Jovana Milovanović o predstavi "Sećanje vode": Da li se stidimo sebe ako se stidimo svojih roditelja?

Komentari

Autor: 24sedam

27/01/2022

09:11

Jovana Milovanović o predstavi "Sećanje vode": Da li se stidimo sebe ako se stidimo svojih roditelja? - Copyright Promo/Nataša Ilić

veličina teksta

Aa Aa

Predstava "Sećanje vode" je najnoviji projekat Teatra Vuk, nastao u saradnji ovog pozorišta i Grada Beograda, koji zavređuje pažnju kako zbog sjajne adaptacije teksta Šile Stivenson, tako i zbog odlične režije, mlade i talentovane glumačke ekipe i veoma specifične teme u kojoj se svi možemo pronaći.

Uspešna premijera je održana krajem prošle godine, a nova igranja su zakazana za 29. januar i 20. februar. U iščekivanju pomenutih datuma, glumica Jovana Milovanović, koja igra jednu od glavnih uloga, u razgovoru za portal 24sedam govori upravo o ovom komadu, otkrivajući mnogo dobrih razloga zbog čega je ne treba propustiti.

"Sećanje vode" je veoma specifična predstava o porodičnim odnosima u trenutku kada se desi smrt jednog od članova. Kakvu priču publika, koja će tek gledati ovaj komad, može da očekuje?

"Sećanje vode" jeste porodična priča koja sa sobom nosi važne teme i motiviše publiku na preispitivanje svojih sećanja, osećanja, želja, očekivanja od sebe i drugih. Sama priča i tema su životne. Iako se ovde sve odvija oko određene i specifične porodice, istina je zapravo da priča i tema nisu samo njihove, već su za svakog pojedinca koji se nalazi u pozorišnoj sali. Publika može da očekuje poistovećivanje sa likovima i njihovim problemima, ali i razlog da se zapita o temama o kojima verovatno do sada nije.

Na koji način je tekao proces rada i šta je bilo najzanimljivije, a šta najteže u pripremi?

Proces je bio dinamičan, svakodnevan, veoma temeljan, ali na momente i neizvestan, zbog epidemiološke situacije. Ipak, spremali smo se ozbiljno i vredno, nadajući se najboljem ishodu, a to je premijera u zakazanom terminu, koja je bila veoma uspešna.

Kada je u pitanju rad na autorskom projektu, zanimljivo mi je bilo susretanje sa drugim sferama koje su sastavni deo u pravljenju pozorišne predstave, kao što su organizacija i produkcija. Uživala sam u učenju i pomeranju sopstvenih granica, kako glumački, tako i u tim drugim vodama. Sama podela i tim pažljivo su sastavljeni, imamo dosta mlade energije koja sa sobom nosi nova rešenja i ideje, a u svemu tome i želju da uspeh predstave, kao i uspeh i napredak svakog pojedinca, bude maksimalan.

Meni je najteži deo bio glumački proces i lik koji je zahtevao prepoznavanje zajedničkih tačaka sa ovom temom, koje, iako u velikoj meri duhovito prikazane i približene, sa sobom nose određenu težinu.

Igrate jednu od tri sestre, koje su glavni likovi, čiji se životi menjaju nakon smrti majke. Na koji način ste izgradili taj karakter i šta vam je u tome najviše pomoglo?

Likovi i njihovi odnosi, pa i sami dijalozi, veoma su konkretno i jasno napisani i režirani. Reditelj Nikola Kljajić imao je hrabrosti i poverenja u nas i pružio nam je mogućnost da ne igramo likove koji su bliski nama privatno ili bliski nečemu što smo do sada radili, već smo dobili priliku da igramo karaktere koji su u potpunosti drugačiji od toga, što mi je svakako bilo zanimljivo i izazovno. Imam sjajne kolege sa kojima sam uživala u tome da dopunjujemo međusobne igre, da maštamo, razmišljamo, probamo i na kraju dođemo do najboljeg rešenja.

Kroz priču glavnih junakinja dolazi se do zaključka da kolektivno sećanje jedne porodice gotovo ne postoji, već da ga čine blede crte i fragmenti koje svako drugačije pamti i prepričava. Koliko u tome zaista ima istine?

Ima dosta istine, ali nju, pored toga što svako ima svoj ugao viđenja i razumevanja neke situacije, potkrepljuje i činjenica da u porodicama postoje tajne, dosta nerešenih pitanja i dilema o kojima se ne govori, kao i zameranja usled nerazumevanja.

Komad postavlja pitanje da li postoji neki pravilnik koji uređuje dane između smrti bližnjeg i njegove sahrane? Autorka Šila Stivenson nam nudi odgovore poput "poljubiti sestrinog muža" ili "preturati po ormaru pokojnice". Zvuči čudno, ali zbog čega zapravo to nije?

Već sam pomenula da je priča životna. Ovo jeste britanski tekst, ali to temu i likove u ovoj predstavi zapravo bliže ne određuje. Ima to nešto u nama, kada su takve okolnosti u pitanju kao što je gubitak bližnjeg, da se, bilo iz odbrambenog mehanizma ili same naše kulture, neretko sa najtežim životnim borbama nosimo duhovitošću i humorom, bio on slučajan ili nameran. Ništa zapravo u takvim situacijama nije čudno. Ljudi se sa gubitkom nose na različite načine. I mislim da će se i u tome publika pronaći.

Naslov dela aludira na teoriju da čista voda može da zapamti esenciju supstance koja je u njoj rastvorena. Ova misao se prenosi na odnos majke i ćerki - koju esenciju pamte ćerke? Šta to zapravo znači?

Kroz sam rad na predstavi mnogo smo se time bavili. Koliko toga nosimo u sebi od svojih roditelja, koliko je to stvar gena, vaspitanja, posmatranja života, sebe i drugih kroz njihove oči? Koliko su naša očekivanja od nas samih zaista naša, a koliko su ambicije roditelja? Da li roditelji zaista znaju šta je najbolje za nas? I u kojoj meri se možemo otrgnuti od učenja po modelu od svojih roditelja? Da li možemo stvoriti uređenije živote, praviti ispravnije izbore ili shvatiti nas same kao indiviue? Da li se stidimo sebe ako se stidimo svojih roditelja? Kada oni prestaju biti roditelji koje često posmatramo idealistički, a kada postaju realni ljudi sa svim svojim manama? Kako se sa tim saznanjima borimo i kako ih prihvatamo i da li ih prihvatamo? Mislim da lik Vi, koji je oživela Vesna Stanković, u toku same predstave odgovara na ta pitanja vrlo vešto.

"Sećanje vode" je tragikomična priča. Na koji način je humor provučen kroz ovako tešku i ozbiljnu temu kao što je smrt majke koja je bolovala od Alchajmerove bolesti?

Pažljivom režijom, pristupom temi i samom glumačkom igrom, čini mi se da smo našli pravu meru kako da do publike, nekada i kroz komične scene, stignu vrlo važne i ozbiljne poruke, što je potvrdila reakcija onih koji su bili na premijeri. Iako ima dosta duhovitih momenata, sama tema gubitka, kao i Alchajmerove bolesti, tretira se ozbiljno, i ti delovi samog komada i predstave su potresni i tragični. Humor se provlači kroz odnose likova i rešavanje problema unutar njihovih odnosa koji isplivavaju na videlo u toku predstave.

Koja je najvažnija poruka ovog komada?

Slobodno mogu reći da predstava ima više poruka, i da svako nešto doživi kao glavni utisak. Što se mene tiče, glavna poruka je da ništa nije samo po sebi dobro ni loše, zavisi samo šta mi o tome mislimo i kako to doživljavamo. I to nudi novu percepciju i optimističan pogled na sve što život nosi.

Premijera je održana u Teatru Vuk, krajem prošle godine. Kakve reakcije publike su bile i da li ste, kako vi, tako i ostatak ansambla, zadovoljni postignutim?

Premijera je zaista prošla onako kako smo se nadali i svi smo zadovoljni jer je publika predivno reagovala na našu priču. U prilog tome govori i to što su ljudi koji su gledali predstavu već kupili karte za sledeće igranje, i to je prava radost. Gluma, kao i sama predstava, živa je stvar, i mislim da je napravljen pravi put da ona kroz igranja raste, a mi smo posle takvih reakcija publike i više nego motivisani da u tome i uspemo.

Gde publika može da vas vidi osim u komadu "Sećanje vode"?

Proces na ovoj predstavi, koji je za mene podrazumevao rad na umetničkom ali i produkcionom delu, tražio je potpunu posvećenost, što mi je zaista prijalo. Sada, kada je projekat već postao pozorišna predstava, spremna sam za nove glumačke izazove i unapred im se radujem.