Ekstremna desnica je odavno deo "pristojnog društva" Evrope: To je simptom jedne mnogo dublje pojave

Ekstremna desnica nije sila u usponu koja lupa na vrata Evrope. Ona je već u sobi i zauzela je deo nameštaja, smatra kolumnista Euronews-a Tom Džons.

Kada su krajem novembra, Gert Vilders i pobeda njegove desničarske Stranke Slobode (PVV) na prevremenim opštim izborima u Holandiji naizgled su zapanjili političke posmatrače širom medijskog spektra.

Analitičari su brzo istakli kako je uspeh krajnje desnice rezultat „majnstriming-a“ partija pretežno desnog centra koje su preuzimale retoriku i teme za diskusiju iz programa stranaka esktremne desnice o imigraciji.

Pošto je Vildersov rezultat od 23,5 odsto glasova u veoma fragmentisanom partijskom pejzažu predstavljao svojevrstan politički zemljotres u Holandiji, usledile su izjave o prevlasti krajnje desnice u Evropi i predviđanja o predstojećim evropskim izborima.

profimedia

Činilo se da je brzo zaboravljeno da je samo mesec dana ranije, u oktobru, u Poljskoj, zemlji sa više nego dvostruko većom populacijom od Holandije, širok savez opozicionih partija uspeo da savlada protivničke radikalne i krajnje desničarske stranke u ružnom i teškom sukobu, što signalizira završetak neliberalne vladavine Stranke zakona i pravde (PiS) koja je trajala osam godina.

Takođe u oktobru, krajnja desnica je imala solidan učinak na lokalnim izborima u Bugarskoj, zemlji u kojoj su različite stranke krajnje desnice (ATAKA, NFSB, VMRO) bile mlađi partneri u vlasti, ili su nudile tihu podršku manjinskim vladama tokom većeg dela prethodnih 15 godina.

Doduše, ni Poljska ni Bugarska, zbog postkomunističkih tranzicija kroz koje su prošli nakon 1989. godine, nemaju nijednu tradicionalnu stranku desnog centra zapadnoevropskog tipa, kao što su demohrišćani ili liberalne stranke, u koje bi spadala krajnja desnica.

Ni suprotstavljanje imigraciji nije ekskluzivni stav krajnje desnice ili desnog centra u Centralnoj i Istočnoj Evropi, kao što dokazuje nominalno levičarski i populistički SMER Roberta Fica u Slovačkoj.

Tanjug/AP/Petr David Josek

Uprkos tvrdnjama o prevlasti krajnje desnice, populističke, radikalne desničarske i krajnje desničarske stranke su već neko vreme bile „mejnstrim” i deo političkog statusa kvo širom Centralne i Istočne Evrope.

Poljski PiS je neophodna polovina političkog „duopola“ u zemlji od 2005. godine, a Fides Viktora Orbana vlada Mađarskom sa supervećinom od 2010. godine.

Slovački SMER je vladao većim delom poslednje dve decenije, dok je bugarska krajnja desnica pokazala dinamičan pluralizam i niz metamorfoza u poslednje dve decenije sa svojom trenutnom inkarnacijom koja predstavlja treću najveću parlamentarnu snagu.

Sa precepcijom „siromašne periferije EU“, Centralna i Istočna Evropa često ne uspevaju da se uklope u političke modele koji su skrojeni da odgovaraju zapadnoevropskoj stvarnosti. Međutim, ova Zapadna Evropa ima trajni fenomen krajnje desnice koji seže skoro jednu generaciju unazad.

Italijom, trećom po veličini državom članicom EU po broju stanovnika, trenutno upravlja krajnje desničarska partija Braća Italije Đorđe Meloni. Iako je Meloni prvi premijer krajnje desnice u zemlji od Benita Musolinija, njena stranka, poput Lige Matea Salvinija, deo je desničarskog bloka koji je vladao Italijom povremeno od uspona Silvija Berluskonija 1990-ih.

Tanjug/Vladimir Sporčić

Možda bi bilo ironično govoriti o nekakvom usponu, ako se ima u vidu da je Gert Vilders trenutno poslanik sa najdužim stažom u Holandiji. Naime, proboj holandske krajnje desnice krenuo je od opštih izbora 2002. sa pojavom i neposrednim učešćem u vladi liste Pim Fortujn.

Priča o holandskoj krajnjoj desnici je u senci putanje susedne flamanske krajnje desnice u Belgiji, nakon prve takozvane „crne nedelje“ 1991. godine, nakon čega je stvoren "sanitarni kordon" protiv Vlams Belanga (bivšeg Vlams Bloka) kako bi se sprečilo njegovo učešće u vladi, koji traje već tri decenije.

To nije bio slučaj u Austriji, gde je FPO pod Jorgom Hajderom uspeo da uđe u vladu 2000. godine, što je izazvalo široko rasprostranjeno užasavanje i negodovanje zbog uspona ekstremne desnice.

Sukob interesa znači da bi se krajnja desnica borila da se ujedini

U skorije vreme, krajnje desničarske stranke doživele su uspon u nekoliko zemalja i ušle u vladu u Finskoj i Švedskoj, ali je slučaj sa možda najvećom medijskom pažnjom bila Francuska zbog uzastopnih poraza Marin Le Pen od Emanuela Makrona u drugom krugu predsedničkih izbora.

Ipak, predsedničke kampanje Le Penove su se zasnivale na iznenađujućem nastupu njenog oca 2002. godine, koji je, iako je na kraju obezbedio tada aktuelnom predsedniku Žaku Širaku udeo glasova u beloruskom stilu, već nagovestio početni uspon francuske krajnje desnice.

Tanjug/AP/Christophe Ena

Sve u svemu, uticaj partija krajnje desnice je porastao u protekle dve decenije pošto su „mejnstrim“ stranke sve više oponašale njihov program, dok je njihov sopstveni učinak doveo do toga da stranke krajnje desnice sada postanu jedna od nekoliko „prihvatljivih“ opcija za birače u mnogim zemljama.

Da li to znači da je u Evropi moguć neki širok međunarodni krajnje desničarski savez? U teoriji, možda. U praksi, ovo bi bilo prilično malo verovatno pošto krajnje desničarske stranke često imaju više sukobljenih interesa izvan zajedničkog suprotstavljanja imigraciji.

Pored toga, evropski izbori imaju tendenciju da daju drugačije rezultate od nacionalnih izbora.

Trenutno u Evropskom parlamentu postoje dve grupe koje okupljaju stranke radikalne desnice i krajnje desnice (ID i ECR). Ipak, više od polovine njihovih poslanika zapravo dolazi iz samo tri zemlje: Poljske, Francuske i Italije.

Štaviše, Vilders čak nema nijednog poslanika u Evropskom parlamentu, dok je evropska politika Meloni bila toliko mejnstrim da bi ona verovatno mogla da vodi svoju stranku u Evropskom parlamentu umesto da se pridruži nekoj velikoj "antiestablišment alijansi" koja se još nije materijalizovala.

Krajnja desnica već sedi na vašem kauču

Da li to znači da krajnja desnica nema uticaj? Naprotiv, ima ga, ali upravo zato što je već postala deo mejnstrima u mnogim zemljama i može da izvrši dubok uticaj na politike drugih partija.

Krajnja desnica nije u usponu u smislu da lupa na vrata. Ona je već u prostoriji i zauzima deo nameštaja čime zahteva promenu načina razmišljanja, odnosno načina na koji se treba nositi sa krajnjom desnicom koja neće nestati u kratkom roku.