Igre 
Život i smrt Ludviga van Betovena: Kompozitor "nedodirljiv zauvek"
Komentari26/03/2022
-11:07
"Nijedan živi čovek ne ulazi u dvorane besmrtnosti. Telo mora da umre, pre nego što se kapije otvore. Onaj koga oplakujete sada je među najvećim ljudima svih vremena, nedodirljiv zauvek", glasio je početak jednog od najlepših posmrtnih govora koji je održan na grobu veličanstvenog Ludviga van Betovena.
Svevremenog kompozitora, koji je preminuo na današnji dan 1827. godine, ispratilo je na večni počinak, prema nekim procenama, gotovo 30.000 stanovnika Beča, jer je još za njegovog života bilo očigledno da je jedan od najvećih svih vremena.
Svetsko nasleđe
Bez obzira na to da li inače volite i slušate klasičnu muziku, Betovenova dela ste sigurno negde čuli.
"Peta simfornija", "Oda radosti", "Mesečeva sonata", "Za Elizu", nisu samo deo udžbenika muzičke kulture na gotovo svim meridijanima, nego i duboko ugrađeni u svetsko nasleđe.
Pre Betovena, kompozitori su najčešće pisali muziku po porudžbini, bilo da je reč o crkvenim kompozicijama ili na zahtev bogatih mecena i kraljeva. Međutim, on je bio odlučan da za sebe izbori kreativnu slobodu.
Rođen je u Bonu, gde je njegov otac, tenor u službi kelnskog nadbiskupa, dao Ludvigu prve muzičke časove.
Sa lekcijama iz komponovanja i sviranja klavira počeo je u desetoj godini, a već kao tinejdžer objavio neka svoja dela, ali su njegovi savremenici imali priliku da čuju tek vrlo malo radova nastalih pre njegovog preseljenja za Beč.
Povezane vesti
Njegov otac bio je alkoholičar, kom se stanje rapidno pogoršavalo, a mladi Ludvig preuzeo je na sebe odgovornost da pomaže svojoj porodici, tako što je podučavao decu bogatih i svirao violu.
U Beču je kratko učio sa Hajdnom, ali je pre stekao reputaciju dobrog pijaniste, nego kompozitora, iako je već privukao veliki broj bogatih sponzora.
Prvi put je javno nastupao 1795. kada je izvodio svoj Drugi klavirski koncert, zapravo napisan pre Prvog.
Na granici epoha
Bilo je to vreme prevrata. Sjedinjene Američke Države postojale su tek desetak godina, dok su odjeci Francuske revolucije i uspona Napoleona na vlast počei da se osećaju širom Evrope, a paralelno s političkim promenama, industrijska revolucija dovodila je do društvenih gibanja.
Bilo je to prelomno doba i za svet umetnosti, a liniju između dve epohe - klasične i romantičarske, povukao je upravo on. Muzika koju je pisao u dvadesetim godinama života, s kraja 18. veka, kao što su njegova prva dva koncerta za klavir i šest kvarteta (br. 1-6, Opus 18) pripadali su istom svetu kao Mocartovi i Hajdnovi radovi, ali su sadržali naznake da je Betoven već prevazišao granice klasičnog stila koji je nasledio.
Čak su i njegove najranije sonate za klavir osmišljene na mnogo većem nivou, nego što je to bio slučaj sa bilo kojim od njegovih predthodnika, a energija koju je ju njih ulio, često je bila signal njegovog netrpljenja ograničenja klasične forme.
Ali gotovo svaki muzički žanr koji je istražio, posle njegovog odgovora na njega nikada više nije bio isti.
Povezane vesti
Njegova Treća simfonija - "Eroika" - bila je revolucionarna, a da bi podvukao svoje ambicije, posvetio ju je Napoleonu, kog je video kao otelotvorenje demokratskih ideala Francuske revolucije. (Međutim, kada je 1804. njegov dotadašnji heroj proglasio sebe za cara, kompozitor je besno preškrabao njegovo ime sa naslovne strane).
Ipak, već tada su se pokazali prvi znaci njegovog gubitka sluha. U jednom pismu, sada poznatom kao Testament iz Hajligenštata, koje je napisao, ali nije poslao svojoj braći 1802. već je nagovestio da će "ščepati sudbinu za vrat" i slediti sopstveni kreativni put.
Uradio je upravo to. Svaka od simfonija koju je napisao posle "Eroike" pomerila je granice zamislivog u muzici za još malo.
Povezane vesti
"Moć nadolazeće oluje"
Zahvaljujući njemu, kompozitori su simfonije počeli da posmatraju kao duboko lične muzičke iskaze.
Međutim, kako su se njegovi problemi sa sluhom pogoršavali, postepeno se povlačio iz javnog života i poslednji nastup kao pijanista imao 1814. U poslednjoj deceniji života komunicirao je sa prijateljima samo pismenim putem.
Iako je važio za vodećeg kompozitora tog vremena, bio je sve izolovaniji i pisao relativno malo, ali su njegovi poslednji radovi - Missa Solemnis i Deveta simfonija - bili njegov pogled u budućnost, koji su teško mogli da shvate čak i njegovi najveći prijatelji i obožavaoci.
Igor Stravinski je njegovu Veliku fugu za gudački kvartet nazvao "apsolutno savremenim muzičkim delom, koje će biti uvek savremeno", što mnogo govori o Betovenu.
Šta je na kraju ubilo Betovena - težak alkoholizam, ciroza, sifiliz, infektivni hepatitis, trovanje olovom ili neka druga bolest - nikada nije sa sigurnošću utvrđeno, kao ni njegove poslednje reči.
Međutim, ono što je sigurno da je njegova sahrana u Beču bio jedan od najvećih događaja te 1827. godine. Pozorišta su bila zatvorena, a mnogi umetnici učestvovali u povorci.
Hvalospev koji je napisao dramaturg Franc Grilparcer, a koji je na Betovenovom grobu pročitao veliki glumac tog vremena Hajnrih Ajnšulc, završava se rečima:" I kada vas god u vašem životu moć njegovih dela preplavi kao nadolazeća oluja, kad se vaše oduševljenje prelije i na nerođene generacije, setite se ovog časa i pomislite: bili smo tamo kad su ga sahranili, a kad je umro, plakali smo".
Komentari (0)