Svetlana Bojković: Živimo u vreme moralnog sunovrata

Premijera predstave "Široka zemlja" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pomerena je na drugu polovinu septembra, a u ovoj intrigantnoj scenskoj pripovesti o dekadentnom bogatom društvu, manipulaciji i preljubama, jednu od uloga tumači Svetlana Bojković.

Portal 24sedam razgovarao je sa velikom glumicom u Ateljeu 212 na dodeli nagrade koja nosi ime slavnog reditelja i njenog bivšeg supruga Ljubomira Mucija Draškića. Bojkovićeva je tom prilikom istakla važnost ovakvih priznanja kako bi se očuvalo sećanje na velike umetnike i ljude kakav je bio Draškić:

Nagrade su važne da bismo pamtili i sećali se ljudi kakav je bio i Muci, jer je naša pozorišna umetnost efemerna i na taj način čuvamo umetnike od zaborava. Ali, i ne samo to, nego dajući nagrade kvalitetnim ljudima mi iskazujemo i poštovanje prema onome čije ime nagrada nosi. Bilo je veoma dirljivo kada je ovogodišnji dobitnik, talentovani reditelj Miloš Lolić rekao da je bio poslednja Mucijeva generacija i poslednja ocena koju je on upisao pred odlazak u penziju.

Kao predsednik žirija ove značajne nagrade istakli ste, između ostalog, hrabrost u umetničkom izrazu i umetnosti uopšte. U čemu se ta hrabrost oslikava?

Predstava "Kaspar" ne liči ni na jednu na našoj pozorišnoj mapi, ne samo u Beogradu, nego ni u regionu. Lolić je odabrao hrabar izraz, pogotovu zato što je Peter Handke svoj komad okarakterisao kao antidramu. Kada radite nešto što je antidrama, svesni ste da je to priča, filozofija, razmišljanje o rečima kao takvim, i kada se odlučite da to stavite na scenu potrebna je velika hrabrost, mašta, talanat i smisao. Lolić je to uspeo da uklopi da dobijete jedno scensko umetničko delo sa izvanrednim glumcem i još nekoliko etabliranih glumaca koji pristaju da igraju i bez teksta. Pravo remek-delo. A hrabrost u umetnosti za mene je uvek bilo – biti svoj, govoriti o temama koje nas se tiču i toga se pridržavam od prvog dana. Ponekad predstava postavlja pitanja na koja možda ne daje odgovore, ali vas natera da razmišljate o tome ko smo i gde smo. Pozorište je uvek bilo subverzivno, ukazivalo je na nedostatke u društvu, na nepravde i tako treba da ostane – da dovodi publiku do katarze. Ako vas ta pitanja dovoljno zainteresuju, može biti vrlo emotivno, jer pozorište tada dodiruje vašu dušu.

Jedno od pitanja koje predstava "Kaspar" postavlja je i kakva je naša uloga u sveukupnom životu naše planete. Vi ste vrlo aktivni u ukazivanju na probleme ekologije i života na zemlji. Gde se nazire odgovor ili rešenje?

U stalnom ukazivanju i priči o tome. Ekologija je nasušna ljudska potreba – šta ćeš jesti, šta ćeš piti, šta ćeš udisati… To je nešto što je suština. Ekologija nije nekakav luksuz, to je danas možda najvažnije i najelementarnije pitanje.

Nedavno je trebalo da imate premijeru predstave "Široka zemlja" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali je ona odložena za septembar. Šta nam možete reći o vašoj ulozi?

Igram gospođu Majnhold, ona je majka glavnog mladića, inače glumica koja se okrenula umetnosti, nakon razvoda sa mužem, a zbog njegove preljube. Ona je suprotnost tom dekadentom društvu, jer jedina ima neku moralnu vertikalu, ali dolazi na okupljanja koje ti ljudi organizuju jer joj tu boravi sin, a ona se plaši da će uleteti u takav život.

U pitanju je komad Artura Šniclera koji je napisan pre 110 godina. Šta je u njemu ono što je aktuelno i dan-danas?

Komad je i te kako relevantan. Radi se o društvu koje je viša građanska klasa, glavni glumac je fabrikant, dakle oni ugodno žive, imaju fantastične uslove, imaju pare, imaju sve. Međutim, ono što je i dan-danas aktuelno je takvo društvo i moralna dekadencija. Poznato nam je sve u tom, iz temelja, poljuljanom vrednosnom sistemu, u moralnom sunovratu koji je danas tako prisutan. Komad počinje samoubistvom jedne ličnosti koja se ne pojavljuje, a završava se ubistvom druge koja je časna. Ostalo ostavljam vama publici.