Igre 
Duda Ivković otišao u legendu: Čovek koji je vodio "beli tim snova" i ispisao najlepše stranice srpske košarke
Komentari16/09/2021
-10:36
Dušan Duda Ivković, jedan od najuspešnijih evropskih trenera u istoriji košarke, preminuo je danas u 78. godini.
U najtežem periodu srpske košarke, posle raspada SFRJ i zabrane takmičenja sportistima, Duda je zajedno sa legendarnim Borom Stankovićem preko svojih veza i svog autoriteta se borio i izborio da selekcija SRJ na mala vrata, kroz kvalifikacije, ode na šampionat u Atini i tamo ispiše možda i najlepšu priču srpskog sporta.
Rođen je 29. oktobra 1943. godine u Beogradu, a odrastao je na Crvenom krstu, gde je uz brata Slobodana Pivu Ivkovića zavoleo košarku.
Čitavu igračku karijeru proveo je, na poziciji beka, u jednom jedinom klubu - Radničkom, čiji je član bio od 1958. do 1968. godine.
MN Press
Prve trenerske korake započeo je u juniorima Radničkog, koji je u to vreme bio četvrti klub u Beogradu, posle OKK Beograda, Crvene zvezde i Partizana, prenosi portal Dudaivkovic.com.
"Otac mi je dao istrajnost, upornost i veru u rad i naučio me da je porodično vaspitanje temelj čoveka. Jednom mi je rekao: Sine, bolje je biti dobar zanatlija nego loš intelektualac", rekao je jednom prilikom Ivković, koji je, takođe, diplomirao na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu.
Trenerski počeci u Radničkom
Prvu stipendiju od košarke, Ivković je dobio 1968. godine. Po povratku sa vojnog roka, 1971, preuzeo je juniore Radničkog, a već u sezoni 1973/74 vodio ih je do titule juniorskog prvaka Jugoslavije.
Povezane vesti
Uspesi u Radničkom bili su preporuka za reprezentaciju, pa je tako na Evropskom juniorskom prvenstvu u Santijago de Komposteli, 1976. godine, bio pomoćnik selektoru Luki Stančiću.
MN Press
Reprezentacija Jugoslavije osvojila je tada zlatnu medalju, savladavši u finalu Sovjetski Savez (92:83) za koji su tada igrali budući asovi evropske košarke Tkačenko, Belostenji, Tarakanov i Lopatov.
"Osvojili smo zlato zahvaljujući timskom duhu i velikom radu iza kojeg je stajala čvrsta ruka Luke Stančića. On je bio jedan od najvećih trenerskih entuzijasta i zanesenjaka čija predanost je bila temelj uspeha te generacije koju je domaća javnost otpisala pred put u Španiju", rekao je Ivković.
Seniorska karijera
Po povratku sa tog šampionata, počeo je profesionalnu karijeru u Partizanu, u vreme kad je Jugoslavija izrastala u svetsku silu u košarci.
U prvoj sezoni (1977/78) bio je pomoćnik Ranka Žeravice, od koga je preuzeo prvi tim i odmah doneo tom klubu najuspešniju sezonu (1978/79) do tada.
Osvojio je oba trofeja u Jugoslaviji (prvenstvo i kup), kao i evropski Kup Radivoja Koraća.
U Partizanu je na mestu šefa stručnog štaba proveo dve sezone, od 1978. do 1980. godine, trenirajući jedan od najčuvenijih tandema u istoriji košarke van Amerike - Dragana Kićanovića i Dražena Dalipagića.
MN Press
Povezane vesti
Od 1976. do 1980. bio je selektor u mlađim selekcijama Jugoslavije.
Na evropskim prvenstvima je osvojio tri medalje - srebro za kadete (1977) i juniore (1980) i bronzu za juniore (1978). Sa seniorima je bio šampion Balkana 1980. godine.
Za Aris iz Soluna je potpisao 1980. godine, i ostao tu do 1982. godine. Tamo je, između ostalih, trenirao i Nikosa Galisa koji je tek bio stigao sa koledža iz Sjedinjenih Američkih Država.
Iz Soluna se vratio u Radnički (1982-84) i preuzeo univerzitetsku reprezentaciju Jugoslavije, sa kojom je na Univerzijadi u Edmontonu 1983. osvojio srebrnu medalju.
"Beli tim snova"
Ivković je vodio poslednju generaciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koji su neki nazivali „Belim timom snova“: Dražen Petrović, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Dino Rađa, Vlade Divac…
Posle srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu 1988, osvojena su tri zlata u nizu: dva na evropskim prvenstvima (Zagreb 1989, Rim 1991) i jedno na Svetskom šampionatu u Buenos Ajresu 1990. Posle Univerzijade u Zagrebu, Ivković je leta 1990. još dva puta savladao Majka Križevskog: u finalu Igara dobre volje u Sijetlu (85:79) i polufinalu Svetskog prvenstva (99:91). I taj američki tim imao je u sastavu košarkaše koji će napraviti uspešne karijere u NBA: Alonzo Morning, Keni Andesrson, Kris Getling, Kristijan Lejtner, Bili Ovens… Od 12 igrača svi su igrali u NBA osim Henrija Vilijamsa.
MN Press
Od raspada Jugoslavije, 1991. godine, radio je samo u grčkim i ruskim klubovima. Prvo se vratio u Solun, gde je preuzeo PAOK (1991-93) kome je doneo najbolje rezultate u klupskoj istoriji: šampion Grčke (1992) i treći u Evropi na završnom turniru Evrolige u Atini (1993). Zatim je otišao u Atinu, u Panionios (1994-96). Tih godina je i dalje bio selektor SR Jugoslavije, iako reprezentacija nije mogla da se takmiči zbog sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (1992-95).
Politička odluka da se SR Jugoslaviji zabrani da učestvuje na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, najbolniji je trenutak u njegovoj karijeri. Odmah po povratku na međunarodnu scenu, SR Jugoslavija je osvojila zlato, na Evropskom prvenstvu u Atini 1995, posle pobede protiv Litvanije (96:90).
MN Press
Posle tog takmičenja, Ivković je svojom voljom prepustio klupu pomoćniku Željku Obradoviću uz koga je ostao kao savetnik i učestvovao u osvajanju srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. i dve zlatne, na Evrobasketu u Barseloni 1997. i Svetskom šampionatu u Atini 1998.
U sezoni 1996/97. osvojio je svoju drugu "triplu krunu" u klupskoj karijeri. Posle Partizana, ponovio je to sa Olimpijakosom koji je pored prvenstva i kupa Grčke podigao i trofej Evrolige. U finalu Evrolige u Rimu, Olimpijakos je savladao Barselonu sa 73:58. U glavnoj ulozi bio je Dejvid Rivers (26). Posle odlaska sa klupe pirejskih crveno-belih, ostao je u Atini. Vodio je AEK (1999-01) sa kojim je osvojio Kup Saporte (2000).
Arhitekta modernog CSKA
Za mnoge je bilo veliko iznenađenje kada je leta 2002. godine došao u moskovski CSKA, klub velike tradicije, koji je u to vreme bio daleko od stare slave. Ivković je krenuo od nule, preuzevši u isto vreme i trenerski posao i organizaciju kluba.
U naredne tri godine ekipa je stizala do fajnal-fora Evrolige, osvojila sva tri Prvenstva Rusije i jedan domaći kup. Zbog preporoda kluba, Ivković je nazvan „arhitektom modernog CSKA“. Odatle je prešao u drugi najveći moskovski klub, Dinamo (2005-07) s kojim je osvojio Kup ULEB-a (2006).
Povratak u reprezentaciju
Iako je stalno isticao da ne planira da se vraća tamo gde je nekada radio, na molbu ljudi iz Košarkaškog saveza Srbije, preuzeo je reprezentaciju 2008. godine.
Krenuo iz kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Poljskoj 2009. i stigao do srebrne medalje (poraz u finalu od Španije).
Srbiju, koja je kao najmlađi tim bila najprijatnije iznenađenje na tom Evrobasketu, naredne godine vodio je na Svetskom šampionatu u Istanbulu, na kojem je zauzela četvrto mesto.
Srbija je bila na korak od finala, ali je bez njega ostala u poslednjim sekundama susreta protiv Turske, posle sudijskog previda (Tunčeri nagazio aut-liniju), što je kasnije zvanično potvrdio i tadašnji predsednik FIBA Ivan Menini.
MN Press
Dok je vodio reprezentaciju Srbije (2008-13), Ivković se vratio na klupu Olimpijakosa (2010-12) s kojim je napravio najveći podvig u istoriji finala Evrolige.
Klub iz Pireja je u meču za titulu, u Istanbulu 2012. godine, gubio sa 19 poena razlike od CSKA, 11 minuta pre kraja, ali je uspeo da pobedi sa 62:61.
Koš odluke, uz zvuk sirene, postigao je Jorgos Pridezis posle dodavanja Vasilisa Spanulisa. Te godine ekipa je osvojila i domaće prvenstvo.
Ivković je karijeru završio u Anadolu Efesu iz Istanbula (2014-16). Sa tim klubom bio je najbolji u dva takmičenja 2015. godine, Kupu Turske i Super kupu Turske.
Jedan od najboljih ikada
Pored svih trofeja, priznanja i igrača koje je izveo na put, ostaće upisano da je Dušan Ivković jedini trener koji je osvojio četiri različita evropska klupska takmičenja: Kup Koraća (1979), Kup Saporte (2000), Evroligu (1997, 2012) i Kup ULEB-a (2006).
Godine 2017. dobio je dva značajna priznanja. Evroliga ga je proglasila za svoju legendu (Legend Award), dok ga je FIBA uvrstila u svoju Kuću slavnih u Ženevi.
U "klasi 2017" Kuće slavnih našli su se i američki "Tima snova" (Barselona 1992), Šekil O' Nil (SAD), Toni Kukoč (Hrvatska), Pero Kameron (Novi Zeland), Miki Berkovic (Australija), Valdis Valters (Letonija) i Razija Mujanović (BiH).
Ivković je po završetku trenerske karijere nastavio da služi košarci, pre svega kao član Tehničke komisije FIBA, kroz koju su poslednjih desetak godina zaživele mnoge njegove ideje u vezi sa pravilima i unapređenjem košarke kao sporta.
Svojim autoritetom je, pored ostalog, znatno doprineo da se uspostavi moderno Udruženje košarkaških trenera Srbije (UKTS) čiji je jedan od osnivača bio njegov brat.
Jedno vreme bio je i predsednik UKTS, a od 2002. do 2010. nalazio se na čelu Udruženja svetskih košarkaških trenera.
Komentari (0)