Dudina karijera puna uspeha: Pet važnih momenata po kojima ćemo pamtiti legendarnog stručnjaka
Komentari17/09/2021
-07:10
Vest o smrti legendarnog trenera Dušana Ivkovića pogodila je ceo košarkaški svet. Proslavljeni stručnjak, tokom bogate karijere osvajao je brojne trofeje, kako sa klubovima, tako i reprezentativne.
Ostaće upamćen po mnogim stvarima: razvoju sada već legendarnih košarkaša, uspehu koji je donosio brojnim klubovima, a posebno reprezentativnim selekcijama kako Jugoslavije, tako i posle Srbije.
Momenti koji su obeležili trenersku karijeru Dušana Ivkovića su brojni, a ovo su samo neki od njih.
Početak profesionalne karijere i brzi uspeh s Partizanom
Igračku karijeru Ivković je proveo u Radničkom, u kom je 1971. počeo i trenersku. Vodio je juniore, sa velikim uspehom, što je bila preporuka da dobije reprezentaciju, u kojoj je radio kao pomoćnik, a u tom periodu je nacionalni tim Jugoslavije osvojio zlatnu medalju 1976.
Kada se vratio sa tog takmičenja, ubrzo je usledio vrtoglav uspon njegove profesionalne trenerske karijere. Počeo je u Partizanu, gde je prvo bio pomoćnik Ranku Žeravici, a potom je i samostalno preuzeo tim.
Crno-beli su sa njim kao trenerom 1979. godine ostvarili neverovatan uspeh, u čuvenoj generaciji u kojoj su bili Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić. Osvojeni su titula i kup Jugoslavije, kao i FIBA Kup Koraća.
"Mala tripla kruna" pokazala je da je pred Ivkovićem bogata karijera, a potencijal koji je imao ubrzo je potvrdio osvajanjem brojnih trofeja, što reprezentativnih, što klupskih. Taj Kup Koraća je prvi evropski trofej košarkaškog kluba Partizan.
Reprezentacija Jugoslavije i pobede nad Amerikancima
Pored rada u Radničkom i Partizanu krajem sedamdesetih, Ivković je paralelno radio i u reprezentaciji Jugoslavije, gde je vodio mlađe selekcije. Osvajao je medalje sa juniorima, bio šampion Balkana sa seniorima 1980, a potom tri godine kasnije i srebrni na Univerzijadi u Edmontonu. Ubrzo je postao član stručnog štaba A reprezentacije, gde je kao pomoćnik Krešimiru Ćosiću bio treći na svetskom šampionatu 1986. u Španiji.
Nedugo posle toga postao je selektor Jugoslavije. Ponovo veliki zadaci i ponovo veliki uspeh na početku. Već 1987. osvojio je Univerzijadu u Zagrebu, trijumfom nad reprezentacijom SAD. Upravo taj tim, u kom su bile sada same legende, između ostalih Dražen Petrović, Vlade Divac, Toni Kukoč, činio je okosnicu reprezentacije koja će postići neke od neverovatnijih uspeha.
Ivković je Jugoslaviju vodio do srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. Godinu nakon toga osvojeno je Evropsko prvenstvo, posle čega je 1990. usledio svetski šampionat u Argentini.
Prvo je reprezentacija Jugoslavije sa Ivkovićem na čelu pobedila SAD na tada veoma jakom turniru, Igre dobre volje, i to na njihovom terenu, u Sijetlu. Onda je usledilo čudo. Svetsko prvenstvo u Argentini i novi duel Amerikancima, koji su pobeđeni u polufinalu, posle čega je u finalu savladan Sovjetski savez.
Dominacija tih godina potvrđena je i 1991. kada je u Italiji osvojen novi trofej evropskog šampiona.
Period sankcija i spektakularan povratak na vrh
Jugoslavija je 1991. godine počela da se raspada, zemlju je zahvatio rat, a uz to su i uvedene sankcije.
Ivković se 1991. godine preselio u Grčku, gde je vodio prvo PAOK, kome je doneo šampionsku titulu, potom i Panionios. Ali, za to vreme nije "digao ruke" od reprezentacije. Ostao je selektor, iako nacionalni tim nije mogao da se takmiči zbog sankcija.
Sam je istakao da je odluka da reprezentacija ne može da učestvuje na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. najbolnija u njegovoj karijeri. Duda je igrače držao na okupu, uprkos tome što nije bilo prava na takmičenje, održavao se timski duh, a onda je usledila i nagrada.
Reprezentaciji Jugoslavije je dozvoljeno da igra kvalifikacije za evropski šampionat 1995. One su savladane i došao je na red turnir u Grčkoj.
Tim pod vođstvom Ivkovića nije bio isti kao onaj iz perioda osvajanja evropskih i svetskog trofeja, ali su tu bili veliki igrači poput Danilovića, Đorđevića, Divca, Bodiroge, Paspalja i ostalih. Igrači koji su godinama posle toga činili okosnicu tima i narednih godina. Veličanstven trijumf i trofej evropskog šampiona neočekivano je obradovao naciju.
Put do krova Evrope sa Olimpijakosom
Godinu dana posle osvajanja evropskog trona sa reprezentacijom Jugoslavije, Ivković je napustio Panionios i preuzeo Olimpijakos. Taj klub je bio dominantan u Grčkoj, gde je osvajao šampionate, ali mu je bio potreban iskorak u Evropi.
Upravo je Ivković najzaslužniji zbog toga što se Olimpijakos našao na krovu Evrope. Sezona 1996/97. bila je ta. Gro grčkih košarkaša predvođenih američkim plejmejkerom Dejvidom Riversom i srpskim centrom Draganom Tarlaćem protutnjao je kroz takmičenje, pobedivši Olimpiju u polufinalu fajnal-fora, a potom i deklasiravši Barselonu u finalu.
Njegov uspeh iz tih sezona kraja devedesetih naravno da nije zaboravljen u Pireju.
Ivković je 2010. ponovo dobio poziv da preuzme ekipu. U sezoni 2011/12. Olimpijakos je po drugi put popeo na krov Evrope. Ovog puta je to bilo još veće iznenađenje.
Sa Srbijom do svetskih uspeha
Reprezentacija Jugoslavije je posle Ivkovićevog trijumfa 1995. godinama vezala uspehe. Tako je bilo sve do 2002. i Indijanopolisa. Posle trijumfa na tom svetskom šampionatu usledio je krah.
Srpska košarka je "potonula". Nakon Indijanapolisa 2002. usledile su godine sumraka. Konstantno su tekli neuspesi i razočaranja. Godinu posle zlatne medalje na svetskom šampionatu osvojeno je u Švedskoj tada razočaravajuće šesto mesto na Evropskom prvenstvu, dve godine kasnije i debakl pred domaćom publikom. Na kontinentalnom šampionatu 2005. tada Srbija i Crna Gora su bile deveta reprezentacija.
Ništa bolje nije bilo ni na svetskom šampionatu u Japanu 2006. kada je srpski tim osvojio 11. mesto, a godinu kasnije na evropskom prvenstvu u Španiji do tada skoro nezabeleženu 14. poziciju.
Ivković je doveden 2008. godine kao "spasilac", neko ko sa iskustvom koje poseduje može da podigne nacionalni tim iz ponora. Tako je i bilo. Počeo je iz kvalifikacijama, a stigao do srebrne medalje sa Evropskog prvenstva u Poljskoj 2009. Uspeh je mogao da bude ponovljen, ako ne i nadmašen 2010. ali je Srbija tada zahvaljujući grešci sudija poražena od domaćina Turske u polufinalu i potom zauzela četvrto mesto, ali je u godinama koje su usledile bila daleko bolja od onog perioda pre nego što se Duda vratio na klupu nacionalnog tima.
Komentari (0)