Momčilo Otašević: Mads Mikelsen me je ugostio kao brata, jeo sam s njim i šnicle od jelena

Momčilo Otašević ima titulu prvog (zvaničnog) crnogorskog "Hamleta". Za manje od 30 godina života, iza sebe je već imao četvorocifren broj snimljenih epizoda serija najrazličitih žanrova. Kontaktirali smo ga i zatekli u trenutku kada je izveo sina da prošeta, a usput i da sedne i popije kafu.  

Kako sve stiže? Da li sve te uspehe duguje disciplini? 

"Za sebe i mogu i ne mogu da kažem da sam disciplinovan, jer da bih sve postigao u poslu, moram biti jako disciplinovan, ali onda u životu ne budem. Tako sam smršao deset kilograma za godinu dana, zato što sam sve drugo stigao, a nisam stigao da jedem, recimo", kaže on.  

Imam za koga, imam zašto

Ali motiva za disciplinu ima na pretek.

"Evo ga jedan ispred mene, izašao sam s njim na kafu, imam familiju, imam za koga, imam zašto. Sad sam postao i ujak, tako da mi je samo još veća odgovornost i samo želim još više. A vidim da mogu i ja obožavam da radim, pa kad odem na odmor, znam da sam zaslužio", dodaje Otašević.

A dane za odmor je u gusto popunjenom kalendaru Momčila Otaševića vrlo teško ucrtati. "Drugo ime ljubavi", "Beležnica profesora Miškovića", "Državni službenik", filmovi "Po tamburi" i "Posle zime", predstave "Tesla - prilagođavanje anđela", "Hamlet", "Filomena Marturano"... Broj ostvarenja u kojima smo ga gledali u skorije vreme ili tek treba da ga gledamo je veliki. 

Jedno od najaktuelnijih je serija "Beležnica profesora Miškovića", u kojoj nosi glavnu ulogu, a kako kaže, uloga novinara Boška koji traga za razotkrivanjem misterija, potpuno ga je zanela.  

"Ja sam scenario za svih deset epizoda pročitao za dva-tri sata, toliko me je to uzelo i toliko me je zanimalo šta će se desiti", kaže Momčilo i dodaje da je njemu bila najuzbudljivija priča vezana za Dragana Janketića s kojom počinje serija.  

"To sam jedva čekao da snimamo, te scene sa maglom, pa kasnije s njim u zatvoru... Ali te intrige, taj triler, misteriozni momenat, to me je privuklo, a pošto zam znao da će seriju režirati Miroslav Lekić, onda sam još više verovao u to. Znao sam da je to negde njegov žanr i da je barem malo sličan 'Lavirintu' koji je radio davno i koji je meni bio genijalan", dodaje on. 

Ipak, nije bilo lako snimati tu seriju u jeku pandemije. Zbog zatvaranja granica i strogih epidemioloških mera, nekoliko meseci nije mogao da vidi ženu i dete, sa kojima živi u Zagrebu. 

"Da bih otišao u Hrvatsku, morao sam da radim test ili karantin, a onda da bih se vratio, ponovo test ili karantin. Sve to može da zakomplikuje snimanje, tako da sam bio zarobljen u Beogradu četiri ili pet meseci. Dete i ženu nisam video od 1. juna do 25. avgusta. Mogao sam ja da odem, ali ja nemam dve nedelje života da me negde zatvore i da ne radim ništa. Tako da sam bio maksimalno posvećen ’Beležnici’ i snimanju te serije sve do oktobra", objašnjava Momčilo. 

Novinar - demon

To nije jedina uloga novinara koju je igrao u poslednje vreme. Zajedno sa kolegom Vladimirom Posavecem od 1. juna glumi novinara Smita u duo-drami "Tesla - prilagođavanje anđela", ali sa važnim obrtom. 

"Ja se Tesli predstavim kao novinar, ali ja sam demon. Novinar sam utoliko, što je to Smit u tekstu koji je rađen prema poslednjem Teslinom intervjuu, ali Vlada je napravio takvu adaptaciju, da sam ja demon koji je došao po njega. Iz njega želim da izvučem još neke tajne, ali me Tesla razotriva i odlazi pre vremena", objašnjava Momčilo. 

Ova predstava mu je jako važna, jer smatra da je veliki naučnik dugo bio nepravedno skrajnut. 

"Mislim da je zaista bezveze što se o Tesli na našim prostorima priča iz nekog političkog ugla. Uzmimo samo za primer naslove da je Tesla Crnogorac. Opet neke trivijalne stvari u odnosu na njega, njegovu ideju, na sve što nam je stvorio. Ne znam da li je ijedan svetski naučnik zapostavljen i skrajnut i, rekao bih, čak i sakriven svetu, tako da mi je bilo izuzetno drago da se bavimo Teslom, da se nešto po tom pitanju radi.

Ja koji Teslu u predstavi napadam, napadam ga u cilju njegove jače odbrane u nekoj konačnici i u nekom prenesenom značenju. Tako da mi je izuzetno drago da sam imao i tu priliku i nadam se da ću to dugo igrati", kaže glumac, dodajući da će predstavu na leto igrati i u Crnoj Gori. 

Pozorište je njegova velika ljubav, ali za razliku od mnogih glumaca koji sanjaju o tome da dobijaju najveće uloge, on ih bira prema sentimentu. Nikako mu se nije dopala ideja rediteljke Ane Vukotić da on igra Hamleta u prvom postavljanju te predstave u Crnogorskom narodnom pozorištu. Ipak, poklekao je. 

"Ja sam u startu rekao: 'Ne, ne, ne, ja ne znam to da radim. Ja ne znam kako se ta uloga radi. Ja ne želim da budem loš Hamlet. Nisam ja spreman za to. Ne, ne, ne, ne...' I ipak me je Ana uspela nagovoriti i nije mi žao. Uz adaptaciju Boža Koprivice, koji je čuda radio za mene, uz Anu koja je isto bila podrška, uz ansambl, uspeo sam da ga napravim da budem zadovoljan", kaže Momčilo. 

Da li ga to čini prvim crnogorskim Hamletom? 

"Bio je još jedan Hamlet, ali nije igrao u velikom teatru, kao što je Crnogorsko narodno pozorište. Bila je drugačija produkcija. Igrao ga je Gojko Burzanović i mislim da je u tom Hamletu igrao i Žarko Laušević, ali sam ja prvi zvanični, odnosno, tako su to oni opisali", dodaje Otašević. 

Kad god sam bio zadovoljan, tu nešto nije štimalo

Prema njegovim rečima, bila je to za njega najteža uloga u životu. 

"Ma sve mi je bilo zahtevno. Najzahtevnije je bilo naći taj ključ iz čega mi kreće taj Hamlet i šta je njegov najveći problem, jer ih ima više. Zahtevna je i scenografija... Sve je bilo zahtevno u toj meri da sam se deset puta zapitao: 'Da li uopšte treba da se bavim glumom? Ja ovo ne umem da rešim'", kaže Momčilo i dodaje da su kasnije kockice polako počele da se slažu i sada jedva čeka kada će mu se vratiti.  

"Nadam se da ćemo nastaviti da ga igramo, jer ga zbog korone nismo izveli baš mnogo puta i željan sam ga. Iako nikad nisam želeo Hamleta i uvek radije biram manje uloge iz nekih jednostavnijih i lakših komada, velika je čast igrati ga", kaže glumac. 

Da li je uvek tako samokritičan? 

"Najčešće jesam. Evo to se sad vidi kroz ovu predstavu, koju Vlada i ja igramo, i tajming nam je uvek pola minuta gore ili dole. Znači, mi to držimo prilično precizno, ali mi još pola sata posle svake predstave: 'E, a znaš onaj momenat tamo, moglo je to ovako...' Kad god sam pomislio: 'E, sad sam baš zadovoljan', tu nešto nije štimalo. Zato mi je mnogo bolje da razmišljam šta nije dobro i da radim na tome nego da se zadovoljavam s onim što je dobro. I nekako tako funkcionišem i trudim se da više izvlačim iz sebe", kaže on. 

I iz, uslovno rečeno, malih uloga koje voli, Momčilo izvuče neku specijalnu energiju. Tako je sa njemu omiljenom ulogom Mikelea Sorijana u predstavi "Filomena Marturano". 

"Sam sam izabrao Mikelea Sorijana. To mi je bio treći put da radim sa Jagošem Markovićem i jako smo lepo radili. Svaki put u pozorištu uživam i ponovo se rodim, a kad mi je dao da biram između tri sina, ja sam izabrao Mikelea, koji je najmanja uloga prema broju replika i minutaži na sceni. Zato je Jagoš bio i malo šokiran, ali je onda dogovor bio da će, ako on ne bude zadovoljan mojom idejom za Mikelea, on onda odrediti koga ću da igram od druga dva brata. Međutim, ja sam nešto osetio tog Mikelea i evo ovog leta igram 17, 18. i 19. avgusta i jedva čekam to. Baš živim za to! To mi je verovatno i najdraža uloga", dodaje Momčilo, koji je za tu rolu dobio čak dve nagrade na Pozorišnom festivalu u Užicu. 

Ruganje bolesnom nacionalizmu

U razgovoru smo se dotakli i regiona i toga koliko je umetnost učinila da su se u poslednje vreme izbrisale granice. Otašević smatra da glumci rade fantastičan posao u ujedinjavanju Zapadnog Balkana. 

"Kad se sastanemo, uvek je to neka normalna i zdrava priča. Ne znam da li se ikada desio neki incident ili bilo šta slično. Mi smo pomiritelji svega i nama se politika nije umešala i nadam se da se neće ni mešati. Možda se neko i bavio politikom, ali mislim da smo svetla tačka što se toga tiče", smatra on. 

Dopala mu se i kampanja "Hejt Sloveni", čija je ideja, kako kaže, glumcima potpuno normalna. 

"Mi kad se skupimo, najčešće se čudimo tom bolesnom nacionalizmu, mi se tome rugamo, družimo se i uživamo u životu i imam toliko prijatelja širom bivše Jugoslavije, tako da baš nema mesta ničemu ružnom", dodaje on. 

Odličan primer su i likovi u novom filmu "Po tamburi", koji bi ove jeseni konačno trebalo da se nađe u bioskopima, a koje čine Rumun, Hrvat, Srbin i Crnogorac, "a sasvim verovatno i Bosanac i Slovenac". Da li možemo da zaključimo iz malobrojnih i potpuno sumanutih tizera na internetu, da je reč o nekoj domaćoj "Paranoji u Las Vegasu"? 

"Ne, druga je jedna paralela u pitanju. Uzor za ovaj film je `Warriors` s kraja osamdesetih, ali na tambura način. U pitanju je takmičenje tamburaša, jedna suluda iščašena komedija o jednom hardkor takmičenju tamburaša. Ali ja se šalim da se slabo i sećam rada na tom filmu, jer sam snimao tada seriju - u toku dana od sedam do sedam uveče, a onda sam u sedam išao na set filma "Po tamburi" i imao do jutra film, pa onda opet ujutru na seriju", kaže Momčilo i dodaje da je spavao usput po kombijima, po kaučevima na setovima, kako bi sve to uspeo.  

"I ja jedva čekam da vidim film. Biće ove godine na Pulskom festivalu, što je meni prvi put u Puli, pa sam srećan i jedva čekam, a jedva čekam i premijeru crnogorskog filma `Posle zime` Ivana Bakrača, koji bi isto trebalo da bude ovog leta", dodaje on. 

Mikelsen me ugostio kao brata

Kad smo kod "ludih iskustava", ne možemo, a da ne pitamo kakvo je iskustvo za njega bila saradnja sa Madsom Mikelsenom, sa kojim je pre nekoliko godina snimao jedan kratki reklamni video u Kopenhagenu.

profimedia

"Bilo je fenomenalno, kao i sa većinom fenomenalnih i dobrih glumaca. Do saradnje je došlo tako što je Dejan Čukić, naš glumac sa adresom u Kopenhagenu, režirao tu reklamu, a inače, mislim da je klasić sa Madsom Mikelsenom. Tako smo proveli sedam dana zajedno i proveli se sjajno. Snimali smo lagano i opušteno, družili se lepo... Tada sam imao 23 ili 24 godine, i blejim na setu sa Madsom Mikelsenom... Jednom dečaku sa Cetinja to je bilo ludilo iskustvo", priseća se Momčilo.

Da li su se družili i van seta i možda obrnuli "drugu rundu"?   

"Ma bilo je svašta nešto. Mads me je ugostio i osećao sam se kao kod kuće, čak smo jeli šnicle od jelena. Ugostili su me kao brata", zaključuje glumac.