Igre 
Šta je zapravo crna svadba: Etnolog o običaju kod Vlaha koji intrigira javnost posle istoimene serije
Komentari20/11/2021
-18:02
Serija "Crna svadba" (emituje se na Superstar TV i RTS) zaintrigirala je javnost, toliko da se gotovo na svakom koraku žustro polemiše kako o priči i likovima, tako i o vlaškim običajima koji su predstavljeni. Deo javnosti sada je prvi put imao priliku i da čuje za drevni običaj koji se naziva "crna svadba".
Ali šta on predstavlja i da li postoji i danas, koji su zaista prisutni rituali i šta ostaje samo na nivou mita, pojašnjava za Euronews Srbija Aleksandar Repedžić, etnolog - antropolog, stručnjak za kulturu Vlaha, koje nazivaju još i najstarijim autohtonim narodom Balkana.
"Kult mrtvih jedan je od centralnih kultova kod Vlaha, pa stoga i ne treba da čude brojni običaji kod ovog naroda koji se vezuju za smrt i sahranjivanje pokojnika. I gotovo svi pogrebni običaji Vlaha severoistočne Srbije počivaju na tradicionalnim narodnim verovanjima iz davnih vremena usmerenih ka olakšavanju pokojnikovog prelaska na onaj svet i uvođenja u večni raj, gde bi trebalo da ima sve ono što bi imao i na ovom svetu. Tako i `crna svadba` polazi od strepnje da nevenčani pokojnik nema s kim da živi na ononom svetu", kaže Aleksandar Repedžić, inače kustos etnolog Muzeja Ponišavlja u Pirotu i jedan od autora dokumentarnog serijala "Počudište".
Prema rečima Repedžića, iz literature se može saznati da se venčavanje za pokojnika pominje i u Maškonovoj "Istoriji Rima", te da je taj običaj bio rasprostranjen širom Rimskog carstva i kao takav opstao do savremenog doba.
Privatna arhiva
"Međutim, ovaj običaj se danas retko dešava u praksi. Na ovim prostorima, obično se vezivao za područje Petrovca na Mlavi. Još kao saradnik Muzeja u Majdanpeku, na svom prvom terenskom istraživanju 2004, imao sam priliku da u selu Ranovac prisustvujem raskidanju `crne svadbe`. Do tada sam samo čuo za ovaj običaj, znao sam da je zabeležen tokom devedesetih godina u selu Mustapić, a onda od te 2004. do danas nikada više nisam imao priliku da vidim niti da čujem da se u nekom selu `desila crna svadba`", kaže autor više izložbi, radova i dokumentaraca o narodnoj tradiciji istočne Srbije.
"Baka usnila unukovu svadbu"
U pomenutom slučaju, baka je u snu videla svadbu preminulog unuka, sina jedinca u porodici koji se udavio u Borskom jezeru. Ali da bi mladić bio oženjen na onom svetu, prema verovanju, bilo je potrebano oženiti ga prvo na ovozemaljskom.
"Roditelji nastradalog momka su prihvatili da organizuju `crnu svadbu`. Devojka s kojom je njihov sin bio u vezi do trenutka kada je stradao, nije htela da prihvati obevezu, ali je to učinila njegova najbolja drugarica. Kada se, naime, nađe partner za pokojnika, on je zapravo fiktivan supružnik, ali se obavezuje na celibat, da ne ulazi u emotivnu vezu godinu dana - kada dolazi do raskida `crne svadbe`. Tu nema, dakle, pravog čina venčanja. I ova devojka, koja je pristala da se uda za druga koji se udavio, nije imala obavezu da živi u domu njegove porodice, a posle te godine više nije bila ni u obavezi da mu bude verna", objašnjava Repedžić.
Povezane vesti
Delovi "crne svadbe" koji se na pojedinim mestima opisuju sa sve igranjem oko kovčega ili da majka predvodi kolo oko mrtvog dete, Repedžić ocenjuje kao etiketiranje kulture jednog naroda.
"Raskid `crne svadbe` koji smo zabeležili počeo je ispred kuće, okupljanjem `svatova` i pleh muzikom. Kapija je bila okićena cvećem, a automobili peškirima. Prvo smo se uputili ka centru sela, napravili polikrug, i potom smo krenuli ka groblju. U povorci su bili barjaktar, mlada i rodbina. Kada smo stigli na groblje, polomljen je barjak na kom se nalazila slika mladića, godina rođenja i smrti, i on je položen na njegov grob", opisuje sagovornik.
repkeetnolog.blogspot.com
Prema njegovim rečima, u kući porodice se zatim nastavilo pripremanje pomane (slično kao pravoslavna daća) i namenjivanjem hrane za pokoj duše stradalom.
"U nekom trenutku, baka stradalog mladića zamolila je da dođu svirači, namenila je i okadila kolo, da bi i njen unuk na onom svetu mogao da igra. Kolo je odigrano, baka je izgovorila da je `crna svadba raskinuta`. Svi su darovani, po običaju, ali nije bilo kićenja ruzmarinom, kao što je to slučaj na svadbama", dodaje Repedžić.
Zaveti i puštanje vode
Pomenuta pomana u vlaškom kraju slična je običaju koji se kod pravoslavaca naziva daća ili pomen.
"Pomane se razlikuju od sela do sela, a priređuju se sedam godina posle smrti pokojnika. Ali na bogatoj trpezi obavezni su hlebovi (`zaveti`) na kojima se nalaze različiti simboli - sunce, mesec, Sveti Petar, Prečista Marija.., koji predstavljaju nebo, a broj velikih hlebova `glava`, koji se nalaze na čelu trpeze, zavisi od toga koja se godišnjica daje. Običaj je da žena prvo umače hleb u svako jelo kako bi ga probala, a onda dune preko pomane da bi je simbolično vetar preneo pokojniku na onaj svet. Oko stola ide štap, kruži kao odbrana pomane od onih kojima ona nije namenjena", objašnjava Repedžić.
U nekim mestima se na pomani pevaju i "petrekature", pesme kojima se umrlom daju uputstva kako da se vrati na onaj svet, pokojniku se namenjuju razne stvari - da ima sve što bi imao i na ovom svetu, a neko od prisutnih oblači odelo pokojnika i "preuzima njegovu ulogu", kako bi i preminuli bio prisutan tog dana na ovom svetu.
repkeetnolog.blogspot.com
Povezane vesti
"Budući da se veruje da je onaj svet taman, mračan i bezvodan, važan deo pomane je puštanje ili izlivanje vode na potoku. U današnje vreme se to radi i kod kuće jer je voda iz česme često mnogo čistija od one iz potoka. To obično radi devojčica, koja još nije dobila menstrualni ciklus, uz nadzor starije žene. Važno je da se izlije dovoljan broj čunaka koje će, uz pomoć sveće, preneti potrebnu količinu vode pokojniku da ne bude žedan", dodaje etnolog-antropolog, uz napomenu da nisu retke ni pomane koje ljudi za života sebi priremaju, kako bi se osigurali da ih ponude sačekaju na onom svetu.
Otkopavanje pokojnika
Sve do pred kraj 19. veka, pa čak i u 20. veku, u delu Homolja i Podunavlja u području Đerdapa, naseljenih vlaškim življem koje neguje i čuva tradicionalnu narodnu religiju, u kultu mrtvih kod Vlaha postojao je običaj "otkopavanje pokojnika".
"Otkopavanje se posebno uobičavalo kad umre mlada osoba, devojka ili mladić. Četrdesetog dana posle pogreba, rodbina pokojnika bi došla na groblje, otkopala bi grob i izvadila kovčeg. Obavljali su to u doba kada se Sunce rađa. Uspravili bi kovčeg ili sanduk, skidali poklopac i belom maramom prebrisali lice pokojnika. Potom bi mu lice okrenuli prema Suncu da ga obasjaju sunčevi zraci. Pošto bi Sunce `primilo` pokojnika, ponovo bi ga pokopali i tog dana bi porodica priredila sve pogrebne obrede kao da je prvi put sahranjen. Ovo se odvija u najužem porodičnom krugu", navodi Repedžić.
Povezane vesti
Koliko se zna, poslednji ritual ovakvog posvećenja Suncu, obavljen je devedesetih godina prošlog veka u selu Debeli Lug. Ovakvi običaji nisu strani ostataku sveta, u Rumuniji se pokojnici otkopavaju nakon sedme godine, na Madagaskaru svake godine, a ovakvih običaja ima i u Indoneziji.
Rajske sveće i obredne vatre
Reč je o bogato ukrašenom svećnjaku sa isprepletanim cvetovima od voska, ogledalcima i zapaljenim svećama na vrhu. Njih obično ima 44 i simbolizuju 44 svetitelja. Rajska sveća se pali kada dođe do iznenadne smrti, kad za preminulog nije bilo moguće pripremiti sveću i staviti mu u ruku, kako bi mu ona osvetlila put ka raju. Veruje se da tada preminuli ide u mraku, ka paklu ili se muči lutajući između dva sveta, pa da bi se to izbeglo, izrađuje se sveća koja će pokojniku obasjati put ka raju.
Sama simbolike sveće se odnosi upravo na verovanje Vlaha da pokojnika na onaj svet treba da prati svetlost. Za posebne godišnjice, za sve umrle "u mraku" pale se obredne vatre - privezi. Veliki privezi priređuju se na praznik Duhovi. U središtu sela pale se vatre za sve mrtve koji su umrli "bez svetlosti".
Katabaza
"Reč koja se može čuti u seriji `Crna svedba` dolazi iz starogrčkog jezika i teološki je termin koji, najkraće, označava silazak u podzemni svet", objašnjava Repedžić.
Termin je poznat i u poeziji, psihologiji i u retorici, a katabaza kao "putovanje u podzemni svet" kao mit se može naći u različitim religijama širom sveta. U grčkoj mitologiji, na primer, Orfej ulazi u podzemni svet kako bi Euridiku vratio u svet živih, a "katabazu" zatičemo i u religijama drugih naroda - u podzemni svet sišli su Oziris, Odin, Muhamed, kao i sam Isus Hrist.
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Vlaška magija
Vlaška magija je prastari oblik vračanja, proricanja ili gatanja, i kao takva se održala do današnjeg dana, u manje-više nepromenjenom obliku. Ali kao i svaka druga magija, objašnjava Repedžić, deluje autosugestivno - zavisi, dakle, od pojedinca koliko veruje i koliko je podložan autosugestiji.
Vlaške vračare, ističe naš sagovornik, treba shvatiti pre kao "seoske psihologe", koji su tu i da ukažu na to kako se u prošlosti živelo, kako je čovek nalazio rešenja u svojoj zajednici, kao i rešenja za svoje strahove i bolesti.
U prošlosti je nekada u svakom selu bilo po tri ili pet vračara, ali danas to nije slučaj. Repedžić navodi da vlaške vračare jesu lečile ljude pre sto godina, a razlog je bio jednostavan - u to doba nije bilo lekara u selima, a žene su dobro poznavale prirodu i biljke. Ali to se ne može nazivati magijom, već narodnom medicinom. Danas je takvih poznavalaca sve manje.
"Mlađe generacije ne žele da uče, čak iščezava jezik, koji se prenosi s kolena na koleno jer ne postoji vlaško pismo. Vlaški jezik se sve manje govori, mladi se stide, mnogi već odavno žive u inostranstvu, pa su onda i mnogi običaji zastareli ili su pretpeli modifikacije, menjaju se i to ne samo zbog načina života i razvoja modernih tehnologija, već i zbog mešanja Srpske pravoslavne crkve", navodi Repedžić.
repkeetnolog.blogspot.com
Prema njegovim rečima, vlaška magija nije nešto novo, ali je i dalje nepoznato, pre svega, zbog nepoznavanja jezika, kulture i tradicije Vlaha.
"Istina je da Vlasi ne poznaju termine crna i bela magija, a za bajanje se koriste voda, bosiljak, beli luk, paprika, parče mermera, so, katran, u nekim slučajevima med. Ništa što se ne može naći kod kuće. Takođe, nije istina da žene pričaju s mrtvima po mraku, jer nakon zalaska sunca, veruje se da demonske sile stupaju na snagu. Mada, živela je izvesna Mila koja je navodno govorila sa mrtvima kada je bila u stanju transa, ali ona kada je bila u tom stanju nije bajalala, objašnjava Repedžić.
Ipak, iza kulisa moderne civilizacije ponegde i dalje živi duboko ukorenjeno osećanje da "ima nešto" u vlaškoj magiji. Ako ne na drugi način, onda svakako kao fenomen od davnina do današnjih dana.
"Do mistifikacije kulture i nasleđa jednog naroda došlo se jer se dugo pristupalo sa predrasudama, a stereotipe podgrevaju i mediji sa bombastičnim naslovima i tekstovima u kojima se iznose razne neistine. Velika nepravda je učinjena posle zločina u Jabukovcu, kada su prenošene reči tog zapravo bolesnog čoveka koji je svoj zločin pravdao `vlaškom magijom`. Čak je i meni, koji delom pripadam tom narodu i kulturi, posle toga bilo izuzetno teško da dođem do neke vračare i razgovaram s njom, jer nisam odvao utisak čoveka od poverenja zbog diktafona i kamere, koje koristim za svoj terenski rad", kaže Aleksandar i ističe da i danas postoje ljudi na prostoru cele bivše Jugoslavije, a i šire koji praktikuju magiju, kao i oni koji veruju u iscelisteljske moć određenih ljudi.
Rusalje
Postoji više legendi kako je nastao Rusaljski ritual, a prema jednoj - sve je počelo na obroncima Beljanice i Homoljskih planina, gde su živele dve kraljice, Planinka i Zlatinka, koje su bile najbolje prijateljice sve dok se nisu zaljubile u istog mladića. Tada su se sukobile do istrebljenja. Legenda potom kaže da je Planinka na samrti izgovorila: "Kako smo Zlatinka i ja pale za Svetu Trojicu, dabogda žene padale doveka".
"Rusalje iz sela Duboka kod Kučeva padale su u trans na Svetu Trojicu i ovaj ritual može se pratiti sve do pedesetih godina prošlog veka. Rusalje nisu proricale, a nije postojalo pravilo koliko će žena ili devojaka pasti u trans i dovesti svoje telo u to stanje iz nepoznatog razloga. Da bi Rusalju povratili iz zanosa, grupa muškaraca, žena i muzičara koji svira u gajde, obigravali su po nekoliko puta oko nje, i pesmom i igrom je dozivali i budili iz tog stanja", kaže naš sagovornik.
Repedžić je sa vizuelnom umetnicom Anđelom Đermanović pokrenuo serijal "Počudište" upravo kako bi se što više ljudi upoznalo sa bogatom narodnom i duhovnom kulturom bez senzaionalizma, gde su različiti fenomeni prikazani kakvi zaista jesu.
"Nadamo se da će `Počudište` pomoći u očuvanju kulturne baštine i prenošenju lepote društvenih raznolikosti sa osvetljavanjem svih retkih i kulturnih čudnovatosti", ističe jedan od kreatora ovog dokumentarnog serijala.
Mumi Paduri
Posebno mesto u vlaškom nasleđu zauzima mit o Mumi Paduri, zaštitnici šume i žena. U pitanju je kompleks verovanja vezanih za kontakt sa onostranim, koje se ostvaruje putem priviđanja.
"Čitav koncept ženstvenosti koji se i danas izuzetno neguje kod Vlahinja zasnovan je na legendi o Muma Paduri koja opseda loše muškarce, a žene čuva kada je pozovu", navodi Repedžić.
Šumska Majka je oličenje dobrote, istovremeno i neizmernog zla. Zamišlja se kao lepa žena razvijenih grudi i raspletene duge kose, koja hoda po šumi gola ili odevena u dugu belu haljinu. Ponekad se javlja i kao ružna starica, a može se pretvoriti i u plast sena, ćurku, kravu, svinju, psa, konja ili kozu.
U radu Slobodana Zečevića "Mitska bića srpskih predanja" o Šumskoj Majci piše: "Smatrala se zaštitnicom bremenitih žena, koja ih često i napada pored toga što ih štiti. Pri lečenju dece, bajalice u istočnoj Srbiji često pominju Šumsku Majku."
Prema predanju, ukoliko neko sretne ili čuje glas Mumi Paduri, nikako ne sme da je imitira. Ako se njen glas čuje u blizini neke kuće, nagoveštava smrt nekog od ukućana. Verovalo se da se pojavljuje samo noću, a kako je i poput većine demona pohotljiva, navodi se i to da često zavodi mlade i lepe muškarce. U Timočkoj krajini žene su se više puta godišnje ritualno okupljale, vodeći i svoje ćerke, pored rečica u čast Šumske Majke.
Facebook.com/@etnolog84
Osim u istočnoj Srbiji, u Šumsku Majku se veruje i u Banatu, a u rumunskoj literaturi Muma Paduri predstavlja mitološko biće koje se često može naći u narodnim pričama i verovanjima. Srpsko stanovništvo u Rumuniji, u neposrednom okruženju vlaškog govornog područja, Mumu Paduri zove Šuminka i priprisuje joj iste osobine kao i Vlasi.
I u mitologijama drugih naroda postoje slične boginje i demoni. Bugarska Gorska Majka ima slične osobine. Rusi imaju Baba Jagu, Poljaci Mamonu, Česi - Lesli Pani, a Grci Artemidu i Dijanu.
Strndžanje
Pojedini etnolozi navode i običaj koji se upražnjavao pre mnogo decenija na istoku Srbije, a koji se naziva strndžanje. A pod strndžanjem se podrazumevalo grljenje i milovanje, odnosno "slobodnije ponašanje mladih i njihovo intimno upoznavanje" obično na određene prolećne praznike.
Međutum, Repedžić za Euronews Srbija navodi da je reč o mitu, čak i o još jednom primeru mistifikacije jednog naroda, uz objašnjenje rečima: "Krajem devedesetih su mediji pisali o `bizarnom seks običaju-orgijama Vlaha u pećini`, pa se to nastavilo prenositi."
Komentari (0)