Igre 
"Vojvoda" je već decenijama priča "veća od života", a sada je i tema filma: Istina o čuvenoj krađi Gojinog portreta
Komentari25/04/2022
-11:00
Povodom premijere britanskog filma "Vojvoda", koji se trenutno prikazuje i u bioskopima Srbije, portal "Mental floss" podseća na stvarne događaje opisane u filmu.
U jednoj sceni filma "Doktor" (1962), vidimo Džejmsa Bonda (Šon Koneri) i Hani Rajder (Ursula
Andres) u poseti luksuznom skrovištu glavnog negativca, Doktora Noa (Džozef Vajzman). Dok ih on sprovodi na večeru, kamera - i Bondov pogled - zadržavaju se na jednom vojničkom portretu u zlatnom ramu, što nagoveštava da je domaćin vlasnik ukradenog umetničkog dela (i, shodno tome, očigledan zlikovac).
Ne morate i sami biti vrsni poznavalac umetnosti, pa ni dotičnog umetničkog dela, da biste shvatili poruku, ali mnogi filmofili, bar oni u Velikoj Britaniji, dobro su znali o čemu je reč.
Bila je to imitacija Gojine slike "Vojvoda od Velingtona" za čijim se originalom, u vreme kada je "Doktor No" stigao u britanske bioskope oktobra 1962, već više od godinu tragalo pošto je ukraden iz londonske Nacioalne galerije.
profimedia
Lopov iz stvarnog života bio je potpuno drugačiji od uglađenog prevaranta prikazanog u filmu o Bondu: 63-godišnji penzioner Kempton Banton iz Njukasla koga je "Njujork tajms" opisao kao "krupnog i flegmatičnog, bivšeg kamiondžiju".
Iznenađujuće vešto i iz moralnih pobuda izvedena pljačka, tema je i aktuelnog filma "Vojvoda" (The Duke), šarmantne komedije/drame Rodžera Mičela u kojoj Džim Broudbent igra lopova, a Helen Miren njegovu suprugu Doroti.
Kako je "Vojvoda" nestao
Nakon što je pobedio Napoleona u jednoj bitki u Španiji 1812, britanski vojskovođa Artur Velsli, prvi Vojvoda od Velingtona, smestio se u Madrid i ispozirao Goji za dve slike i jednu skicu.
Povezane vesti
Dopojasni portret "Vojvoda od Velingtona" prelazio je iz jednog u drugo privatno vlasništvo, sve dok ga Džon Ozborn, 11. vojvoda od Lidsa, nije prodao na aukciji 1961. godine. Kupac ovog platna (64x52 cm) bio je američki kolekcionar Čarls Rajtsman i platio ga je 140.000 funti, što je oko 3,3 miliona (4,3 miliona dolara) u današnjoj vrednosti.
Međutim, ideja da bi slika mogla da napusti Veliku Britaniju toliko je uznemirila patriote da je Fondacija Volfson pokrenula kampanju za njen otkup. Britanska vlada poklonila je 40.000 funti za tu svrhu.
Kada joj je budućnost u britanskim rukama bila osigurana, slika je leta 1961. bila izložena u profimedia
Nacionalnoj galeriji. To je potrajalo celih 18 dana. A onda je 21. avgusta, negde između 19.40 i 22.05, nestala. Iako su čuvari muzeja iste večeri primetili da je nema, pretpostavili su da je s razlogom premeštena i nisu sve do sledećeg jutra podigli uzbunu.
I dok su u narednim danima pripadnici muzejskog obezbeđenja i policije pokušavali da uđu slici u trag, lopov je poslao pismo centrali Rojtersa u Londonu gde je opisao svoje motive.
"Ovaj čin je pokušaj da se zahvati u džepove onih koji više vole umetnost od milosrđa", navedeno je u pismu objavljenom u novinama 31. avgusta.
"Slika nije niti će biti na prodaju - biće iskorišćena za otkup od 140.000 funti koji će biti prosleđen u dobrotvorne svhre". Dokle god se novac "brzo sakupija", a policija obeća "oproštaj za krivce", "Vojvoda" će biti vraćen netaknut.
Međutim, novac nije brzo sakupljen, pa "Vojvoda" nije vraćen ni naredne tri i po godine.
Povezane vesti
Jedini izvor konkretnih vesti bio je sam kriminalac - u formi sličnih poslanica koje su sporadično stizale u redakcije londonskih listova.
Konačno, u petom pismu od 15. marta 1965. anonimni Robin Hud počeo je da posustaje.
"Rizikovana je sloboda u onome za šta sam, greškom, smatrao da je veličanstveni gest - za
Povezane vesti
Ovoga puta je zahtevao da portret bude izložen mesec dana na "privatnoj izložbi uz ulaznicu od pet šilinga", a onda da se vrati u Nacionalnu galeriju gde bi stajao uz kutiju za donacije. Svi prihodi bi trebalo da budu preusmereni u dobrotvornu organizaciju po izboru potpisnika pisma.
MCF MegaComFilm/Promo
Skotland jard nije zagrizao udicu, ali "Dejli miror" jeste. Na naslovnoj stranici izdanja od 18. marta, tabloid je obećao da će ispuniti sve zahteve lopova.
Nakon još malo natezanja - lopov je tražio garancije, "Miror" ih nije obezbedio - i posle nekoliko nedelja tišine, "Miror" je dobio koverat sa kartom za ormarić u garderobi železničke stanice u Birmingemu.
Vlasti su potom 22. maja pronašle brižljivo umotan paket - "Vojvodu od Velingtona", bez rama, ali savršeno očuvanog.
Krađa ili pozajmica?
U roku od nedelju dana portret je bio ponovo izložen u Nacionalnoj galeriji, ali bez ispunjenja
humanitarnih kradljivčevih zahteva.
Policija je i dalje tragala za njim, međutim, sve što je, zapravo, mogla da uradi jeste da čeka. I tako je 19. jula Kempton Banton ušetao u londonsku policijsku stanicu i predao se.
Odlučio je da sve prizna nakon što se izlanuo nekome za koga je strahovao da bi ga mogao otkriti u zamenu za novčanu nagradu koju je policija raspisala.
Prema pisanju Alana Hirša u knjizi "The Duke of Wellington, Kidnapped!" (Vojvoda od Velingtona, kidnapovan!), Banton je u svojim neobjavljenim memoarima otkrio da je u pitanju bila Pamela Smit, devojka njegovog sina Keneta. Banton joj je sve priznao pošto je naletela na nacrt jednog od njegovih pisama i, premda se zaklela da će čuvati tajnu, Banton nije baš bio ubeđen u to.
Njegov motiv za sam čin nije mogao biti jasniji. U vreme krađe, ovaj otac petoro dece je živeo mahom od socijalnog dodatka za nezaposlene, nakon jedva sklepane karijere od fizičkih poslova. Smatrao je da penzioneri iz redova radničke klase ne bi trebalo da plaćaju dozvolu BBC, koja je bila obavezna za sve vlasnike TV prijemnika, i krenuo je na usamljenički krstaški rat tim povodom.
Prepravio je svoj televizor tako da ne prima program BBC, što ga je, smatrao je, oslobađalo TV pretplate. Zakonodavne vlasti se nisu s tim složile, pa je išao na služenje nekoliko sitnih zatvorskih kazni zbog upornog odbijanja da plati. Njegov otkup od slike trebalo je da bude iskorišćen za obezbeđivanje besplatnih TV licenci za sve starije penzionere.
Kako je uspeo da ukrade portret?
Banton je tvrdio da je postavio uza zid merdevine koje su ostavili radnici, popeo se i ušunjao u muzej kroz otvoreni prozor u toaletu. Mnogi su sumnjali u ovu verziju - da je jedan punačak 57-godišnjak sam izveo krađu - ali uz puno priznanje i bez drugog osumnjičenog na vidiku, vlasti su podigle optužnicu protiv Bantona.
Suđenje je počelo 4. novembra 1965. i trajalo je 12 dana tokom kojih se optuženi držao svoje izjave da nije kriv.
Stav odbrane, predvođene čuvenim advokatom Džeremijem Hačinsonom (Metju Gud) - koji je malo pre toga stekao slavu jer je izvojevao pravo "Penguin buksu" da objavi navodno "opsceni" roman "Ljubavnik ledi Četerli" D. H. Lorensa - bio je da Banton tehnički nije ukrao sliku, već ju je samo pozajmio i to na kratko, sa jasnom namerom da je vrati.
Zbog svog plemenitog motiva i britkog jezika na suđenju, uz duhovite opaske, Banton je brzo stekao simpatije javnosti.
"Davao je neprijatno iskrene odgovore, povremeno začinjene nenamernim humorom, što je izazivalo prigušene osmehe", izveštavao je "Njujork tajms" 12. novembra.
Na kraju, Hačinsonov argument je urodio plodom. Porota je proglasila Bantona krivim samo za krađu rama - koji do danas nije pronađen - ali ne i za sliku. Nakon tri meseca zatvorske kazne, bio je slobodan čovek.
Neočekivani epilog
Iako je Banton preminuo 1976, njegova priča bila je daleko od gotove. Decenijama su se ljudi pitali da nije neko fizički spretniji zapravo ukrao "Vojvodu".
To su potvrdili otpečaćeni dosijei iz 2012. godine. Jula 1969, kada je Bantonovog sina Džona policija uhvatila zbog nekog drugog prekršaja, on se, naime, uplašio da bi njegovi otisci mogli da se poklope sa otiscima pronađenim u Nacionalnoj galeriji posle krađe slike, pa je istrčao pred rudu i priznao pljačku. Prema njegovom svedočenju, sliku je doneo ocu u nadi da će moći da je iskoristi kao prednost u pregovorima oko TV dozvole.
Banton je prihvatio sinovljevu ponudu i zabranio mu da kaže da je on kriv za zločin. Ispostaviće se da se Džonovi otisci nisu podudarali sa onim iz galerije, a bez drugog dokaza koji bi ga povezao sa krađom, sve se svelo na njegovu protiv reči njegovog pokojnog oca.
Vlasti su odbile da podignu ikakvu optužnicu, shvativši da im ne bi išlo u korist da pokreću parnicu na tako klimavim osnovama.
Godinama kasnije, tokom jedne vožnje brodićem, Džon je ispričao sve ovo svom tada 14-godišnjem sinu Krisu.
"Moj tata voli pivo, pa mi je posle nekoliko tura ispričao ovu priču; iskreno, pomislio sam da je popio previše", izjavio je Kris za "Rejdio tajms".
Međutim, Kris nije zaboravio ovu intrigantnu priču iz svoje porodične istorije i kada je odrastao pomislio je da je dušu dala za ekranizaciju, čak je sam napisao prvu ruku, a onda su mu u pomoć pritekli profesionalni scenaristi Ričard Bin i Klajv Kolman.
Oni su pojačali elemente komedije i "ispeglali" neke delove zapleta. U filmu, recimo, Banton lično vraća portret u Nacionalnu galeriju, a pojavljuje se i Krisova majka, iako se ona i Džon nisu upoznali sve do početka 1970-ih.
Korišćeni su i transkripti sa suđenja i Bantonovi memoari, kako bi u tom pogledu bili verni istini. Ništa nije potpuno izmišljeno - Banton jeste napustio posao u pekari jer je jedan kolega bio meta rasističkih šala, a njegova ćerka Merion jeste preminula mlada. Zapravo, lik na fotografiji u filmu je zaista njen.
Sve u svemu, film prikazuje jednu duboko ljudsku stranu priče koja je dugo prepričavana kao "veća od života".
Iako Bantonovi pokušaji otkupa nisu urodili plodom, njegov san se na kraju ostvario. BBC je 2000. počeo da izdaje besplatne dozvole svim građanima starijim od 75 godina, a 2020. propis je
promenjen samo za one preko 75 koji dobijaju državnu penziju.
"Ovo nije nešto čime se naša porodica ponosila, ali mislim da je sada pretvoreno u nešto pozitivno i nešto na šta bismo, nadam se, mogli da budemo ponosni u budućnosti", izjavio je Kris za BBC.
Komentari (0)