Igre 
Vladimir Veličković: Ožiljak na duši
Komentari27/02/2022
-22:15
Vladimir Veličković (1935-2019) je održao svoju prvu samostalnu izložbu pre gotovo 60 godina u Muzeju savremene umetnosti. Sada je u ovom muzeju održana prva posthumna retrospektiva jednog od najznačajnijih jugoslovenskih slikara prošlog i ovog veka.
"Vrlo je značajna i činjenica da je prva stalna postavka Muzeja savremene umetnosti sadržala i dela Vlade Veličkoviča, što upućuje na uvažavanje njegove pojave i apsolutno prepoznavanje kao nosioca jednog novog senzibiliteta tada na mladoj sceni. I sam taj otkup koji se desio tako rano upućuje na umetnika na koga se ozbiljno računalo", kaže za emisiju Cult Euronews Srbija Svetlana Mitić, muzejska saradnica Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Vuk Vidor je umetnik i sin Vladimira Veličkovića. Njegovi radovi su deo retrospektive, kao uvod ili, kako kaže, predjelo na meniju. On je načinio i dokumentarni zapis o pariskom ateljeu Vladimira Veličkovića.
"Kao što vidite, taj prostor je vrlo impozantan, ima tu kupolu staklenu, to je bila neka vrsta njegove lične katedrale. Tu je bio na svome i bilo je važno da se taj trenutak obeleži, da se atelje kakvim ga je ostavio u kreativnom i radnom procesu snimi, da bi jednostavno to ostalo zauvek. Jer posle toga, kad njega više nema, i taj prostor se menja i postaće nešto drugo ili će nestati. tako da mislim da je bilo važno da se snimi svaki detalj, svaki ugao, i da to ostane za nas i za sve ostale", navodi Vidor.
Prema njegovim rečima, njegov otac je svaki dan išao na posao, od 9 do 8, a nedeljom bi ponekad bio kod kuće za ručak.
"Vi ne morate da radite 24 sata, dovoljno je da budete u prostoru i uvek se tu nešto desi, svaki dan je drugačiji, neki dan je aktivniji, neki malo komplikovaniji, ponekad pravite greške, ponekad sve ide, tako svaki umetnik. Ali je važno biti u prostoru, jer je to balon gde se dešava ceo kreativni proces", dodaje Vidor.
Od arhitekture do prvih pariskih godina
Veličković se kao slikar u početku formirao na beogradskoj likovnoj sceni. Završio je Arhitektonski fakultet - objasnio je to kao kompromis s ocem - i nikada se nije bavio arhitekturom.
Povezane vesti
Veličković je nakratko pripadao krugu umetničke grupe Mediala - pojavio se na njihovoj drugoj izložbi 1959. godine, a četiri godine kasnije, sa 28 godina, izlagao je samostalno u Salonu Muzeja savremene umetnosti.
Bojana Janjić, MSU
"Posle izložbe u Salonu usledila su brojna priznanja, i međunarodna i domaća. Jedan od najznačajnijih događaja u tom periodu je učestvovanje na Bijenalu mladih u Parizu 1965. godine. Između ostalog, tu je bila i kompozicija koja se nalazi iza nas. To je bio ciklus slika Strašila, koje su zaista ostavile utisak na tadašnju kulturnu javnost Pariza i on je dobio stipendiju za boravak u Parizu šest meseci, koju će on produžiti i ostati praktično do kraja života", navodi Mitić, jedna od autorki retrospektivne izložbe u beogradskom muzeju.
U prvim pariskim godinama, u doba pop-arta, u Veličkovićevom radu se nakratko pojavljuje živ kolorit. No, on će se ubrzo vratiti na svoj prvobitni stav: i kad je u pitanju slika, suština je u crtežu, ne u boji. Primarni prizor najčešće je dat u crno-beloj skali. Boja na obodima platna, u marginalnom planu, ponekad pruža obrise drugih svetova.
Crtež - kičma svakog likovnog rada
Vladimir Veličković bio je izuzetan crtač i govorio je da crta uvek, gotovo opsesivno. Nagrada za crtež, iz fondacije Vladimir Veličković, podrazumeva novčani iznos i samostalnu izložbu u beogradskoj galeriji "Haos".
"Kako ja vodim jednu galeriju koja je specijalizovana za crtež, tu esenciju svakog likovnog govora, ili kičmu svakog likovnog rada, kako je Vlada umeo da kaže, a pošto je on bio vrsni crtač i izuzetno je cenio taj likovni izraz, onda je došao jednog dana s predlogom da zajednički osnujemo nagradu za crtež, koju ćemo posvetiti studentima likovnih akademija i mladim stvaraocima do 40 godina starosti.
Budući da je crtež gubio primat, ne samo kod nas nego i na svetskoj likovnoj sceni, Vlada je želeo da ga mi dodatno stavimo u fokus i da damo podsticaj tim mladim stvaraocima da se njime bave. Fondacija Vladimir Veličković je do sada nagradila 32 mlada umetnika", kaže Borka Božović, osnivač i vlasnica galerije "Haos".
Euronews Cult
Veličkovićeve osnovne teme mahom su uspostavljene već u mladosti, a onda tokom decenija dobijaju nove slojeve. Motiv krstolike forme započeo je ciklusom Strašila šezdesetih godina, a mnogo kasnije prerastao u prava Raspeća, centralni religijski simbol u istoriji umetnosti.
Povezane vesti
"Ali naravno, to ne treba pomešati sa samim značenjem. Zapravo, Vlada svoju egzistencijalnu dilemu, teskobu koju nosi savremeni čovek, ne razrešava na religioznom planu, nego upravo na egzistencijalnom planu. On zapravo doživljava čoveka kao nosioca svih vrednosti i najodgovornijeg faktora u formiranju nečije sudbine i nečijeg života", ističe Mitić.
Gavranovi - simboli zla ili smrti
Gavranovi su, kao simboli zla ili smrti, veoma zastupljeni u Veličkovićevom radu tokom devedesetih godina. Simbolika životinja je složena i ponekad sasvim lična. Ipak, ljudska figura, u raznim metamorfozama, dominira celokupnim stvaralaštvom Vladimira Veličkovića. Čak i kada je odsutna.
Euronews Cult
"Ovde imamo prisustvo ljudske figure u jednom raspadnutom stanju, koja pravi paralelu s istorijskim uzorima, vezanim za scene apokalipse i scene stradanja Hristovog. Preko puta imamo scenu koja je apokaliptična, vrlo slične atmosfere kao ovde, ali sa odsustvom ljudske figure, gde su samo ptice, kao jedini nagoveštaji nastupajućeg kraha čovečanstva.
Povezane vesti
Ali kod Vlade to možemo slobodbno da proširimo i na ekološki sistem. On ne govori samo o propasti ljudi kao ljudi, kao ličnosti, propasti morala i urušavanju ljudskih vrednosti, nego govori o propasti same planete. Jer to su spaljeni pejzaži u kojima nema vegetacije. Imate utisak da ste došli posle atomske bombe na taj prostor", objašnjava Mitić.
Monumentalna slika zahvata i posmatračev prostor, kao da ga uvlači u sebe. Veličković poziva na dvosmernost, razgovor s onim ko stoji pred slikom.
"To je jedna od veoma važnih komponenata kada govorimo o stvaralaštvu Vladimira Veličkovića, upravo dijalog koji se ostvaruje s posmatračem. Snažan vizuelni efekat potcrtan je pre svega monumentalnim formatima, kojima se Veličković okreće od devedesetih godina, a možemo ga primetiti i na slici iz 2019. godine 'Opasnost'.
Upravo je želeo da stimuliše posmatrača, monumentalnim formatom i uznemirujućim sadržajem, da ga podstakne da promišlja o uznemirujućm sadržajima kojima je sam umetnik bio preokupiran", kaže za Euronews Srbija istoričarka umetnosti Aleksandra Petković.
Euronews Cult
Veličković je umnogome slikar tragičnosti ljudskog postojanja. Enterijeri upućuju na teskobu, nemir i strah.
"Za razliku od ranog perioda, gde su to obično zatvorena mesta, mesta prisustva nekih ljudi koji nisu tu, ali koja kroz mnoštvo detalja ukazuju na personalnost tog prostora, u kasnijem njegovom periodu, mesta su definisana na drugi način. Zapravo, vrlo često u konstrukcijama možemo prepoznati arhitektu. To je jedan plitki prostor, koji nije definisan ničim ličnim, ničim personalnim, i koji više upućuje na odsustvo čoveka, ali istovremeno sadrži neke elemente društvene kritike.
Vrlo često to znaju biti prostori koji su napušteni posle čitave serije mučenja, kada ostaju samo delovi mučiteljskih sprava ili neki tragovi čoveka koji više upućuju na loš završetak čoveka koji je tu bio nego na nešto što bi trebalo da govori o normalnom i konstruktivnom životu", kaže Mitić.
Teme univerzalne, ne bavi se pojedincem već čovečanstvom
Vladimir Veličković nikada nije naslikao autoportret. Ljudsko telo je gotovo uvek tu, a pojedinačno lice - gotovo nikada.
"Portret kao simbol individualnosti, jedne određene, konkretne osobe, je nešto što nije u fokusu njegovog interesovanja, jer teme kojima se on bavi imaju univerzalni karakter. On u stvari više upućuje na čovečanstvo nego što upućuje na pojedinca. Naravno, svaki pojedinac čini to čovečanstvo, ali kroz tu jednu opštu poruku, on se obraća i pojedincu", kaže Mitić.
Ženska figura se u stvaralaštvu Vladimira Veličkovića pojavljuje u sceni rađanja. No, to nije scena kakvu tradicija poznaje, gde rađanje podrazumeva novi život i s njim optimizam i radost. Početak i kraj ljudskog života ovde se dovode na jednu tačku.
U početku svog bavljenja likovnom umetnošču, Vladimir Veličković je "poštovao pravila", kao i drugi mladi umetnici. Njegovi crteži bili su renesansno minuciozni.
Bojana Janjić, MSU
"Kasnije se njegov pokret u velikoj meri oslobađa i dobija jednu dinamiku. Ali uvek je to negde kontrolisano - ne radi se o crtežu koji će se razviti u pravcu koji nije kontrolisan, nego upravo suprotno, ali dobija na snazi i na dinamici", kaže Mitić.
Pogotovo u poslednjim decenijama, Veličković će sve češće slikati prstima, dlanovima, čak I podlakticom.
"I to je određeni stav njega kao umetnika - on kaže da se zapravo poistovećuje sa slikom, ulazi u samu sliku", dodaje jedna od autorki izložbe.
Prema rečima istoričarke umetnosti Petković, Veličković nije bio politički angažovan slikar.
"Ali ako govorimo o nekoj angažovanosti, ona je pre svega filozofsko-refleksivna, humanistička angažovanost, s obzirom na to da je njegova umetnost upravo aktuelna i humanistička", dodaje Petković.
Kako Vladimira Veličkovića pamte oni koji su ga dobro poznavali?
Borka Božović: "Bio je gospodin, to uvek ističem, izuzetan. Bio je topao čovek, bio je divan prijatelj, bio je vrsni pedagog, obožavan od svojih studenata i đaka.
Vladine teme su, rekli bismo uslovno, surove, on se nije bavio ljubavlju. Ali njegove teme su tako ozbiljne i opominjuće, egzistencijalno bitne, da on ostaje jedan od najvećih stvaralaca i verujem da će dugi niz godina biti i veliki uzor generacijama koje dolaze.
Njegovo delo je po meni reakcija na užase, svest o stalnom stradanju čovekovom, svest o stalno prisutnom zlu, opomena o prolaznosti života i opomena o čovekovom konačnom nestajanju. Ali pored toga, to je i odbrana onoga što zovemo humanost.
Slikanje bezličnosti. Razotkrivanje nasilja među ljudima. Upozoravanje na uništenje životne sredine. Mračne teme, kojima je Vladimir Veličković kao vedra i energična osoba, izazivao publiku i tvrdio da svaka slika god gledaoca treba da ostavi `ožiljak na duši`."
Euronews Cult
Vuk Vidor: "On je osoba koja je bila fokusirana na svoj posao 24 sata, tako da su slikarstvo, crtanje, atelje, bili najvažniji deo njegovog dana i života. Naravno, mi smo bili uvek tu. Tako da je to uvek bila neka prijatna, opuštena atmosfera, bez iskakvih tenzija i problema. Uvek je to bilo sve vrlo vedro i uvek u znaku umetnosti.
Umetnosti koja ne sme da zatvara oči pred onim šta je čovek spreman da uradi drugom čoveku - kako je sam slikar odredio svoju osnovnu temu.
To je uvek taj inicijalni šok, da ljudi misle da ono što radite treba da se reflektuje i kroz vašu ličnost i vaše ponašanje. Ja mislim da je baš često suprotno, da neko ko uspe da sve to izbaci iz sebe, da kristališe i da materijalizuje, taj teret skida sa svakodnevnog života, podsvesti i ličnosti i onda postaje vrlo opušten i vedar.
Komentari (0)