Od konstantne borbe za život, do diskriminacije u igraonici: Sa čime se suočavaju roditelji prevremeno rođenih beba

Milena Berić rodila je svoju ćerku Noru u 23. nedelji trudnoće. U petak, osmog marta 2019. godine otišla je na ekspertski ultrazvuk, a sledećeg ponedeljka je imala zakazan pregled za gestacijski šećer, međutim, tog ponedeljka se porodila. Iz potpuno normalne trudnoće, Milena se našla u situaciji gde se iz dana u dan borila za život svoje bebe, ali se i suočila sa mnogobrojnim izazovima.

"Morate da razumete, 22. nedelja je granica pobačaja. To je najranije što može da se rodi. A nije problem to što je beba mala, nije važna gramaža. Beba je nerazvijena, slepa, organi se nisu razvili, a pre svega centralni nervni sistem", kaže Berić za Euronews Srbija.

Pet i po godina kasnije Nora je danas potpuno razumna, radoznala i srećna devojčica, koja malo kasni sa motoričkim razvojem. Prohodala je sa tri godine, a prvi put skočila sa četiri. I dalje ne može da trči isto kao svoji vršnjaci i slabija je od ostale dece.

Povodom početka ljubičastog meseca za prevremeno rođene bebe, Milena je govorila o različitim aspektima ekstremnog prematuriteta, odnosno sa kakvim se izazovima suočavala ona i njena ćerka od porodilišta do upisivanja u institucije i socijalizacije s drugom decom.

"Sistem nije prepoznao dete kao živo, nisam mogla da joj dam ime"

Posle porođaja i Milena i Nora su imale sepsu i veoma povišen CRP i bakterijsku infekciju.

"Nakon tog čitavog iskustva u bolnici usledio je svega suočavanje sa tim da sistem ne prepoznaje vaše dete kao živo. Ne možete ime da mu dodelite, ne možete da dobijete nadoknade", priseća se Norina mama.

U tom prvom periodu jedini Milenin cilj je bio da Nora preživi. 

"Ona se prve dve nedelje doslovno borila za život. Nekoliko puta su je reanimirali, te prve nedelje su bile kritične, a posle je krenula srce da joj slabi. Tada je bila na kontinuiranoj reanimaciji tri dana da bi preživela", ispričala je sagovornica.

Socijalizacija i diskriminacija

Milena Berić osvrnula se na to kako se izazovi menjaju kada beba poraste i dođe vreme polasku u vrtić i druženju. Ističe da iako deca sa smetnjama u razvoju imaju prioritet u upisivanju vrtića, roditelji odmah dobiju odbijenicu, jer državni vrtići nemaju kapacitete da se na taj način posvete deci. 

Svako dete sa smetnjama u razvoju trebalo bi da ima svog ličnog pratioca, bez kog ne može da krene ni u privatni vrtić. Međutim, Norina mama kaže da su za to duge liste čekanja, te da se njena ćerka našla na 300. mestu.

Takođe ispričala je jedan slučaj kada je posle celodnevne kupovine u prodavnici nameštaja, tokom koje je Milena nosila Noru, htela je da odmori kičmu i da pusti svoju ćerku u igraonicu. Međutim, kada su zaposlene u igraonici primetile da Nora još uvek ne hoda, rekle su joj da ne mogu da je prime.

"To je zaista bilo naivno sa moje strane. Ja još uvek nisam bila svesna diskriminacije i marginalizovanja, ne samo od strane našeg društva. I to je bilo prvo moje zapravo suočavanje tada", ispričala je. 

Za više o tome sa kakvim izazovima se svakodnevno suočavaju porodice sa drugačijom decom, pogledajte video na vrhu teksta.