Putovanje od šest dana u nemirnom moru: Sem je opisao muke migranata i bekstvo od talibana u Avganistanu

Dana 15. avgusta 2021, 21-godišnji Sem Pordejl i njegov otac bili su deo velike, uspaničene grupe ljudi koji su pokušali da dođu do aerodroma u Kabulu i napuste Avganistan. Planirali su da pobegnu od talibanskih militanata koji su samo nekoliko sati ranije preuzeli kontrolu nad avganistanskim glavnim gradom.

Između gomile i ulaza na aerodrom, Pordejl je mogao da vidi kontrolni punkt talibana, gde su teško naoružani muškarci držali spiskove u rukama i proveravali dokumente ljudi. Pordejl, čiji je otac do tog jutra bio na visokom položaju u demokratskoj vladi, znao je da su njihove šanse da stignu do aerodroma i evakuišu se propale, prenosi Guardian.

Okrenuo se da kaže ocu da moraju da pobegnu, ali on je iznenada nestao u gomili.

"U tom trenutku nisam znao da ga više nikada neću videti. Shvatio sam da sam ostao sam i na meni je bilo da pronađem način da pobegnem iz Avganistana".

Napredovanje Talibana preko Avganistana u haotičnim danima pre povlačenja američkih i britanskih trupa bilo je tako brzo da Pordejl i njegov otac nisu smislili plan za bekstvo.

"Moja majka, braća i sestre, već su bili u Turskoj. Ostao sam u Kabulu da pomognem ocu, ali u onim danima kada su provincije padale pod kontrolu talibana, moj otac jednostavno nije mogao da prihvati da se to može desiti. Tek toga jutra, 15. avgusta, kada smo se probudili i shvatili da je [predsednik] Ašraf Gani pobegao, došli smo sebi".

Do tog trenutka, Poredelj je imao ugodan život i bio deo najvišeg i najbogatijeg delova društva u Avganistanu, zahvaljujući pozicijama njegovog oca u vojsci i vladi. Ipak, veliki bezbednosni rizici koji su dolazili sa poslom njegovog oca takođe su značili da je njegovo detinjstvo bilo izolovano i usamljeno.

"Moja braća, sestre i ja, bili smo osuđeni jedni na druge samo zato što nam nije bilo dozvoljeno da izlazimo i igramo se. Iz kuće smo izlazili samo da bismo išli u školu i stalno smo menjali škole, tako da nismo imali drugare. Majka nam nikada ne bi dozvolila da spavamo bilo gde blizu prozora, kreveti su nam bili u hodnicima jer bi kuća mogla da bude napadnuta. A moj otac je uvek bio suočen sa pokušajima atentata. Dok sam bio tinejdžer, preživeo sam dva samoubilačka napada na različite škole".

profimedia

Osvrćući se unazad, Pordejl kaže da ga je izolacija od svakodnevnog života učinila arogantnim i povlašćenim.

"Zaista nismo imali kontakt sa spoljnim svetom. Ako bismo izašli iz kuće, otišli ​​bismo sa naoružanom pratnjom. Odrasli smo prihvatajući da naša porodica ima veliku moć".

Onda je sve to - bogatstvo i moć, nestalo preko noći.

"Tog jutra je vlada pala, pozvali smo sve sa kojima smo radili u vladama SAD i Velike Britanije da zatražimo pomoć, ali niko nije odgovorio. Svi ovi moćni saveznici i prijatelji nestali su u trenu".

Približavajući se kontrolnom punktu, Pordejl je znao da mora da beži. Probijao se kroz gomilu i trčao ulicama Kabula pre nego što je našao sklonište u radnji.

"Nisam imao ništa, ni novca, ni prtljaga. Otišli ​​smo na aerodrom u takvoj panici. Jedina osoba koju sam mogao da nazovem bio je taj lukavi momak koji je bio povezan sa svima, uključujući i talibane, ali naša porodica je pomogla njegovoj majci kada je bila bolesna. On je jedini koji mi se tog dana javio na telefon".

Pordalju je rečeno da sačeka, a posle sat vremena neko se pojavio i rekao da će ga odvesti u Iran. Otišao je autobusom do granice, a zatim prešao u Iran sakriven u podu automobila.
U Iranu je stavljen u pod autobusa, sabijen u mali prostor samo nekoliko metara iznad puta. Putovanje je trajalo skoro dva dana. Zarobljen u mraku, sa vrućinom i bolom, nastavio je da pokušava da locira delove svog tela kako bi se uverio da je još uvek živ.

Kada je konačno stigao u Istanbul, pojavio se raščupan i prljav na ulaznim vratima svoje majke.

"Nisu se čuli sa mnom otkako je Avganistan pao. To je bio šok za sve njih".

Porodica se ponovo okupila, ali pošto je Pordalj ilegalno prešao u Tursku, nije imao papire koji su mu bili potrebni za rad ili boravak u zemlji. Godine 2022, nekoliko meseci nakon njegovog dolaska, Turska je započela agresivnu deportaciju ilegalnih avganistanskih migranata nazad preko granice u Avganistan.

"Mnogi ljudi koje sam poznavao a koji su ostali u Avganistanu ili koji su vraćeni bili su uhapšeni ili su jednostavno nestali", kaže Pordejl.

Kao i mnogi drugi Avganistanci koji su pobegli u Tursku, osećao je da jedino što može da uradi jeste da krene dalje ka Evropi. Pozvao je ljude koji su ga uveli u Tursku i rekli su mu da ide na pijacu u centru Istanbula.

"Bilo je to kao tržni centar za švercere ljudi. Ljudi bi samo stajali ispred prodavnica i vikali na više jezika i nudili različite pakete da vas odvedu u Evropu".

Najjeftinija ruta preko Bugarske

Rečeno mu je da je najjeftinija ruta kopnenim putem kroz Bugarsku, sa cenama od 1.500 funti. Najskuplji, oko 8.000 funti, bio je morski prelazak do Italije. Uspeo je da prikupi novac za Italiju i pripremio se za odlazak. Krijumčari su odveli Pordalja i grupu od oko 60 drugih, uglavnom Avganistanaca, u Izmir na turskoj obali. Jedne noći su u tišini obavili dugi put do napuštene plaže da bi se susreli sa svojim brodom.

"Kada smo videli čamac, pomislio sam da sam napravio veliku grešku, jer je to bio mali ribarski čamac. Nije moglo biti duže od 14 metara. Ljudi su sedeli bukvalno jedni na drugima, nagomilani. Bilo je roditelja koji su pokušavali da zadrže bebe. Uspeo sam da sednem na malu sudoperu, čučeći na njoj, ali noge su mi bile savijene".

Rečeno im je da će putovanje trajati tri dana; na kraju je ispalo šest.

"Trećeg dana svi su ostali bez hrane, a more je bilo toliko uzburkano da je voda počela da ulazi u čamac. Svi smo bili mokri i prestravljeni. Ljudi su poludeli. Jedan momak je počeo da vrišti: 'Svi ćemo umreti'. U tom trenutku sam samo želeo da umrem i da se sve završi".

Šestog dana na moru ih je uočio spasilački čamac nevladine organizacije i odvezao na Siciliju, a zatim, nakon obrade podataka, u prihvatni centar. Nakon nekoliko dana, Pordale je odlučio da nastavi da se kreće ka Velikoj Britaniji.

"Moja porodica je mnogo radila sa britanskom vladom i osećao sam taj osećaj bratstva ipovezanosti", kaže on.

Takođe je tečno govorio engleski.

"Doživeo sam rasizam u Italiji da mi je odlazak u Veliku Britaniju delovao kao jedina šansa da budem prihvaćen i uradim nešto korisno".

Veći deo puta od Italije do Francuske išao je peške sa drugom grupom izbeglica.

"Uglavnom sam samo koračao, išao nogu pred nogu, ali ponekad bi me pogodilo svet to što se desilo u Avganistanu i kako sam, ne samo ja, već i stotine hiljada drugih normalnih ljudi svedeni na nešto što nije dostojno čoveka. Bilo je trenutaka na tom putovanju kada sam pomislio, ako umrem ovde, niko neće znati šta mi se dogodilo. Ja sam niko i ništa. Jedva da postojim".

Tanjug AP/U.S. Army via AP, Abdul Khaliq, Gemunu Amarasinghe

Vreme u migrantskim kampovima u Kaleu dok čeka da pređe u Veliku Britaniju opisuje kao "najponižavajuće iskustvo koje možete zamisliti". Kaže da je pri njegovom prvom pokušaju prelaska Lamanša čamac bio u toliko lošem stanju da su šverceri tukli ljude kako bi ih naterali da se ukrcaju.

"Platio sam im 1.800 funti za prelazak i trebalo je devet pokušaja da stignu do Velike Britanije".
Kada je konačno stigao u Veliku Britaniju (kaže da nema pojma gde je pristao) 16. aprila 2022, osam meseci nakon što je pobegao iz Avganistana, Pordejl kaže da su ga tretirali "kao ljudsko biće prvi put posle nekoliko meseci".

Odveden je u hotel za azil u Koventriju, "gde je voda tekla niz zidove, a toaleti bili polomljeni".

U smeštaju za azil, Pordejl je došao u kontakt sa Crvenim krstom i počeo je da hoda tri sata svakog dana do jednog od njihovih centara da volontira kao nastavnik engleskog.

"U Avganistanu mi nikada ne bi palo na pamet da uradim nešto čisto da pomognem nekom drugom, ali sam otkrio da je volontiranje nešto što volim. Samo da se osećam aktivno i korisno i deo nečega, to me je ponovo oživelo".

Takođe je znao da će mu dobro poznavanje engleskog jezika pomoći u odnosu sa imigracionim zvaničnicima.

Njegov menadžer u Crvenom krstu ga je predložio na intervju za akademski istraživački program koji razmatra prepreke sa kojima se izbeglice suočavaju u pristupu visokom obrazovanju. Bio je šokiran kada je saznao da mu je dozvoljeno da se prijavi za studije na univerzitetima u Velikoj Britaniji, pa se prijavio za pet osnovnih kurseva širom zemlje.

U međuvremenu, Ministarstvo unutrašnjih poslova ga je premestilo iz Koventrija u Stokton na Tisu, gde je počeo da volontira u Citizens Advice-u, pomažući lokalnim ljudima da reše probleme sa beneficijama i traženjem posla.

"Sedeo bih tamo i lokalni ljudi bi mi govorili da su za sve krivi imigranti jer nisu mogli da se zaposle i da bi svi trebalo da se vrate odakle su došli. Ja bih rekao: Pa ja sam izbeglica, a oni bi rekli: Ma ne ti, drugi".

Šok zbog siromaštva u Stoktonu

Pordejl je bio duboko šokiran siromaštvom i očajem koje je video u Stoktonu.

"Mnogi ljudi su živeli u gorim uslovima od ljudi u ruralnim oblastima Avganistana. Toliko siromaštva! Neki ljudi bi sedeli i plakali jer nisu jeli tri dana. Osećali su da niko ne mari za njih i bili su u pravu".

Kada su protesti započeli u Midlsborou tokom leta, Pordejl je gledao TV priloge ljudi koji napadaju zgrade u kojima se nalaze tražioci azila i prepoznao je neke od ljudi kojima je pomogao da dobiju kredit ili stambene beneficije.

"Oni su samo verovali u ono što im je rečeno, ali su bili ljuti na pogrešne ljude, a šteta koju su nemiri naneli mentalnom zdravlju mnogih izbeglica je ogromna".

"Želim da iskoristim svaku priliku"

Početkom 2023. rečeno mu je da je dobio punu stipendiju za studije politike i međunarodnih studija na Univerzitetu u Vorviku.

"To je bila najčudesnija stvar koja mi se ikada dogodila", kaže on.

Bio je na univerzitet u septembru 2023. "bez novca, bez odeće, bez kofer", ali sada se u kampusu oseća kao kod kuće.

"Poznajem sve ovde. Od predavača do čistačica, svi su moja porodica".

Namerava da ostane u Vorviku da bi doktorirao, a zatim da provede život pokušavajući da otvori mogućnosti visokog obrazovanja izbeglicama i tražiocima azila. Prve nedelje kada se upisao pridružio se i Univerzitetskoj grupi Studentske akcije za izbeglice i sada je predsednik.

"Vratio sam se u isti hotel za azil u koji sam prvi put odveden u Koventriju, ali ovog puta da predajem engleski", kaže on.

Ponekad se seti svog života pre nekoliko godina i ne može da veruje kroz šta je sve prošao.

"Ideja da bih mogao da postanem izbeglica preko noći bi izgledala suludo. Ali zakoni, vlade, naša prava, svi to može nestati u sekundi i sve što vam preostaje ste vi sami. Samo želim da iskoristim svaku priliku koju imam da živim dobar život", zaključio je Sem.