Niko ne poznaje "Svet leda i vatre" bolje od njih: Prevodioci serijala predviđaju kakva sudbina čeka Džona Snežnog i ostatak Vesterosa

Poslednja knjiga iz planetarno popularnog serijala "Pesma leda i vatre" R. R. Martina (72), dobro znanog i ljubiteljima serije "Igra prestola", našla se na policama knjižara 2011. godine.  

Čudesni Martinov svet "zaludeo je" i gledaoce i čitaoce u Srbiji, za šta su bez sumnje zaslužni i prevodioci Nikola Pajvančić i Tatjana Bižić. Njihovi prevodi su genijalni, originalni, zanimljivi, atraktivni.., saglasni su ljubitelji fantastike, pa navode neka od "izmaštanih" imena i termina: Zimovrel, Jezovuk, Neokaljani, Krajoluj, Morobdija, Gnezdo sokolovo...

Nikola Pajvančić je preveo ceo Martinov serijal "Pesma leda i vatre", kao i zbirku "Vitez Sedam kraljevstava" i istoriju "Svet leda i vatre". Na osnovu terminologije koju je Nikola postavio u tim prevodima Tatjana Bižić (bila je lektor na Nikolinim prevodima, prim. aut.) je prevela "Vatru i krv".  

Igračka od pet miliona dolara

Iako se DŽ. R. R. Martin prošlog jula oglasio iz izolacije rečima da vreme provodi u radu na rukopisu, te da radi na nastavku popularne sage koja će biti puna zapleta i složenih radnji, svi su izgledi da će fanovi na "Vetrove zime" čekati još neko vreme. Prevodioce odmah na početku razgovora za Euronews Srbija pitamo jesu li i oni nestrpljivi, čak i na korak od toga da odustanu od prevođenja rukopisa, kad konačno bude objavljen?

Privatna arhiva

NIKOLA: Nećemo odustati, naravno, kada i ako bude obljavljen. U početku (pre koliko već ima godina) i jesam možda bio nestrpljiv, ali sada nekako mislim da ne mora svaka priča da ima kraj. Ako ostane na ovome što je do sada napisao, i to je dobro. Ponekad je i samo putovanje dovoljno.

TATJANA: Ako Martin napiše preostala dva toma, dragi čitaoci, ništa ne brinite - oni će svakako biti prevedeni na divni, najlepši na svetu srpski jezik, s nežnošću, brigom i ljubavlju, kao i svi prethodni. Budite, ipak, suzdržani u svojim nadanjima. Martin je nedavno potpisao s televizijom ugovor na pet miliona dolara o televizijskim adaptacijama raznih prethodećih i pratećih priča iz svog fiktivnog sveta Vesterosa, i to mu je verovatno zanimljivija igračka od sedenja i završavanja romana.

Osim toga, tu je i kuga koja se zove politička korektnost. Istorija, niti svakidašnja borba za opstanak, ni najmanje nisu skloni da obraćaju pažnju na ravnopravnost polova, rasa, etničkih i seksualnih manjina, niti da uopšte ikoga povlašćuju ili štite. Trenutna politička i kulturna atmosfera prvenstveno u Americi, a zatim i na čitavoj zapadnoj polulopti sveta, obeležena je opsednutošću takvim pitanjima. Jedna od posledica je i ta da se Martin, sve su prilike, ne usuđuje da dovrši svoju priču. Jer šta god da napiše, na društvenim mrežama će biti napadnut da je nedovoljno zastupio ili nepovoljno prikazao ljude ove ili one boje kože ili seksualnog opredeljenja. Na tom putu leži smrt svih priča i svake umetnosti.

Nadajmo se ipak da će unutrašnja snaga Martinovog pripovedanja i ispripovedanog sveta nadvladati dnevnopolitičke zahteve i zastranjenja.

profimedia

Radeći na prevodu  serijala "Pesma leda i vatre", potom i knjige "Vatra i krv", jeste li u nekom momentu pomislili: "Šta mi je ovo trebalo"? Jeste li uopšte ljubitelji epske i naučne-fantastike? 

NIKOLA: Da, ja sam odrastao na Tolkinu, a na "Igru prestola" sam slučajno naleteo još davno, nedugo pošto je objavljena, krajem devedesetih, pre nego što je postala ovakav fenomen. Razmišljao sam kako bi bilo lepo prevesti tu knjigu i predstaviti je našoj publici, ali nisam ni slutio da će mi se ukazati prilika da to i uradim. Tako da mi je rad na njoj bio i izazov i veliko zadovoljstvo.

TATJNA: Tolkinov "Gospodar prstenova" i Bulgakovljevi "Majstor i Margarita" (poklonici klasične književnosti će se buniti, ali da, i to je fantastika, vrhunska) bili bi moj neizostavni prtljag za pusto ostrvo. Smem slobodno da kažem i to da smo oboje sažvakali i žilavije prevodilačke zalogaje od Martinovih knjiga.  

Ali u ovom konkretnom slučaju, Nikola je obavio lavovski deo posla. Kada su "Vatra i krv", istorija dinastije Targarjena, koja se, kao što gledaoci serije znaju, okončava zmaj-kraljicom Deneris, dospeli u moje ruke, Nikola je već bio rešio imena, toponime, terminologiju. Moj zadatak je bio u celosti zanimljiv i uzbudljiv.

Najbolji predlozi poticali od ljubitelja fantastike

Čitaoci su, malo je reći, oduševljeni prevodom. Koja vam je reč zadala najviše muka?

NIKOLA: Toponime i imena smo smišljali davno, još prilikom rada na prvom delu, znači pre gotovo dvadeset godina, tako da se nekih pojedinosti više ni ne sećam. Koristila mi je knjiga "Srednjevekovni gradovi u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori" Aleksandra Deroka, uz nju sam stekao osećaj kako bi imena zamkova i tvrđava mogla da zvuče na našem jeziku. Sećam se da sam odštampao spisak imena i da sam sa njime tražio savete i mišljenja kako od kolega tako i od ljudi koji se ne bave našim poslom ali su ljubitelji fantastike. Zapravo, često su najbolji predlozi poticali baš od njih.

Koja vam je omiljena?

NIKOLA: I dalje mi lepo zvuče Krajoluj, Morobdija, Zimovrel, Gnezdo sokolovo, mada mislim da je važnije što smo postigli da celina zvuči dobro, da svi ti toponimi zajedno dočaravaju našem čitaocu taj daleki i čarobni svet.

Koliko vam je poznavanje istorijskih činjenica pomagalo tokom prevoda? I jeste li imali otklon prema nekim delovima priče?

TATJANA: Pretpostavljam da je moguće prevoditi, kao što je moguće i čitati, "Pesmu leda i vatre" bez poznavanja istorije, ali istorija daje dubinu, nijanse i bogatstvo. S istorijskim predznanjem ceo doživljaj je mnogo potpuniji. Određeni otklon, mislim, mora da postoji.  

Ako ne uzmičete od Remzija Boltona, ako vas Crvena svadba ne ispunjava grozom i gnevom, ako ne dobijete povremeno želju da zadavite Sersei, verovatno treba da se zabrinete za svoje duševno zdravlje. Ali nema, nažalost, nikakvog zla ni nasilja u ovom romanu koje nije počinjeno u stvarnom svetu ljudskom rukom. Zbog toga to i jeste toliko hipnotično i toliko izazovno štivo.

Promo

Vreme je relativan pojam, ali koliko je bar u proseku bilo potrebno da se serijal prevede?

NIKOLA: Koliko se sećam, za prevođenje jedne knjige iz serijala bilo je potrebno pet-šest meseci, posle čega bi sledilo "doterivanje" u saradnji sa lektorima.

S kojim likom ste se ponajviše saživeli?

NIKOLA: Najzanimljivija poglavlja su mi uvek bila Tirionova, zato što je čovek koji je zbog svog hendikepa odbačen i prezren od najbližih, ali je zbog porekla uvek u središtu dogđaja, zbog čega je njegov pogled na svet i događaje u njemu poseban. Takođe, mislim da Martin veoma vešto prikazuje likove ogrezle u zlu, poput Džejmija Lanistera ili Pseta Kleganija, i njihov put ka kakvoj-takvoj promeni i iskupljenju.

TATJANA: Što se mene tiče, ja volim heroje. Iz samog glavnog serijala moj neprikosnoveni miljenik je Džon Snežni, i njegov beli vuk. Iz "Vatre i krvi", jedan junak koji se pojavljuje sasvim nakratko, u jednom malom medaljonu - ser Rikard Torn iz Kraljeve garde koji je za vreme prvobitnog Plesa zmajeva dao život boreći se da spase malog princa Melora Targarjena.

Promo

Može li se neko delo i/ili autor na kome ste do sada radili porediti sa kompleksnim svetom koji je stvorio Martin?  
 
NIKOLA: Fantastika je u ovom veku postala veoma popularan žanr, pa se nažalost sada tu piše i objavljuje sve i svašta. Ljubiteljima Igre prestola bih preporučio "Presto od Zmajokosti" Tada Vilijemsa, isto u izdanju Lagune. Radnja možda nije toliko složena, nema toliko likova, ali je svet u kome se odvija izuzetno maštovito i brižljivo sazdan.

TATJANA: Ne. Martin nije bez svojih mana, ali u pogledu opsega, detaljnosti i autentičnosti izmaštanog sveta u savremenoj fantastici, nema mu premca.

Tehnologizacija nije bezopasna

Kakav status prevodioci danas uživaju u društvu? Jesu li skrajnuti poput lektora? Imate li objašnjenje zašto je to tako, zašto dobar prevod, pismen tekst nisu baš toliko ni važni?

NIKOLA: Iskreno, nikada nisam razmišljao o statusu prevodilaca u društvu. Status u različitim društvenim grupama i krugovima, među kojima često nema nikakvog dodira, donose potpuno različite stvari. S druge strane, meni je veoma važan status koji mi prevodioci imamo u "Laguni",- što su uvek postojali standardi koje smo se trudili da ostvarimo, ali i mogućnost da se usavršavamo dok radimo.

Privatna arhiva

TATJANA: Odgovor je jednostavan: elektronsko-tehnološka, visoko utilitaristička civilizacija. Velike istorijske promene po pravilu su plaćene veoma skupim žrtvama, ali su se na duže staze ispostavljale kao korak ka napretku. Moj lični svet sav je izgrađen na knjigama, ljubavi prema jeziku i strasti prema prirodi i prošlosti, ali moguće je da će se svet u kome postajemo svojevrsni kiborzi nerazdvojivo povezani sa svojim telefonima, tabletima, narukvicama za praćenje telesnih funkcija, uređajima za satelitsku navigaciju ispostaviti kao napredniji i bolji po čovečanstvo.

Ne bi ipak trebalo smetnuti s uma da je fantastika često umela da predvidi budućnost i ne bi bilo zgoreg pročitati - opet ili prvi put - Reja Bredberija, Oldosa Hakslija, ili pogledati "Terminatora". Tehnologizacija nije bezopasna.

I tek, čini se, na pojedinim prevodima shvatamo i uviđamo bogatstvo srpskog jezika, dok se istovremeno on "kasapi" na svakom koraku... Ko snosi najveću odgovornost za "iskrivljen" jezik i govornu (ne)kulturu? Postaje li doslovno sizifoski posao boriti se za srpski jezik i pravopis?

NIKOLA: Svi mi danas zbog interneta previše pratimo sadržaje na engleskom, ljudi često koriste engleske konstrukcije i fraze, čak i reči koje postoje u srpskom - i to često ljudi od kojih to ne očekujete. Mada, mislim da nijedan posao, pa ni ovaj naš, ako ga radite kako valja, nije sizifovski, i da uvek ima ljudi, kako kolega, tako i čitalaca koji će umeti da takav rad cene. Nije bitno koliko su brojni, važno je da ih ima.

TATJANA: Odgovor se nadovezuje na prethodni. Prepuštamo funkcije svog mozga elektronskim uređajima. Više ne računamo sami, ne orijentišemo se u prostoru sami, ne čitamo i ne maštamo. Za društvene mreže i visoko plaćene poslove u marketingu i informatici nije nam potreban ni bogat jezik ni naročito opšte obrazovanje.

Kao mali narod, čija je pismenost, istorijski gledano, počela pre pet minuta, i koji i inače nije naučio da čuva ono što ima, mi smo posebno ugroženi. Istorija, međutim, da se vratim onome čime sam i počela, nije zainteresovana ni za pravdu ni za zaštitu ugroženih. Ako ne osećamo da su nam sopstvena kultura, jezik, prošlost važni, izgubićemo ih. A istorija neće ni okom trepnuti.

Džona Snežnog, verujem da će oživeti...

I vratimo se na početak, kad jednog dana dočekamo "Vetrove zime", koga očekujete da će Martin ubiti? Ako bi oživeo Džona Snežnog u nastavku, kakvu bi sudbinu mogao da mu dodeli?

NIKOLA: Dugo nisam o tome razmišljao, još otkako je obljavena poslednja knjiga u serijalu... Čini mi se da su deca Starkovih - Arja, Sansa i Bren - prilično sigurna (ipak bi bilo previše...), dok se za ostale (Tiriona, Deneris, Brijenu, Džejmija) to baš i ne može reći. Što se Džona Snežnog tiče, verujem da će ga oživeti, i da ga čekaju velika dela...

profimedia

TATJANA: Jedna od omiljenih aktivnosti strastvenih fanova svakako je predviđanje daljih tokova i raspleta priče. Lično nisam posebno zainteresovana za takva predviđanja. Smela bih ipak s mnogo pouzdanja da se složim s onima koji tvrde da je Arjin podvig na kraju televizijske serije plod skorašnjih hiperfeminističkih trendova i da je prvobitna Martinova namera bila da rasplet priče počiva u Džonovim rukama. Što ne znači da je išta približno srećnom kraju ikada bilo u planu.

Moje želje za kraj su sasvim skromne: 1) da se Sansa srećno uda negde na Jugu i da ne prilazi Severu ni na hiljadu milja (ne mogu da podnesem Sansu); 2) da beli vuk i zmajevi žive srećno do duboke, duboke starosti. Rado bih videla malog Rikona na visokom sedištu svog oca u Zimovrelu, ali to bi bio srećan kraj i svakako se neće desiti.