Boris Isaković: Iza svake predstave stoji neka vrsta zavere i pobune

Boris Isaković, jedan od najcenjenijih glumaca u Srbiji i regionu, osim zavidne glumačke karijere, dugugodišnji je profesor glume na novosadskoj Akademiji umetnosti, dok je ranije bio u angažmanu ansambla Srpskog naradnog pozorišta u Novom Sadu. 

Kada je reč o filmu, početkom godine, na 72. izdanju Berlinala (Međunarodnog filmskog festivala u Berlinu) premijerno je prikazan film "Heroji radničke klase" u režiji Miloša Pušića, u kome Boris Isaković ostvaruje jednu od zapaženih uloga. Dok je na nedavno završenom 79. izdanju filmskog festivala u Veneciji, svetsku premijeru imao film "Da li ste videli ovu ženu?" u režiji Dušana Zorića i Matije Gluščevića u kome, takođe, glumi Isaković.

Tim povodom govorio je za sajt Filmskog centra Srbije, u kom se dotakao svojih skorijih uloga.

Film "Heroji radničke klase" Miloša Pušića premijerno je prikazan u Srbiji na jubilarnom 50. FEST-u? Poznato je da je film snimljen sa veoma malim budžetom u nesvakidašnjim okolnostima. Kako te okolnosti korespondiraju sa glumačkom igrom? 

Scenario za film "Heroji radničke klase", koji je sniman pre otprilike pet godina, čitao sam u raznim fazama, jer smo posle "Odumiranja" (2013), Miloš Pušić i ja napravili dogovor da ponovo radimo zajedno. Nisam direktno učestvovao u pisanju scenarija, Miloš je radio sa svojim kolegama Ivanom Kneževićem i Dušanom Spasojevićem, ali smo u kasnijoj fazi rada Jasna (Đuričić), Miloš i ja utroje čitali scenario i zajedno radili na dijalozima i scenama. Scenario nikako nije prolazio na konkursima, ali Miloš je rekao da ne želi da taj projekat ostane nesnimljen, sa čime sam se ja odmah složio. Zašto bi neki delovi naših života ostajali tako u nekim fiokama?

Miloš je vrlo ozbiljan čovek i reditelj i kada smo krenuli da snimamo nismo osećali nikakve produkcijske nedostatke. To je bio pravi set i mi smo se tako i osećali, bez obzira što tu ne postoji mnogo rasvete i velika kamera, ali je priča postojala i to je ono najvažnije. Niko nije imao ogromne nade ili ambicije. To je bio izazov za nas same – da vidimo da li je u ovoj eri tehnoloških napredaka moguće snimati i na ovaj način. Kako je montaža napredovala, Miloš je preinačavao prvobitni scenario. Imao je vremena da mu stvari odleže pa da ih gleda ponovo i da stekne novu vrstu objektivnosti. Mene je zanimalo kako film izgleda na velikom platnu. Očekivao sam da se tu, sigurno, naziru svi takozvani produkcijski nedostaci, i da je nemoguće je da to bude ispeglano bez para. Ali, eto, ovaj film i bez toga stiže u Berlin. To svakako govori nešto.

"Heroji radničke klase" osvrću se na neke od ključnih metastaza korupcije u našem društvu. Stilski pristup filma delimično oslikava gerilski način rada na ovom filmu. Da li mislite da je ovakav stilski pristup na dubljem nivou povezan sa narativom i idejom ovog filma i ako jeste, na koji način? 

Upravo po tome se vidi da Miloš dobro poznaje film i šta iz kojih uslova može da nastane. Sve što je tako prljavo u slici, sva ta estetika, na koju si primoran, mora i da se održava. Puno filmova se zapravo radi baš tako, na primer puno filmova iz američke nezavisne produkcije. I postoji nešto strašno uzbudljivo u takvom načinu rada. Na tom snimanju sam se osećao kao na bilo kom drugom, to je stvar odnosa prema materijalu. Uslovi su spoljna okolnost.

Printscreen YouTube/Berlinale - Berlin International Film Festival

Treba igrati i biti istinit, to je jedino važno. Ovde je bio slučaj i to da treba biti istinit i u odnosu sa ljudima koji su naturščici. Drago mi je da se ubeležio kraj karijere Badže Pleskonjića koji me je fascinirao na snimanju. Postojalo je nešto suludo autentično u njegovoj igri. Taj zahtev prilaska nekoj drugačijoj vrsti istine, nekoj dokumentarnosti u igri, to je bilo nešto što je meni bilo primamljivo i izazovno. To je oštro iskren film, sa krajem koji je bizaran, neverovatan. Miloš je od početka znao da to hoće i bez obzira na sve što se menjalo u montaži, znao da je to kraj koji hoće. 

Da li su "Heroji radničke klase" pobuna protiv sistema o kome govore, i u pogledu načina svog nastanka i tematski? Da li je danas autorski film sam po sebi pobuna? 

Nas je profesor Bora Drašković učio da iza svake predstave stoji neka vrsta zavere i pobune. To je pobuna nekih ljudi koji su se skupili u grupu i znaju zašto rade to što rade, kome je to namenjeno, kakav je to pogled na svet u kome živimo. Uvek je to dobro imati na umu, i na filmu i u pozorištu. I kod velikih i kod malih produkcija. Ta pobuna je uslov za nastajanje bilo kog umetničkog dela. 

Koliko je važno prisustvo ovakvih tema na filmu danas? Kako je ovakva vrsta pristupa i rad sa natuščicima doprineo samoj temi? 

Svakodnevno stradaju radnici po raznim neobezbeđenim gradilištima. Teme radnika i njihovih prava nema na filmu. Davno je prošlo vreme socijalizma i nema više brige o tim ljudima. Dijaloge jesmo menjali u radu ali su tu postojali jasni živopisni likovi koji govore o socijalnom statusu raznih ljudi, kao što je moj lik koga u filmu zovu Profesor, a koji radi na gradilištu jer nema drugog posla. Naturščici se tokom procesa opuštaju, a ovde često nije bilo ni velike kamere, pa ni od čega da se opuštaju.  Fotoaparat tako mali da se često nije znalo ni gde je direktor fotografije. Tu kao glumac dobiješ nadzadatak jer ne možeš da očekuješ da se naturščici prilagode i bave glumom a istovremeno na filmu često oni mogu da te zbrišu kao glumca – ako ne slediš njihov trag to će biti dva jezika. Volim da se adaptiram u skladu sa natuščicima.

Spomenuli ste mlade glumce sa kojima ste sarađivali na ovom filmu. Osim bogate glumačke karijere, kako na filmu tako i u pozorištu, dugogodišnji ste profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kako Vaše iskustvo pedagoga utiče na Vaš rad kao glumca a kako Vaš glumački rad utiče na ulogu profesora? 

Kada sam primio svoju prvu klasu bio sam vrlo mlad i sam još u potrazi za sobom i svojim sistemom rada. Onda sam vrlo brzo shvatio da je to jako kompatibilno jer sam u radu sa mladim glumcima u neprestanom treningu. Sve te uloge koje su moji studenti radili sam proživeo sa njima. Odigrao sam deset puta više Šekspira i Čehova nego što bi inače imao prilike u pozorištu. Studenti su mi postali nepresušni izvor inspiracije. U velikoj meri sam u radu na akademiji shvatio i reditelje. Shvatio sam koliko je potrebno održavati kreativnu energiju i razmenu u jednostavnom principu primanja i davanja. Studenti često upadnu u krize, što je normalno, i ti onda moraš da vučeš napred i da im se daješ. Ali onda kada dobiješ nešto nazad od njih, kada vidiš kakve uloge prave i kakve uspehe ostvaruju, ti sada već bivši studenti, tu se kao profesor raduješ više njihovim nego svojim uspesima. To je sad već jedna ogromna porodica divnih mladih glumaca.  

profimedia

Domaći film je češće tema polemika a ređe izbor koji gledaoci prave kada odlaze u bioskop. Kakva je pozicija domaćeg filma danas u odnosu na stvarnost u Srbiji? Da li autorski film uspeva da napravi neku razliku i utiče na stvarnost i društvo?

Sigurno da da. Ne znam koliki je to broj ljudi do kojih autorski film dopre ali sigurno da oni postoje. Govorili smo ovde o pobuni i smatram da kada bi se filmovi tako radili, kada bi naša okupljanja oko priča koje želimo da ispričamo bila takva, možda bi i bilo većeg dometa. Nisam još uvek uspeo da na akademiji sprovedem da se svi studenti sa audio-vizuelnih medija i sa režije i glume spoje na jednom predmetu i da se zajednički pročita tekst nekog komada. Onda bi na taj način došli do toga šta se od njih očekuje, kakva vrsta učešća i čega su to oni deo. Možda je sumanuto u današnje vreme tako razmišljati, ali verujem da bi se na takav način dolazilo do kvalitetnih dela koja bi trajala. Kod nas se često i probe reditelja i glumaca zbrzaju i ulazi se u egzekuciju bez neophodnog razumevanja. Ulazi se u tu trku za rezultatom. To je trka i borba u kojoj si pokošen odmah. Nema trke za rezultatom, on je u Božijim rukama, i njega će biti. Ono čega ima – to je naš zajednički napor, usmeren u istom pravcu. To je guranje Sizifovog kamena uzbrdo i samo će nam biti lakše ako ga svi zajedno guramo. Nama je u "Herojima radničke klase" bio važan proces, niko o rezultatu nije ni mislio. O kakvom rezultatu da misliš kada snimaš film sa fotoaparatom i bez sredstava? Postojala je želja i strast prema procesu, a to već može da učini puno.  

Film kao medij ima dvojak karakter: on je umentičko delo, ali iza njegove proizvodnje stoji industrija i na samom kraju tog procesa mi imamo neki proizvod. Da li je za Vas film umetnost ili proizvod?

Postoji tu jedna stvar koja se zove montaža i koja je meni uvek bila i više nego zanimljiva. To je jedan moćan i kreativan posao. Mislim da tu do dolazi do te situacije da je umetnik sam sa četkicom ispred platna. Naravno, zavisno od onoga što si snimio, može da se desi da bude i osnov za histeriju, ako shvatiš da nemaš ključni kadar. Film se tu dešava u tišini jedne sobe i baš to govori o tome da je u pitanju umetnost, ma koliko to na setu ne izgleda tako. 

Koja su glumačka iskustva i uloge koje su na Vas ostavile najviše uticaja?

Opet je tu u pitanju Miloš Pušić. Radi se o predstavi a zatim i filmu "Odumiranje". Tu sam se prvi put susreo sa tim šta znači kada si toliko dobro spremljen za ulogu, jer sam ja već nekoliko godina igrao tu ulogu u predstavi u Ateljeu 212 i onda je došlo snimanje filma.

To je proces koji je bio božanstven, i u pozorištu i na filmu. Vrlo često smo u situaciji na filmu da uskačemo u uloge, nespremni. Na filmu je to sad počelo da se tretira kao normalno, a u pozorištu glumci beže od tih situacija uskakanja u uloge, da nekoga zameniš. 

Intervjuu Borisa Isakovića možete u celosti pročitati na sajtu Filmskog centra Srbije.