Igre 
Odlazak Dragoslava Mihailovića: Pisac beskompromisnog jezika koji je opisivao patnje "malih ljudi"
Komentari13/03/2023
-10:41
Dragoslav Mihailović, čuveni pisac koji je preminuo juče u 93. godini života, je prema mišljenju mnogih savremenika važio za jednog od najznačajnijih autora u istoriji srpske književnosti. Među njima je i akademik Dušan Kovačević, koji je o Mihailoviću i njegovom delu govorio za Tanjug.
"Upoznao sam ga početkom 70-ih godina kada je dolazio u Atelje 212 na viđanja i prijateljske razgovore sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom koji mu je i objavio prvu zbirku priča dok je bio urednik u Matici srpskoj. To je Dragoslavova poznata zbirka "Frede, laku noć", rekao je Kovačević.
Naveo je da je, i kao Bora Pekić, i Dragoslav počeo da piše tek posle 30. godine i imao je osećaj, kao i Bora, da mora da nadoknadi propušteno vreme u mladosti, u oba slučaja zbog robije.
"Sa Dragoslavom sam bio u prijateljskim razgovorima i susretima više od pola veka i nikad se za sve to vreme nismo ni sporečkali, mada je poznato da je Dragoslav bio čovek britkog i beskompromisnog jezika. Njegov roman i drama 'Kad su cvetale tikve' obeležili su istoriju literature i pozorišta. Kad je predstava zabranjena zbog Titove primedbe 'da tamo neki Mihiz piše neke problematične stvari', Tito nije znao ni ime Dragoslavljevo, ali je bilo dovoljno da ga ponovo zabrane", kaže Kovačević.
"Izuzetno mi je žao što je napustio ovaj svet, koji je razumeo i u svojim knjigama tako dobro opisao", zaključio je Dušan Kovačević.
"Pisac organskog dara"
"Bio je pisac organskog dara, u njegovoj rečenici pulsira život o kome hoće da nam svedoči", rekao je o Mihailoviću Tanjugu osnivač i direktor izdavačke kuće Arhipelag, pesnik i esejista Gojko Božović.
Printscreen YouTube/Laguna
"Kao izvorni realistički pisac i kao jedan od poslednjih velikih pripadnika jedne velike generacije u srpskoj književnosti, Dragoslav Mihailović je svoje priče i romane oblikovao od samog života, uvodeći u njih ne samo karakteristične pojedinosti ljudskog iskustva jednog vremena već i karakteristični jezik i iskaz po kome se prepoznaju njegovi junaci", navodi Božović.
Povezane vesti
Pokazujući se kao pisac brutalnih događaja i autentičnih činova ljudske patnje, kao pisac koji građu crpe iz događajnosti sveta ili iz njegove periferijske vitalnosti, Mihailović u svojoj prozi pripoveda nekoliko sudbinskih tema kao što su istorija, politika, ideologija, socijalni okvir egzistencije, zlo u ljudskoj prirodi prizvano nekim činom istorije ili politike, kazao je on.
Božović navodi i da se sve ove teme pojavljuju, barem u nagoveštaju, u ključnom piščevom delu "Kad su cvetale tikve", u kome se otvara tema Golog otoka koja će ispuniti čitav niz Mihailovićevih knjiga.
Kratki roman "Kad su cvetale tikve", raspet između beogradskog Dušanovca i slike epohe, između perifrijskih junaka i sudbinskih izazova jedne generacije, ulazi među najuspelije knjige srpske književnosti druge polovine 20. veka, dok su Mihailovićeve priče u samom vrhu srpske pripovedačke umetnosti. U romanu "Petrijin venac" Mihailović je iskazao jednu tragičnu priču uronjenu u svakodnevicu unutrašnjosti, istakao je Božović.
Roman "Gori Morava" je nostalgični povratak u detinjstvo i u svet koji je nestao, pa može biti obnovljen samo u evokativnoj priči. Na razmeđi između publicistike i književnosti, nastala je njegova petotomna serija knjiga o logoru Goli otok, ispunjena potrebom da se pamti i svedoči, kako bi se tako, pamćenjem i svedočenjem, predupredilo zlo ideologije i obest velikih mehanizma otuđene vlasti. I sam zatvorenik Golog otoka, Mihailović je želeo da sačuva sliku patnje svojih sastradalnika, navodi Božović.
On dodaje i da Mihailovićevi junaci uvek pričaju iskustvo sopstvenog života ili jedan odsečak svog iskustva, koji im je život učinio sudbinski drugačijim nego što bi on morao biti.
Verujući kako je književnost glas koji se mora čuti u vremenu, Mihailović je svoje pripovedanje najčešće oblikovao kao pričanje patnje. Ta patnja je nekada duboko privatna, nekada su se u nju umešale neke više sile, ali je to uvek patnja čija potresnost menja junakov svet, primećuje Božović.
Za koji god tip iskustva da se opredeljivao, pričanje Dragoslava Mihailovića bilo je ispunjeno humanističkom korektivnošću i etičkom dimenzijom pripovedanja. Po tome ćemo pamtiti njegove priče i romane, zaključio je Gojko Božović.
Povezane vesti
Od zatočenika Golog otoka do legendarnog pisca
Dragoslav Mihailović rođen je 1930. godine u Ćupriji. Prvi poluknjiževni rad, humoresku pod naslovom "Pismo", objavljuje krajem 1957. u Ježevom kalendaru. Zatim nekoliko godina sarađuje u novosadskom časopisu Letopis Matice srpske.
Matica srpska objavljuje 1967. i prvu njegovu knjigu, zbirku šest pripovedaka pod naslovom "Frede, laku noć", za koju dobija Oktobarsku nagradu Grada Beograda.
Isti izdavač 1968. objavljuje i drugu njegovu knjigu, kratki roman "Kad su cvetale tikve".
Treća knjiga, "Petrijin venac", izdata 1975. godine, osvojila je "Andrićevu nagradu". Roman "Čizmaši" objavio je 1983. i za njega dobio prestižnu Ninovu nagradu kritike, a 1985. godine i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine.
Godine 1969, prema motivima svog romana, napisao je dramu "Kad su cvetale tikve", koja je objavljena i, u oktobru te godine, pet puta igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali posle mnogobrojnih napada na političkim skupovima i u štampi, na radiju i televiziji, lične intervencije Edvarda Kardelja i javnog govora Josipa Broza Tita, skinuta je s repertoara zbog eksplicitnog pominjanja golootočkih zatočenika. Posle toga drama četrnaest godina nije nanovo stavljena na repertoar – obnovljena je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1984, a igrani film prema već otkupljenom scenariju nije snimljen.
Roman je u zemlji bio devet godina praktično zabranjen, a isto toliko zvanični jugoslovenski diplomatski predstavnik odlagao je izlazak prevoda u jednoj socijalističkoj zemlji.
Inače, Dragoslav Mihailović je i sam bio zatočenik Golog otoka i žrtva tadašnje represije. Godine 1990. počeo je da objavljuje i dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova "Goli otok" (poslednji, peti tom objavljen je 2012. godine).
Objavio je još publicistička dela i naučne studije "Kratka istorija satiranja" (1999), "Crveno i plavo" (2001), "Vreme za povratak" (2006), "Majstorsko pismo" (2007), kao i dramu "Skupljač" (2011). U polemičkim tekstovima, izjavama i intervjuima osuđivao je dve državne koncepcije koju je Srbija tokom XX veka branila: Jugoslaviju i socijalizam.
Izabrana dela su mu štampana dva puta, u šest knjiga 1984. i u sedam knjiga 1990. godine. Osim pomenutih, dobio je Kočićevu nagradu za životno delo, "Račansku povelju" za celokupno književno delo, Vitalovu nagradu za zbirku pripovedaka "Preživljavanje", i mnoga druga književna priznanja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1981, a za redovnog 1989. godine.
Komentari (0)