Sedam inspirativnih priča Euronews Srbija o ljudima koji dokazuju da je moguće biti uspešan u Srbiji

Njihove priče su inspirativne i govore da je uspeh u Srbiji moguć i realan. Takođe, govore i o hrabrosti i podršci, jer bez njih oni ne bi bili ovde gde jesu.

Imate priliku da poričitate i pogledate priču o momku koji je od ribolova napravio milionski biznis, o mlekaru koji je doprineo razvoju stočarstva u Zapadnoj Srbiji, o izdavačkoj kući čiji je prioritet edukacija dece, kao i o kiflicama koje je jedan zet, po taštinom receptu, pretvorio u ozbiljan posao.

Saznaćete i kakav med daju pčele sa krovova solitera i hotela u Beogradu, ali i zbog čega je jedna porodica napustila prestonicu i otišla u Šumadiju gde je započela, novi, kako kažu,  kvalitetniji život koji ih je još više pribiližio jedni drugima.

Svi oni su svoja iskustva podelili za Euronews Srbija i saglasni su u jednom  - put ka uspehu nije lak i pun je izazova, ali tvrde, vredi poći njime jer onda plodovi do kojih dođete imaju još lepši i sočniji ukus.

Ovo su njihove priče:

U "Pčelici" zuji kao u košnici: U početku niko nije hteo da ih štampa, sada imaju više od 1.000 naslova

Pre više od 20 godina u Čačku dvoje ljudi je počelo da smišlja zanimljive zadatke za svoje đake. Ti zadaci su se ubrzo dopali ne samo učenicima, već i drugim učiteljima i tako su nastale radne sveske. Međutim, neko je trebalo te radne sveske i da štampa i tako su osnovali izdavačku kuću "Pčelica" koja do danas ima više od 1.000 naslova za decu. 

"Želeli smo da objavimo radne materijale koji će biti zanimljivi deci jer tada nije bilo mnogo dodatne literature", ističe Goran Marković, osnivač i direktor "Pčelice".

Njihovi zadaci bili su drugačiji, kreativniji, razumljivi deci. Crtala ih je učiteljica Maja koja ih na isti način i danas priprema svojim đacima. Sve te zadatke ona i Goran sabrali su u radne sveske i dali im ime "Pčelica".

"Pčelica nije samo zbog mog imena, nego zato što je pčelica simbol vrednoće, marljivosti, prikuplja nešto slatko, med. Sva deca vole da vide pčelicu. To je bio razlog da damo takvo ime", navela je Maja Koraksić, učiteljica i autorka "Pčelice".

Prvi izdavač bila je njihova osnovna škola. Goran je rekao da su se plašili da se ne obrukaju, pre svega zato što su učitelji i imali su veliku odgovornost.  To se, međutim, nije dogodilo jer su radne sveske uspeli da prodaju kako u rodnom Čačku, tako u Gornjem Milanovcu, Kraljevu, Požegi, Beogradu. Vrlo brzo je Goran osnovao sopstvenu izdavačku kuću, a za 20 godina postojanja njihovi nastavni listovi doživeli su više destina izdanja, a prodaju se i van granica Srbije.

Interesantno je, međutim, da je ova izdavačka kuća postigla takav uspeh, a da ni u jednom gradu u Srbiji nema svoju knjižaru.

"Vi znate koliko su te knjižare nekada bile važne. Sada su na mestu knjižara kladionice, apoteke, prodavnice hrane... Nisam ja odustao od knjižara ali nemamo motivaciju ni finansijskih mogućnosti da održavamo knjižaru u životu samo da bi se održavala zato što se ne čita dovoljno", objašnjava Goran.

Detaljniju piču o uspehu "Pčelice" čitajte u odvojenoj vesti.

Počeo sa 100 evra u džepu, a sada vodi najveći svetski servis za ribolovce

Ova uspešna priča počela je na Savi, kada je Vukan Simić uz svoga dedu još kao dečak zavoleo pecanje. Sa 23 godine on je napravio vebsajt koji je u međuvremenu postao vodeći svetski onlajn servis za rezervisanje ribolovačkih tura. Ovo je priča o njemu i firmi "Fishing Booker".

Pre nepunih deset godina Simić je napravio onlajn servis preko kog je moguće rezervisati pecanje u bilo kom delu sveta. Samo u proteklih godinu dana na sajtu "Fishing Booker" to je učinilo oko 700.000 ljudi.

"'Fishing Booker' je onlajn servis koji omogućava ljudima da brzo pronađu, bukiraju i odu na pecanje sa profesionalnim ribolovačkim vodičem u oko 100 zemalja u svetu. Obično ljudi zamišljaju kad se kaže pecanje da je to neki deda na Savi koji pije pivo i ljulja mu se čamčić, a zapravo je realnost da mi bukiramo ture gde se lovi sabljarka od 500 kila na Bahamima", ističe Simić.

Ideja za posao potekla je od najboljeg druga i njegove devojke, koji su Vukanu predlagali da im napravi sajt koji bi promovisao ribolov u Beogradu.

Međutim, Vukan je, otišao dalje od Save i Dunava i danas je njegovo tržište uglavnom preko okeana. "Fishing booker" u ponudi ima više od 100 različitih zemalja i više od 2.000 destinacija.
Petar Lalić, Vukanov kum, objašnjava da su Amerikanci najveći klijenti kojima, kako kaže, cena nikada ne predstavlja problem.

Simić je inače osnovao sajt kada je imao 23 godine, 100 evra u džepu, diplomu Ekonomskog fakulteta i više godina iskustva u programiranju. Danas njegova firma broji 130 zaposlenih. Sa njim sada sarađuje i Dino Delić koji je Simićev poslovni partner.

Među prvim zaposlenima bili su Vukanovi školski drugari iz 10. gimnazije.

Ova grupa uspešnih ljudi smatra da je njihov najveći poslovni potez to što su sve postigli sami, bez finansijske pomoći investicionih fondova.

Detaljnije o ovoj priči u odvojenoj vesti.

Samo je došao i rekao "Sve se ruši, krećemo s mlekarom": Kupci mu uz burek tražili jogurt, a on danas pravi 25 proizvoda

Jedna današnja prodavnica u Bajinoj Bašti nekada je bila pekara, a kako su kupci uz burek uvek tražili i jogurt, vlasnik pekare odlučio je da ga sam napravi. Upravo od čašice jogurta počinje priča o uspehu mlekare Spasojević.

Od planinskih pašnjaka u okolini Tare do krajnjeg potrošača u gradu, put mleka je dug i mukotrpan. Njega već skoro 30 godina sigurno taba Radomir Spasojević, čovek koji je imao mnogo ideja i sve ih uspešno realizovao.

"Imam tu sreću da me u Srbiji prepoznaju po brendu Zapis Tare", kaže za Euronews Srbija Radomir Spasojević, osnivač mlekare Spasojević.

Za nekoga ko je odrastao u ovakvim predelima, nije neobično što se zavetovao da će negovati prirodu i obnoviti stočarstvo u ovim krajevima. Rođen je u kući u selu Zarožje, podno planine Povlen, a njegovi roditelji imali su petoro dece i malo para.

Ovakvo detinjstvo naučilo ga je upornosti i odvelo najpre u školu za kuvara i poslastičara, a potom u kuhinje mnogobrojnih restorana i hotela, dok 1995. nije odlučio da napravi mlekaru, koja danas broji 65 zaposlenih. Postrojenje u Crvici proteže se na dva hektara, a počeci su bili u dnevnoj sobi porodične kuće.

"On je samo došao jedan dan i rekao, od dnevnog boravka dolaze sutra majstori, ruše sve, rade se pločice i mi krećemo sa mlekarom", kaže Vesna Jevtić, direktorka mlekare i Radomirova ćerka.

Ivana Rakić, direktorka prodaje i druga Radomirova ćerka, ističe da joj je to u tim godinama zvučalo suludo jer je u jednom momentu došla iz škole a sve je bilo razrušeno.

"Ja sam pitala gde ćemo da spavamo. To je momenat koji i dan danas pamtim ali sam tad bila mala i nisam ni mogla da zamislim da će za 15 godina sve izgledati ovako", dodaje ona.

U početku je pravio samo jogurt i to od 40 litara mleka, dok danas ova mlekara nudi 25 različitih proizvoda i prerađuje 20 tona mleka dnevno. Najtraženiji na tržištu su kiselo mleko, jogurt i pavlaka.

Zahvaljujući mlekari Spasojević razvilo se stočarstvo u ovim krajevima. Kako bi se proizvodnja povećala, Rade je svojim proizvođačima nedavno kupio devet junica. 

Sve što zarade, ulažu u kvalitet i proizvodnju. Nagrade na mnogobrojnim sajmovima to i potvrđuju. I mada se uopšte ne reklamiraju, njihovi proizvodi stigli su do najvećih gradova u Srbiji.

Iako je posao sada u sigurnim rukama, Radomir i dalje svako jutro ustaje u dva sata i svojim zaposlenima mesi doručak.

Detaljnije o ovoj priči u odvojenoj vesti.

Kakav med daju pčele sa krovova solitera i hotela

Navikli smo da ih viđamo u prirodi, a sve ih je više i u gradu – na krovovima solitera, u dvorištima zgrada, čak i na terasama. Pčele su se poprilično odomaćile u Beogradu, ali se nisu "pogospodile". Naprotiv, kažu da su produktivnije u gradu nego u ruralnoj sredini.

"Prošle godine smo izvrcali 17 kila po košnici, međutim, to može da bude i mnogo više", ističe David Mardešić, urbani pčelar, pokazujući dorćolske pčele koje već dve godine žive nadomak kruga dvojke, i dodaje da su zadovoljni pčelarenjem u gradu.

Procene su da u Beogradu i prigradskim naseljima ima oko 1.000 pčelara. Jedna od prednosti urbanog pčelarstva je što u gradu nema pesticida kao na selu, ali sa druge strane zbog zaprašivanja komaraca i velikog zagađenja vazduha pčele ovde žive 5 - 6 dana kraće.
Kako dodaju, aerozagađenje u gradu ne utiče na kvalitet meda.

Detaljnije o ovoj priči u odvojenoj vesti.

Čokota sve više: Oko 400 vinarija godišnje proizvede 30 miliona litara, a potencijala još ima 

U Srbiji je registrovano više od 400 vinarija, a prema podacima Privredne komore Srbije godišnje se proizvede 30 miliona litara vina. Iz godine u godinu širom Srbije raste broj vinograda, a pod vinovom lozom je više od 20.000 hektara površina.

Sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju Privredne komore Srbije Aleksandar Bogunović kaže za Euronews Srbija da naša zemlja ima dugu tradiciju proizvodnje vina, ali napominje da na svetskoj mapi nismo mnogo prepoznati. Zbog toga je istakao značaj inicijative Otvoreni Balkan pod čijim okriljem je u septembru u Beogradu održan Prvi međunarodni sajam vina.

"Sajam ovakvog kalibra nismo imali u regionu do sada. To su uglavnom bili festivali, a sada imamo tri države u organizaciji i uložen je veliki napor, tako da smo uspeli da dovedemo više od 100 renomiranih kupaca iz celog sveta. Želimo da ceo region predstavimo kao vinski region. Želimo da naša vina krenu intenzivnije i mnogo jače širom sveta", objašnjava Bogunović.

On napominje da je posebnost vinarstva na Balkanu, to što imamo autohtone sorte koje su drugačije i koje strani kupci žele da vide na svojim trpezama, u hotelima i prodavnicama.

Detaljnije o ovoj priči u odvojenoj vesti.

Porodica iz Beograda došla u Šumadiju i pokrenula svoju manufakturu

Mladi bračni par, koji pre kupovine seoskog imanja ništa nije znao o selu rešio je da se iz centra Beograda preseli u Šumadiju, u selo Misača iznad Orašca i počne porodični život na selu.
Milena i Uroš su iz porodica koje generacijama žive u Beogradu i nikakve veze nemaju sa selom. Ipak, brzina gradskog života i Milenina jaka želja da odu na selo pogurala ih je da svoje živote iz korena promene.

"Želela je da provodimo više vremena zajedno, pošto sam u Beogradu radio dva posla i to je bilo dosta zahtevno. Nismo se ni viđali. A onda je ona potencirala da nešto promenimo u životu i onda smo tako u nekoj šetnji popričali. To je posle postalo malo ozbiljnije i tako smo krenuli. Počeli smo sa razmišljanjima, planovima i, eto, upustili se i krenuli", kaže Uroš Stojanović.

Ipak, nisu skroz bez predznanja otišli na selo jer je Uroš po struci zaštitar voća. Početna ideja je bila da od zasada na imanju koje su kupili žive. Milenin otac je dugo sanjao da jednog dana ima svoj zasad, a taj san je preneo na svoju ćerku i ona ga sada ostvaruje sa svojim suprugom i dve ćerke. Po njima, dolazak na selo je pun pogodak.

"Mi definitvno ne možemo da imamo zasad na Terazijama, kako ja to u šali kažem. Ali isto tako podizanje samog zasada iziskuje jako velika ulaganja i kada uložiš toliki novac i kada uložiš toliku snagu i energiju da se sve to izgradi, nema rezona da ne budeš tu i da ne ispratiš sve korake koji treba se isprate", navodi Milena.

Dok čekaju da zasadi počnu da daju plodove, počeli su da se bave preradom mesa i da prave suhomesnate proizvode u svojoj manufakturi "Rođak sa sela". Kupci proizvode mogu da poruče preko interneta. Uroš kaže da je razvoj posla nije bio lak.

Posao ne bi širili jer im trenutna proizvodnja omogućuje normalan život, a porast proizvodnje bi mogao voditi i u pravcu kompromisa sa kvalitetom. Mali porodični biznis uklapa se u njihovu ideju o idiličnom životu na selu i snu koji su do pre šest godina sanjali, a sada ga žive.

Detaljnije o ovoj priči u odvojenoj vesti.

Od kuhinje u stanu do četiri pekare u Beogradu i Pančevu 

"Domaće kiflice" pravljenje po receptu tašte direktora ove firme Miloša Mijića, osvojile su najpre Pančevo, a potom i Beograd. Svakog dana, po narudžbini, one sveže i tople stižu do svojih klijenata. 

Do pre 10 godina ove kiflice pravila je Miloševa tašta Vinka. Kako kažu, nosili su ih svuda na poklon, a onda je zet odlučio da počne i da ih prodaje. Miloš kaže da je recept jednostavan i da nije nikakva tajna. 

"Tašta me je čudno gledala, supruga me čak nije ni gledala, ona je bila u fazonu da sam totalno lud. Meni je to bila ideja da se proba", priča Mijić o tome kako je ova firma počela sa radom.

Kako dodaje, upravo taj početak bio je izazovan jer prve kiflice koje su pravljenje za prodaju nastale su u njihovom stanu.

Od tada do danas, kaže, prošlo je punih 12 godina, a njihove kiflce postale su prepoznatljiv brend. U četiri pekare u Pančevu i Beogradu dnevno se sada proizvede tonu kiflica. Ukusi su različiti, od klasičnih do kiflica sa junetinom, piletinom, vanilom ili orahom.

Iako su u početku sve mesili sami, danas to radi 140 vrednih ruku. Mijić kaže da ovaj posao nije uopšte lak, i da broj porudžbina zapravo diktira kakav će dan da bude. Navodi da je prošli 31. decembar bio najizazovniji za ovu firmu, jer su tada napravili najveću količinu kiflica.

"Rekord u jednom danu je bila prošla Nova godina. Tada smo u jednom danu napravli oko 40.000 i nešto kiflica, to je oko dve tone. Tad svi padnemo s nogu, svi dođemo jako rano ujutru i odemo kad ko može da izdrži", kaže i dodaje da je proizvodnja naporna jer se sve pravi ručno.

Danas im reklama nije potrebna. Kiflice se prave na tri lokacije u Beogradu, a do klijenata ih odnosi 10 dostavljača.