"Kao Srbija devedesetih": Libanci za Euronews Srbija opisuju svakodnevni život godinu dana nakon eksplozije u Bejrutu

“Libanci su najsrećniji depresivan narod na svetu“. Ovim rečima Rajko Trojanović, vlasnik libanske pekare “Furuna” u Beogradu, opisuje stanje u bliskoistočnoj zemlji u kojoj je odrastao. Višedecenijska korupcija, pandemija koronavirusa i eksplozija amonijum nitrata 4. avgusta 2020. godine, gurnuli su Liban u duboku ekonomsku krizu.

Rajko je rođen u Bejrutu u mešanom braku od oca Srbina i mame Libanke. Sa bratom i sestrom odrastao je upravo u prestonici Libana, ali je uvek osećao potrebu da se vrati u Srbiju što je konačno učinio pre pet godina, davno pre nego što je kriza u Libanu počela.

Danas, njegova porodica trenutnu situaciju u ovoj zemlji često poredi sa Srbijom devedesetih. Iako Rajko boravi u Beogradu, porodica je ostala u Bejrutu, pa tako posledice krize i njega pogađaju na indirektni način. 

“U Libanu više nema srednje klase. Svi su u teškom položaju. Sve se promenilo 2019. godine. Ko poseduje dolare u Libanu, nema problema, ali ljudi koji tu žive i rade ne dobijaju plate na vreme, tuku se za hranu, ponekad se čeka u redu za hleb, česte su restrikcije struje i vode, ljudi ne mogu da izvuku novac iz banaka. Na primer, moja mama je pre neki dan čekala četiri sata da sipa gorivo. Tata je nedavno došao u Beograd i na moje pitanje kakva je situacija u Bejrutu odgovorio: ’Odvratna’“

Privatna arhiva

Rajko ističe da je do oktobra 2019. godine sve bilo uobičajeno i, kako kaže, normalno. Za krizu krivi korupciju u vladi, pa tek onda koronu i eksploziju amonijum nitrata. 

”Kada se desila korona, zbog ekonomske krize koja je počela neposredno pre toga, libanski narod bio suočen sa nestašicama u bolnicama – nije bilo kiseonika, respiratora. Nažalost, Libanci ne poštuju pravila i ponašaju se kao da se ništa ne dešava. A prošlog januara je počeo najrazorniji talas“, priča Rajko u razgovoru za Euronews Srbija i kaže da je “kap koja je prelila čašu“ u ekonomskoj krizi praćenoj pandemijom bila eksplozija neadekvatno skladištenog amonijum nitrata u bejrutskoj luci pre tačno godinu dana.

“Moj brat je bio u blizini luke sa prijateljima, a ja sam iz Beograda pričao preko telefona sa majkom. Odjednom sam čuo eksploziju i odmah sam je pitao šta je to. Rekla mi je ’Ne znam, ali brat ti je blizu luke’. Prekinuli smo vezu i ja sam 20 minuta pokušavao da ga dobijem i molio boga da je živ. Srećom, u kući u kojoj se nalazio, samo su popucala stakla“, nastavlja.

AP Photo/Hassan Ammar

Ipak, sve ono što su Rajko i njegov brat znali kao deca, nestalo je u jednoj sekundi – škola, donji grad, klabing regija, šetalište. Najvažnije od svega, mnogi prijatelji iz detinjstva bili su tešno povređeni u eksploziji.

“Osećao sam da moram nešto da uradim nešto za njih, pa sam počeo da skupljam donacije u svojoj pekari. Kada sam sakupio dovoljno novca, poslao sam bolnici kojoj je to bilo najpotrebnije i koja je najviše nastradala u eksploziji“, kaže.

VIDEO - Libanci satima čekaju u redovima za benzin:

Inflacija, kilometarski redovi, prazni rafovi

Dr Husein Taraf, finansijski ekspert iz Bejruta u razgovoru za Euronews Srbija kaže da se u Libanu odvija “ekonomska kriza bez presedana“. Prema njegovom mišljenju, finansijski kolaps rezultat je “više od tri decenije korupcije i lošeg upravljanja vladajućih stranaka koje nisu uspele da vode državu dok su se istovremeno zaduživale kako bi finansirale svoju korupciju, tako gurajući zemlju u još veći budžetski deficit”.

“U martu 2020. godine, libanska vlada je prvi put u svojoj istoriji odustala od plaćanja spoljnog duga. Depoziti su ostali zarobljeni u bankama i ljudi su bili u obavezi da podižu novac po izuzetno amortizovanoj stopi umanjujući tržišnu vrednost za više od 85 odsto“, ističe dr Taraf.

Posledica toga je činjenica da je više od 55 odsto Libanaca ispod granice siromaštva. Stopa nezaposlenosti je 60 odsto. Stopa inflacije je više od 100 odsto što uzriokuje ozbiljan pad kupovne moći, a minimalni prihod je pao ispod 35 dolara mesečno dok su se cene utrostručile više puta.

“Devizne rezerve Centralne banke presušuju i vlada ne može obezbediti strana sredstva za uvoz osnovnih namirnica. Libanci čekaju u kilometarskim redovima na benzinskim pumpama da bi natočili gorivo. Supermarketi ostaju bez hrane. Apoteke su zatvorene, bolnice su pod rizikom od zatvaranja zbog nedostatka električne energije i medicinskih sredstava. Osnovne potrepštine kao što su hrana za odrasle i za bebe, lekovi, sredstva za ličnu higijena, voda i sanitararije nedostižne su milionima pojedinaca“, ističe dr Taraf.

Pandemija i eksplozija ubrzale propast

Globalna pandemija koronavirusa pogoršala je stvari. Restorani i prodavnice morali su da zatvore vrata, dodajući "ulje na vatru" i ovako teškoj finansijskoj situaciji. Bolnice nisu bile opremljene da se nose sa takvim pritiskom. Vlada je više puta proglašavala vanredno stanje i uvodila policijski čas. Škole su bile primorane da usvoje program online nastave u zemlji kojoj nedostaju struja i internet usluge.

Eksplozija amonijum nitrata u luci dodatno je pogoršala stvari. U eskploziji je poginulo 216 ljudi, povređeno više od 6.500, a uništeno oko 19.000 preduzeća i desetine hiljada kuća i stanova. Uz procenjenu štetu veću od 4,5 milijardi dolara, eksplozija je iza sebe ostavila i 300.000 beskućnika.

AP Photo/Hassan Ammar

U septembru 2020. libanski predsednik Majk Aoun potpisao je dekret kojim se dodeljuje 100 milijardi libanskih funti programu nadoknade za hiljade domova i kompanija uništenih eksplozijama. Libanska vojska i opština Bejrut dobili su zadatak da podele ova, prema mišljenju dr Tarafa skromna sredstva novčane pomoći.

“Prioritet u raspodeli fondova imala su domaćinstva, a zatim preduzeća. Vojne jedinice su nastavile proces podele nadoknade građanima pogođenim eksplozijom. Međutim, proces se odvija veoma sporo i jako je mali broj onih koji ispunjavaju uslove za novčanu naknadu“, kaže Taraf.

AP Photo

Premijer Sad Hariri podneo je ostavku 15.jula nakon što nije formirao vladu u prethodnih devet meseci. Nakon Haririjevog odlaska, libanska funta dosegla je novi najniži nivo koji je premašio 21.000 libanskih funti za američki dolar. 

“Zemlja će verovatno zaći dublje u haos i neizvesnost“, mišljenje je dr Tarafa.

Masovni odlazak mladih Libanaca u inostranstvo

Rajko kaže da Libanci umnogome podsećaju na Srbe jer znaju dobro da se zabavljaju baš onda kada je najteže. Kako kaže, stranci koji obiđu Bejrut ne stiču utisak o lošoj situaciji budući da su kafići i barovi puni, a mladi se zabavljaju kao da sutra ne postoji.

“Iako su ovo bile dve najteže godine u istoriji Libana, narod ima tu moć da naprasno promeni raspoloženje i zabavi se. Kada sam se preselio u Srbiju za mene je Beograd bio lepši Bejrut“, ističe on.

Ono što otežava izlazak iz krize jeste masovni odlazak mladih Libanaca u inostranstvo. Zemlje u koje najčešće odlaze su SAD, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, pa čak i Srbiju. Iz Ministarstva spoljnih poslova za Euronews Srbija navode da je 53 državljana Libana od početka 2020. godine dobilo vizu za dugotrajan boravak u Srbiji.

I porodica Trojanović je dobar primer - Rajko živi u Srbiji, njegova sestra u Njujorku, a po svemu sudeći i njegov mlađi brat će potražiti bolji život u inostranstvu.

Unsplash

Danas, Liban podleže najvećem javnom dugu u odnosu na BDP-u u svetu. Pored toga, Liban procentualno ima najveći trgovinski deficit na svetu.

Ne vide nadu, barem ne u skorije vreme

Francuski predsednik Emanuel Makron i američka administracija vrše pritisak na libansku političku klasu da formira vladu nezavisnih, reformski nastrojenih stručnjaka koji bi mogli da pokrenu promene kojima bi se otključao potreban paket spasenja. Štaviše, francuski predsednik Emanuel Makron potvrdio je danas dodatnih 100 miliona evra hitne pomoći i 500.000 doza vakcina protiv kovid-19 toj zemlji, a na donatorskoj konfereciji pokušaće da prikupi više od 350 miliona dolara za Liban.

Novopostavljeni mandatar Nadžip Mikati izjavio je, nakon sastanka sa predsednikom Aounom, da se nada bržem tempu ka formiranju nove vlade i da njegovi napori neće biti uzaludni.

Poslednja vlada na čelu sa premijerom Hasanom Diabom podnela je ostavku posle eksplozije 4. avgusta prošle godine. Od tada, uprkos ekonomskoj krizi libanske stranke ne mogu međusobno da se slože u formiranju nove vlade.

AP Photo/Hassan Ammar

Dr Taraf nije tako optimističan jer smatra da zbog skupa političkih elita koje nisu voljne da odstupe i raspoređuju resurse zemlje među sobom, ne vidi nadu, barem ne u skorije vreme.

”Ne mogu da očekujem efikasnu reformu ili rešenje od istih zvaničnika koji su doveli zemlju na ivicu ekonomske katastrofe. Najverovatniji scenario je da će se ekonomska kriza nastaviti do sledećih parlamentarnih izbora u maju 2022. godine. Ishod izbora mogao bi da donese novu vladu koja bi mogla da sarađuje sa međunarodnom zajednicom i započela ekonosmku reformu", kaže dr Taraf.

AP Photo

S druge strane, Rajko ne može da dočeka da otputuje u Bejrut i poseti svoju porodicu. Majka i otac će se, ako se situacija nastaviti i trajno vratiti u Srbiju. Baka i deka pak, ne žele da napuste svoj dom.

“Moju porodicu je teško okupiti. Nadamo se da će za pet do sedam godina biti bolje. Do tada bi svi političari trebalo da odu u zatvor. Znali su šta je bilo u luci, a niko nije odgovarao od onda. I dalje imaju novac, a ljudi u Libanu umiru. Jako je tužno jer to je bio i uvek će biti moj dom sa kojim ću imati toksičan odnos pun ljubavi, ali i mržnje“, zaključuje Trojanović u razgovoru za Euronews Srbija.