Igre 
Dan posle koga nikad više nije bilo isto: Bolna sećanja na početak bombardovanja, stradale porodice i srušene iluzije
Komentari24/03/2022
-17:39
"Taj dan 24. mart 1999. godine doživljavamo kao dan kada delimo svoj život na ono što je bilo pre i na ovo što sada živimo", priča Ivan Miljković iz Gračanice prisećajući se bolnih događaja tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Za mnoge građane Srbije, bilo da su sa Kosova i Metohije ili iz drugih delova zemlje, agresija NATO snaga koja je trajala 78 dana, značila je, pre svega, gubitak najmilijih koji nikada neće moći da zaborave.
Ipak, za Kosovu i Metohiju okolnosti su se nepovratno promenile nakon tog 24. marta 1999. godine. Posle NATO bombardovanja, Srpske bezbednosne snage su se povukle, a za njima sa KiM je, u strahu za život, napustilo još 200.000 Srba. Posle više od dve decenije, povratka skoro i da nema.
U gradovima južno od Ibra Srba ima na nivou statističke greške, a i pored prisustva KFOR-a i UNMIK-a, česti su napadi na Srbe, njihovu i imovinu Srpske pravoslavne crkve. Samo tokom prošle godine zabeleženo je 150 etnički motivisanih incidenata.
Iako su zakoni na Kosovu napisani po evropskim standardima, često se ne poštuju, kao što su na primer, Zakon o upotrebi jezika i o obaveznom zapošljavanju. Takođe, trenutno je posebno uzburkana politička situacija zbog izjava kosovskih zvaničnika da neće dozvoliti održavanje srpskih izbora na Kosovu.
Novinar Ivan Miljković koji je rođen u Gračanici, iz koje nije nikada otišao, kaže da je početak bombadovanja zauvek ostavio trag.
"To je bio dan kada više ništa nije bilo isto. Svi mi rođeni 60-tih, 70-tih, 80-tih godina jednostavno taj dan 24. mart 99. doživljavamo kao dan kada delimo svoj život na ono što je bilo pre i na ovo što sada živimo nažalost. Još uvek, ja lično mislim, iako smo, negde kažu da smo slobodni, nešto ne osećam da postoji svuda u vazduhu ta sloboda i da čovek diše punim plućima, gde je slobodan u svakom smislu, ako podrazumevamo šta znači ta sloboda", navodi Miljković za Euronews Srbija.
Kako je rekao, početak bombardovanja uništio je i "iluzije i aluzije".
Povezane vesti
"Iluzije da možda živimo u nekom svetu gde se poštuje međunarodno pravo i gde sve ono što je ustanovljeno da valjda važi, da se odnosi na svakoga. Bombarodanje je pokazalo da baš nije tako. Neki su jednaki, neki su jednakiji, a neki pa nisu jednaki uopšte. Srušene su aluzije da možda, da smo taj zapadni svet videli kao kolevku demokratije, izvorište nečeg dobrog kome treba svi da stremimo, a nažalost na svom ličnom primeru doživeli smo da ni to nije tako", kazao je Miljković.
AP photo
Međutim, ono što je u današnjem vremenu tragično jeste strah da se slična situacija ne ponovi.
"Zapravo mi u svakom ratnom sukobu, to je ono što je nama učinilo bombarodavnje, u svakoj novoj bombi doživljavamo i preživljavamo ponovo ono već viđeno, mi vidimo sebe. Nebitno da li u Siriji, Avganistanu, Marijupolju ili bilo gde, mi je doživljavamo isto, jer smo doživeli takvu pravdu, takvu selektivnu pravdu i bojim se da zaista više nikada neće biti isto", kazao je Miljković.
On je rekao da su na godišnjicu bombardovanja Srbi u novim problemima zbog spora oko glasanja na izborima.
"Svi mi koji živimo ovde znamo da kad god nešto bitno treba da se dogodi je važno za nas, da kad god dolazi neko sa strane, dešavaju se incidenti, dešavaju nam se zabrane. Politika je kao partija šaha. Zašto nismo dva poteza unapred isplanirali šta nam priprema Priština, ako znamo već 20 godina unazad čemu streme i gde idu i kakvi su njihovi planovi. Znači ima u tome možda i malo naše krivice", zaključio je Miljković.
Ipak, posledice bombarodvanja Srbije ne osećaju se samo na Kosovu i Metohiji.
Bolna sećanja iz Aleksinca
Aleksinac je među onim gradovima Srbije koji su najviše stradali za vreme NATO bombardovanja.
Povezane vesti
Tog proleća 1999. godine poginulo je 24 Aleksinčana, a među njima 18 civila. Povređeno je više desetina ljudi, razoreno stotine stambenih i privrednih objekata, oštećeni Dom zdravlja i Hitna pomoć.
"Kad sam izašao, bio sam sa ćerkom, polomljeno staklo joj je povredilo glavu, ja sam bio posečen po rukama i licu. Sve je bilo porušeno, staklo je bilo na sve strane, materijal, ljudi.. U Vuka Karadžića je bilo još gore, tamo su kuće izletele iz temelja", priča Dušan Jorgaćijević za Euronews Srbija.
U jednoj od tih kuća u ulici Vuka Karadžića bio je Saša i njegova porodica sa troje male dece.
"Prva slika svetlost, zatim zaglušujuća eksplozija, onda sam osetio udarni talas koji me je odneo sprat niže. Pitao sam ima li povređenih, svi smo bili živi. U komšiluku troje ljudi poginulo otac, majka i ćerka", seća se potresnog trenutka Saša Jonić.
Doktorka Nataša tokom bombardovanja izgubila je supruga i strica. Bombe su razorile njihove dve porodične kuće.
"Ono što ne prolazi je osećaj gubitka. Materijalne stvari su se nadoknadile, oni koji nisu imali lične gubitke su to lakše zaboravili, ali ja sam ostala da živim sa gubitkom nekoga koga sam volela. I nekako ispadne da se to prenosi na generacije. Generacija njegovih roditelja, moja generacija, moje dece, a i moji unuci takođe to doživljavaju kao gubitak, jer oni sa četiri godine izađu na terasu i kažu 'da li nas deda sada vidi'", sa tugom priča Nataša
Na mestu stradanja odavno su nove kuće i zgrade, spomenik koji podseća na žrtve bombardovanja i večito pitanje Zašto.
Komentari (0)