu u Harkovu.

Alberto kaže da je jedan telefonski razgovor sa taštom bio presudan za ovu odluku. Ona je tada njegovoj supruzi Svetlani i njemu poručila da nema potrebe da više sa njom razgovaraju jer ona oseća da više nije živa.

"Već sam mrtva. Ne razumem zbog čega insistirate da me stalno zovete. Ne morate to više da radite", poručila im je i nakon toga im više nije odgovarala na telefonske pozive.

To je, kaže Alberto za Euronews, bio presudan trenutak kada je odlučio da krene na put ka Ukrajini.

"Otišao sam da ih spasem iz grobnice. Rekao sam sebi da ako ne odemo po njih, nikada ih više nećemo videti", kaže on za Euronews.

Okupio je tim od 100 prijatelja i kolega koji su mu pomogli da pažljivo isplanira svoje putovanje od Beča do Ukrajine. Na ovom putu mu se pridružio i Aleks koji je otkrio da mu je majka u Ukrajini bila zarobljena u kući iz koje nije mogla da izađe i bila je prinuđena da spava u kadi.

Njih dvojica su 5. marta krenuli kroz Mađarsku i Slovačku i u 9 sati ujtru sledećeg dana stigli do pograničnog garda Užgoroda.

Skloništa su bila improvizovana, više su ličila na podrume nego na bunkere

Inače, Svetlanina porodica živi u Harkovu, koji je drugi grad po velični i nalazi se blizu granice sa Rusijom. Zbog toga je bio prvi na listi za bombardovanje. Inače, ovaj grad se za sada vodi kao jedan od nejteže pogođenih.

Regionalna služba za hitne slučajeve saopštila je u sredu da je od početka invazije, 24. feburara, poginulo najmanje 500 stanovnika ovog grada.

Svetlanina rođaka Alina kaže za Euronews da su živeli u nehumanim uslovima.

"Sklonište nije bilo bunker, već više kao podrum. Unutra nas je bilo do 70-oro i nismo imali struju niti bilo kakav signal. Prodavnice su bile zatvorene tokom celog dana pa je nabavka hleba bila veliki problem. Mogli smo da osetimo i kako se zidovi tresu" kaže ona.

"Izbegavanje bombi i prkos policijskm času"

Kada je ušao u Ukrajinu, Alberto kaže da se brzo sučio sa pravim ratom: svuda uništeni objekti, redovi na benzinskim pumpama, kaže da je teret sukoba vidljiv na licima lokalnog stanovništva.

"Vidite užas i paniku, postraumatski stres, užas u očima ljudi. Jednostavno nije normalno", kaže.

Navodi da su prvu noć proveli u gradu Ternopolju gde su spavali s oko 80 ljudi u izbegličkom centru. Nakon toga su otišli u mesto Vinici koje je bilo pošteđeno bombardovanja. Smatralo se, kaže, boljom opcijom od Kijeva ili Harkova. Međutim, nakon njihovog dolaska usledio je raketni udar na međunarodni aerodom u tom mestu.

"Aerodrom nije bio daleko od mesta gde sam odseo. U tom trenutku kao da se osetio zemljotres. Plašiš se, vidiš dim, ne znaš da li je nova grupa projektila na putu. Proveo sam celu noć u starhu i budan", kaže Alberto.

Plan je bio, kaže, da se u tom gradu nađe sa rođacima svoje supruge Svetlane koji su tu došli 8. marta, a grupi se pridružila i Natalija, žena kod koje je Alberto bio smešten dok je čekao rođake.
Kaže da su odmah doživeli peh na povratku u Beč. Na putu do granice jedan od njihovih automobila se pokvario i to u trenutku kada je počinjao policijski čas.

"Imate mladiće koji se naoružani kriju u žbunu i čekaju da pucaju. Mogli smo da poginemo", kaže Alberto.

"Još ne mogu da obuzdam suze"

Po dolasku na rumusko-ukrajinsku granicu grupa se suočila sa novim izazovom. Neki od njih su ipak morali da ostanu. U tom trenutku predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski poručio je onima od 18 do 60 godina da moraju da ostanu u zemlji i bore se za nju.

Alina je upravo bila jedna od onih koja je zbog toga morala da se rastane od supruga na granici.

"Mogu sa njim da se čujem svakih nekolko dana. On je miran, ali kaže da napetost traje 24 sata dnevno", kaže ona za Euronews.

Ipak, najteža priča sa granice vezuje se za 17-godišnjeg Iliju, jednog od Svetlaninih nećaka, koji je nedavno počeo da studira informatiku na Univerzitetu u Harkovu. On se na granici rastao sa majkom koja je odlučila da ostane u Ukrajini sa svojim suprugom, a sina pošalje na sigurno u novi život.

"Morao sam da potpišem dokumente na kojem je pisalo da ću ja biti Ilijin zakonski staratelj", priča Alberto.

Nakon svih poteškoća grupa Ukrajinaca sada se nalazi u Beču, u kući Alberta i Svetlane koja je sada postala utočište za izbeglice. Ovaj par sada brine o njima sve vreme.

"Za mene on je heroj", rekla je Svetlana za Euronews, a ove reči potvrđuje i njena rođaka Alina.

Ilija za Euronews kaže da je počeo da uči Nemački i da razmišlja o fakultetu. Kaže da je optimista i da želi da nastavi svoje obrazovanje. Međutim, rastanak od roditelja na granici ostavio je velike ožiljke.

"Najgori deo rata nije bombardovanje, to je odvajanje od porodice i svojih najmilijih. To vas uči da cenite svaku osobu u životu. Molim vas, ko može neka pomogne ovim ljudima koji beže od rata", rekao je Alberto.