Premijer iz plišane revolucije: Kako je Nikol Pašinjan preko prelazne vlade doveo Jermene do nacionalne katastrofe?

Za godinu dana novinar Nikol Pašinjan je od poslanika liste koja je imala jednocifrenu podršku građana postao premijer Jermenije, ali je njegova politička karijera ipak obeležena egzodusom Jermena iz Nagorno-Karabaha, nacionalnom katastrofom koja je zauvek promenila sudbinu ovog naroda.

Dolazak na mesto premijera 8. maja 2018. godine, Pašinjan duguje plišanoj revoluciji čiji je neposredni povod bilo sprovođenje ustavnih promena iz 2015. godine.

Naime, prema ustavnim promenama, Jermenija je 2015. godine sa predsedničkog prešla na parlamentarni sistem vladanja u kojem premijer ima izvršna ovlašćenja, a predsednik, koji je 2018. godine prvi put biran glasovima poslanika, ceremonijalnu ulogu.

Dugogodišnji predsednik Jermenije i lider Republikanske stranke Serž Sargsjan je odlučio da u proleće 2018. godine sa istekom predsedničkog mandata sa pozicije lidera najjače partije u parlamentu, koja je imala većinu, preuzme funkciju premijera zemlje.

Zbog te odluke u glavnom gradu zemlje, Jerevanu, izbili su protesti početkom aprila iste godine, čiji je lider ubrzo postao Nikol Pašinjan, bivši novinar i poslanik marginalne partije "Građanski dogovor", koja je pro-evropske, levo-liberalne orijentacije.

Preko ulice do mesta premijera: Blokade trgova, saobraćajnica i podzemne železnice

Sargsjan je imenovan za premijera 17. aprila, a protesti dobijaju novi zamah uz uključivanje studenata Jerevanskog državnog univerziteta, koji ubrzo organizuju blokadu nastave, a zatim i potpunu blokadu samih fakulteta.

Upravo studenti u Pašinjanovom pokretu u tom momentu čine najznačajniji deo aktivista, a pokret dobija ime "Moj korak" po specifičnim šetnjama koje su organizovane u Jerevanu, ali i drugim manjim gradovima, dok su performansi sa blokadama raskrsnica u centru grada kod zgrade Opere na Francuskom trgu, ubrzo prerasli u višečasovne blokade raskrsnica ispred svih fakulteta.

Osim fakulteta i raskrsnica u centru grada i pred fakultetima, uskoro su blokirani i svi drugi veći trgovi, kao i podzemna železnica, što je praktično paralisalo Jerevan, čija je konglomeracija oko milion ljudi.

Na parlamentarnim izborima 2017. godine Pašinjanov "Građanski dogovor" je osvojio tek oko 8 odsto glasova, što je izborni rezultat na koji se referisao Serž Sargsjan kada je poručio Pašinjanu da ne govori u ime naroda i da ne upućuje ultimatume, jer je Pašinjan od njega zatražio predaju vlasti na sastanku u hotelu u Jerevanu 22. aprila.

Tanjug/Tigran Mehrabyan/PAN Photo via AP

Danima pre toga, napetost u zemlji je bila velika, a spomenuti sastanak je naprasno završen nakon Pašinjanovog ultimatuma i napuštanja sastanka bez bilo kakvog objašnjenja, dok je, u tom trenutku premijer, Sargsjan ostao pred zbunjenim novinarima, pokušavajući da umiri javnost.

Ubrzo se zemljom pronela vest da je vođa protesta Pašinjan uhapšen i da se nalazi u pritvoru na jezeru Sevan, koje je 60-ak kilometara udaljeno od glavnog grada, zbog čega su pristalice Pašinjana pretili da će zbog njegovog hapšenja uslediti dodatna eskalacija, a protestu su se pridružili i pojedini aktivni pripadnici vojske, kako su javljali jermenski mediji.

Narednog dana, na iznenađenje svih, Sargsjan se obratio naciji putem javnog servisa i obavestio građanstvo da daje ostavku na mesto premijera, jer je "Pašinjan bio u pravu".

Legitimitet većine u službi prelazne vlade

Zbog Sargsjanovog poteza među Pašinjanovim pristalicama je nastupilo slavlje, a oni su ispunili centralni gradski Trg Republike u Jerevanu, oduševljeno ponavljajući slogan protesta "Napravi korak - odbaci Serža" i "Napravi korak - na Seržovu kičmu".

Zahtev demonstranata je bio da Sargsjan da ostavku, ali da ne budu raspisani vanredni parlamentarni izbori, već da skupštinska većina, na čelu sa Republikancima, da podršku Pašinjanu kao mandataru da napravi prelaznu vladu, koja će zemlju da odvede u vanredne parlamentarne izbore.

Tokom zasedanja Parlamenta 2. maja nedostajalo je devet glasova za izbor Pašinjana, jer je Republikanska stranka Jermenije odbila da podrži njegovu kandidaturu, a dalja eskalacija situacije u zemlji je uzrokovana procedurama.

Tanjug/AP/Francois Mori

Naime, prema Ustavu Jermenije ukoliko parlament ne izabere premijera, nakon sedam dana se organizuje novo zasedanje na kojem se ponovo bira šef vlade.

Pašinjan je nakon neuspešnog prvog kruga pozvao sugrađane na generalni štrajk, građansku neposlušnost, blokiranje puteva, aerodroma, kako bi parlamentarci vladajuće stranke podržali zahteve opozicije da on bude sledeći premijer.

Pod pritiskom, skupština je izglasala Pašinjana za premijera prelazne vlade, a na sledećim vanrednim parlamentarnim izborima održanim u decembru 2018. godine njegova koalicija "Moj korak" je osvojla apsolutnu većinu glasova, preuzevši vlast u zemlji, ali i odgovornost za poziciju Jermenije u nestabilnom regionu južnog Kavkaza.

"Pašinjan je postao premijer uz podršku Zapada i Turske"

Govoreći o aktuelnom premijeru Jermenije, sagovornik Euronews Srbija direktor Centra za društvenu stabilnost Ognjen Karanović navodi kako Pašinjan do 2018. godine nije predstavljao značajan politički faktor.

"Pašinjan se politički angažovao tokom devedesetih godina. On je bio neuspešan student na Jerevanskom univerzitetu, odakle je bio udaljen. On je tvrdio da je bio udaljen iz političkih razloga, međutim objektivne činjenice nam govore da to nije bio slučaj, nego da je jednostavno bio neuspešan u toku svojih studija. On se približio političkim partijama, opcijama i nevladinom sektoru koji je bio podržavan od strane političkog zapada, konkretno od SAD-a. Međutim, svi njegovi napori do 2018. godine nisu mu omogućili veliki uticaj u javnosti", navodi sagovornik.

Tanjug AP/Tigran Mehrabyan/PAN Photo via AP

Karanović ističe 2018. godinu kao ključnu godinu za Pašinjana kada je uspeo da ozakoni svoj prevrat.

"Nikol Pašinjan je nakon sukoba između Arcaha i Azerbejdžana 2016. godine uspeo da mobiliše političku javnost, oslanjajući se na politički uticaj Zapada, ali i Turske. On je u svojevrsnom prevratu, koji je kasnije ozakonjen u dva ciklusa izbora iz maja i decembra 2018. godine, obezbedio dovoljnu političku podršku uz ogromnu pasivnost većinskog biračkog tela u Jermeniji. Tako je došao na vlast, tako je postao premijer", kaže Karanović.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je u intervjuu za "Izvestija" govorio o nekonzistentnom stavu Pašinjana, čestim promenama kursa, ali i vezama njegove platforme "Izlaz" sa Fondom za otvoreno društvo američkog filantropa Džordža Soroša, za šta je Pašinjana često optuživan i u sopstvenoj zemlji.

"Kada je bio opozicioni lider pokreta koji je stvorio, a svi su znali da ima veze sa fondom Soroša, govorio je da će Jermenija istupiti iz ODKB i Evroazijske unije. Ovi slogani su mu pomogli da okupi velike skupove na kojima su ljudi tražili izbor premijera, a u to vreme su održavani parlamentarni izbori. Pašinjan je takođe rekao da će, ako ne bude izabran, 'uzbuniti' narod. Demokratija na vrhuncu", rekao je ruski ministar.

Uzroci i rezultati plišane revolucije

U stanju političke krize u zemlji, ispostavilo se da je ključni momenat prvog Pašinjanovog premijerskog mandata njegov odnos ka Nagorno-Karabahu, samoproglašenoj otcepljenoj teritoriji Azerbejdžana, koja je bila naseljena Jermenima.

Taj spor, koji je eruptirao raspadom SSSR i željom većinskog stanovništva Karabaha da svoj život nastavi samostalno ili u Jermeniji, doveo je do krvavog rata od 1988., tj. 1992. do 1994. godine, koji je poznat i kao Prvi karabaški rat.

Pobeda koju su odneli etnički Jermeni u tom ratu rezultirala je i uvećanjem teritorije bivše Autonomne oblasti Nagorno-Karabah, ali i zamrznutim konfliktom, koji je zbog stalnog naoružavanja Jermenije i Azerbejdžana pretio da preraste u novi regionalni sukob širokih razmera.

Pored brojnih pograničnih sukoba manjeg inteziteta, ozbiljnije Ispitivanje snaga se desilo 2016. godine na severnom potezu samoproglašene republike, gde je u četvorodnevnom Aprilskom ratu od 2-6. aprila poginulo od 1.000-2.000 vojnika na obe strane.

Nakon "plišane" revolucije 2018. godine, novo jermensko rukovodstvo je problemu Nagorno-Karabaha, koji je najvažnije nacionalno pitanje kraja 20. i početka 21. veka za jermenski narod, pristupilo "konstruktivno", prvo pokušavajući da u pregovore uključi i lidere samoproglašenih institucija, što je azerbejdžanska strana odlučno odbila.

Dve godine po osvajanju apsolutne većina na decembarskim izborima 2018. godine u Jermeniji, Pašinjan se susreo sa najvećim izazovom u svojoj političkoj karijeri, kada je krajem septembra 2020. godine Azerbejdžan napao snage samoproglašenog Nagorno-Karabaha.

Pre samog rata, tokom pokušaja da se u okviru Minske grupe dođe do održivog dogovora Azerbejdžana i Jermenije, koja je zastupala karabaške Jermene, jermenska opozicija je iznosila ozbiljne optužbe na račun Pašinjana, s obzirom na to da, iako je rođen 1975. godine, vojsku nije služio 1993. godine u toku rata, jer je bio student na Jerevanskom državnom univerzitetu, a po završetku studija, iako je po zakonu morao da bude regrutovan do 2000. godine, ipak nije služio vojsku.

Tanjug AP/Siranush Sargsyan

U pitanje su dovedene njegove kompetencije, ali i obraćanje pažnje na političke odnose sa čelnicima armije, uz česte smene i promene, kojima je davao prednost u odnosu na meritokratiju koju je opozicija isticala kao najvažniju kategoriju za očuvanje jake vojske, koja je trebalo da odbrani granice Jermenije, ali i karabaške Jermene.

S druge strane, Serž Sargsjan je od 1993-1995. godine u toku Prvog karabaškog rata služio kao ministar odbrane, a zatim i od 2000-2007. godine, te je dobro poznavao sistem odbrane, ali i potencijale jermenske armije, zbog čega se u toku svoje službe kao Vrhovni komandant armije sa pozicije predsednika republike oslanjao na tradicionalna savezništva i naoružanje armije kao prioritete odbrambene politike.

Pašinjan je dolaskom na vlast pokazao znakove da želi da promeni geostrateški i ekonomski kurs Jermenije, pa iako je zemlja član Evroazijske unije on je ostvario kontakte sa Evropskom unijom, a s druge strane je istakao da i jermenska odbrambena politika mora da bude multivektorska, zbog čega su stvoreni kontakti sa evropskim silama i NATO savezom.

Politika pregovora i diplomatije na jermenskom primeru se pokazala kao pogrešna u delu u kojem je druga strana, zvanični Azerbejdžan, "do zuba" naoružao svoju vojsku modernim raketnim sistemima, uz pomoć turskih instruktora je obučio, a uz pomoć turskog i izraelskog vojnog kompleksa ojačao bespilotnim letelicama, koje će se u toku Drugog karabaškog rata, tj. 44-dnevnog rata, od 27. septembra do 10. novembra 2020. godine pokazati kao presudni faktor za pobedu zvaničnog Bakua i zauzimanje dve trećine Nagorno-Karabaha.

Tanjug AP/Siranush Sargsyan

Karanović upravo tu razliku ističe kao ključnu u odnosu na kapitulaciju jermenske strane.

"Azerbejdžan je u proteklih 30 godina bio posvećen sopstvenom razvoju. Izgradio je impozantnu političku i vojnu moć. Za to vreme Jermenija je stagnirala, ophrvana političkim sukobima i velikim nesnalaženjem u geopolitičkim nadmetanjima između istoka i zapada. Na kraju, Jermenija je od 2018. do 2023. godine ostala bez stvarnih vojnih kapaciteta. Sa dolaskom Pašinjana, koji je na vlast došao posredstvom obojene revolucije i bez velike podrške u biračkom telu do 2018. godine Jermenija, je promenila svoju spoljnu politiku", objašnjava Karanović i dodaje: 

"Do tada, zapadni politički narativi nisu imali veliko plodno tlo u Jermeniji. Međutim, Pašinjan uz znatnu pomoć NVO uspeva da mobiliše deo jermenske političke javnosti sa namerom da Jermeniju okrene prema političkom zapadu, pri tome je Turska predstavljala njen oslonac u približavanju Jermenije zapadnim strukturama, što je dovelo i do udaljavanje Jermenije od Moskve: Direktna posledica takve politike je bio slom Jermenije u Arcahu", zaključuje on.

"Ako se u Srbiji ostvari ono što se desilo u Jermeniji, Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku čeka sudbina Arcaha"

Nakon poraza i kapitulacije u ratu 2020. godine, jermenska strana je zadržala pod svojom kontrolom malo više od polovine teritorije bivše Autonomne oblasti Nagorno-Karabah, koja je opet značajno manja teritorijalno od onoga što su Jermeni 90-ih ratom osvojili, a što su po sporazumu od 10. novembra morali da vrate pod kontrolu Azerbejdžana.

U naredne tri godine jermenski premijer Pašinjan je svojim pristupom pregovorima došao do tačke u kojoj je jasno i nedvosmisleno rekao i to da je budućnost Nagorno-Karabaha, tj. Arcaha, kako su spornu teritoriju nazivali Jermeni, unutar granica Azerbejdžana, te da Jermenija nema pretenzije prema Azerbejdžanu.

O tome je govorio i Lavrov, koji ističe da je Pašinjan svojevoljno potpisao dokument sa predsednikom Azerbejdžana Ilhamom Alijevim uz prisustvo i posredovanje francuskog predsednika Emanuela Makrona i predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela, u kojem se navodi da je Nagorno-Karabah deo Azerbejdžana, a Jermeni u oblasti azerbejdžanski građani.

Takođe, Pašinjan je od tog momenta često isticao da zvanični Baku i institucije u Stepanakertu treba da se dogovore, dok je s druge strane odnos zvaničnog Jerevana i Bakua predmet drugih pregovora, koji sa Nagorno-Karabahom nemaju veze.

Već u proleće 2021. i 2022. godine zvanični Baku je napao i teritoriju Jermenije i uspeo da osvoji desetine kvadratnih kilometara. Uspeo je da pomeri linije odbrane same Jermenije i da zemlju dovede u situaciju u kojoj ne sme ni da pomišlja na pomoć karabaškim Jermenima.

Tanjug/AP/Gaiane Yenokian

Takva situacija se nastavila i ekonomskom blokadom preostale teritorije Karabaha, koja je eskalirala u jesen 2023. godine, kada je 19. septembra nepriznata Republika napadnuta vojnim putem, zbog čega su institucije u Stepanakertu, bez pomoći Jerevana ostavljene na cedilu, odlučile da potpišu kapitulaciju, što je direktno dovelo do etničkog čišćenja Karabaha, te je 120.000 etničkih Jermena napustilo region i otišlo u Jermeniju i treće zemlje.

Jerevan od momenta pada Stepanakerta pokušava da dostigne trajan mir sa Azerbejdžanom, ali se susreće sa novim zahtevima, uprkos najavama konačnog dogovora, pa je u tom procesu i svojevoljno predao određene teritorije, zbog čega su u zemlji izbili neuspešni protesti.

Dok sudbina zemlje ostaje maglovita, opozicija krivi upravo Pašinjana za kapitulaciju, a Karanović ističe postojanje sličnosti između dešavanja u Jerevanu neposredno pred "plišanu revoluciju" sa aktuelnim dešavanjima u Beogradu, Novom Sadu i širom Srbije.

"Recept za obojenu revoluciju je i tamo bio isti: Studenski protesti, angažovanje nevladinog sektora, medijska mašinerija, sve to mi vidimo i u Srbiji još od 2017. godine, ali je u proteklih nekoliko meseci sva ta mašininerija stavljena na najviši nivo. Dakle mašinerija je uložila sve svoje kapacitete ne bi li postigla svoj konačni cilj, a to je da Srbija prestane da bude suverena država, da nema više suverenističku politiku - ono što je Jermenija sebi dozvolila. Međutim, ipak su prilike u Srbiji i Jermeniji različite. Srbija je u proteklih 12 godina jačala svoju ekonomiju, jačala svoje odbrambene i vojne kapacitete, jačala svoju političku i geopolitičku  stabilnost, vojnu i geopolitičku neutralnost. Sve ono što Jermenija nije činila, ili što je činila suprotno".

Tanjug/AP/Vasily Krestyaninov

Međutim, govoreći o parelelama između dešavanja u Jermeniji i aktuelne situacije u Srbiji, Karanović smatra kako Srbiju odlikuje politička stabilnost, što se za Jermeniju nije moglo reći. 

"Ako govorimo o evropskim pa i svetskim državnicima, Aleksandar Vučić je najiskusniji državnik i mudar geopolitički mislilac koji je ujedno i teoretičar i praktičar. Dakle sve ono što Nikol Pašinjan nije. Sa druge strane Nikol Pašinjan je bio nosilac onih političkih procesa koji su političku dimenziju prelazne vlade uneli u jermenski politički život i na taj način izgubili državu. Prelazna vlada, kada govorimo o Srbiji, ona nije ustavna kategorija, već je signal političke i geopolitičke nestabilnosti, onoga što je Jermenija imala ili ima, a ono što Srbija nema", objašnjava Karanović i dodaje: 

"Bez obzira na političku krizu ili društvenu krizu, u Srbiji vlada politička stabilnost i prelazna vlada bi u stvari trebalo da ozakoni nelegalan državni prevrat i da ozakoni pokušaj obojene revolucije. Za takav scenario ne postoji saglasnost političke javnosti u Srbiji u kojoj preko 80 odsto građana ne podržava takav scenario i zato do prelazne vlade neće ni doći u Srbiji".

Na pitanje da li bi razmimoilaženje sa decenijskim kontinuitetom politike stabilnosti po dolasku "prelazne vlade" posredstvom obojene revolucije Kosovo i Metohija i Republika Srpska doživele sudbinu Arcaha, a Srbi sudbinu Jermena, sagovornik ističe kako bi se to "nesumnjivo dogodilo".

"Srpski narod i građani Srbije ne žele da se svrstaju u red nepostojećih država"

Na kraju, Karanović ističe da obojene revolucije na vlast dovode lidere koji "konstruktivnim" stavom, kako pokazuje istorija, dovode do dezintegracije zemlje.

"Među opozicionim liderima Srbije postoje mnogi koji bi želeli ulogu Nikola Pašinjana. Neki od njih sanjaju ulogu Aljbina Kurtija i Volodimira Zelenskog, a ne samo Pašinjana. Trebala bi da postoji odgovornost kod političke opozicije u Srbiji: Morali bi da znaju da su Zelenski i Pašinjan, kao i Kurti, lideri praktično nepostojećih država: Jermenije koja je na korak do konačnog nestanka, Ukrajine koja je spržena zemlja i lažne države na Kosovu i Metohiji, dakle države koja to nije", navodi Karanović i nastavlja:

"Međutim, politički autoritet Aleksandra Vučića, njegova popularnost ne dozvoljava da se te iluzije realizuju, a ukoliko bi oni postali istinski autoritet u Srbiji, onda bi se i Srbija svrstala u red nepostojećih država, a srpski narod, građani Srbije, ne žele tako nešto".