Stefan Arsenijević, reditelj filma "Strahinja Banović": Želeo sam da napravim film o praštanju

Reditelj Stefan Arsenijević, čiji je film "Strahinja Banović" nagrađen gran pri nagradom Filmskog festivala u Karlovim Varima, otkrio je u intervjuu za Filmski centar Srbije, šta ga je pokrenulo da snimi to impresivno ostvarenje, kako je bilo sarađivati sa glumcima s drugog kraja sveta i koje su paralele između priče i migrantima i jedne od najpoznatijih narodnih epskih pesama.

Na ovom filmu si sarađivao sa glumcima koji su svoje uloge tumačili na drugim jezicima. Ovakvo iskustvo si već imao u radu na omnibusu "Istabul: ne zaboravi me". Kako je režirati na drugom jeziku? Da li to na bilo koji način menja tvoj proces rada kao reditelja?

Naravno, neke jezičke nijanse se gube, ali sâm proces je svuda isti. Snimao sam, sticajem okolnosti, često u inostranstvu. U Sloveniji, Turskoj, Rusiji. Često sam radio sa ekipama koje sam zapravo tek upoznavao tokom snimanja. I uvek mi je bilo fascinantno kako, kada krene snimanje, stvari su manje-više svuda iste. Ima nečeg lepog u tom esnafskom, filmadžijskom prepoznavanju bilo gde u svetu.

Promo

U lingvističkom smislu, nama je u ovom filmu olakšavajuća okolnost bila što engleski jezik, na kojem je većina dijaloga, nije maternji jezik ni jednom od likova, pa se ni ne očekuje da ga savršeno govore. Meni je sazvučje različitih akcenata u engleskom jeziku dosta zanimljivo. Donosi jedan dodatni sloj značenja. Danas svi govore engleski, čak i deca migranti koji glume u našem filmu. Ali u akcentima odzvanja njihov identitet i individualnost. I to je lepo.

Jedna od najuzbudljivijih stvari je bila upravo činjenica da smo glumce nalazili na različitim krajevima sveta i onda sa njima zajedno gradili jednu intimnu ljubavnu priču. Ne samo da dolaze iz različitih zemalja, glumci u našem filmu imaju i različita profesionalna i lična iskustva. Ibrahim Koma, koji zaista nosi ceo film, glumac je malijskog porekla, rođen i odrastao u Parizu. Glumio je još kao dete u TV seriji "Santrope" i praktično je pred kamerama odrastao u izvrsnog glumca koji ovih dana promoviše i visokobudžetnu seriju "Put oko sveta za 80 dana" u kojoj igra glavnu ulogu uz Dejvida Tenanta. Ibrahim je imao dosta dijaloga na srpskom.

Kako bi se spremio za ulogu, preselio se nekoliko meseci pre snimanja u Beograd i upijao jezik, kulturu, razgovarao sa migrantima… Gotovo svakodnevno smo imali neku vrstu probe ili razgovora o filmu. Jedan izuzetno talentovan, divan, posvećen, suptilan, a sugestivan glumac.

Nensi Mensa Ofei koja glumi njegovu suprugu je rođena u Gani, ali se kao tinejdžerka preselila u Austriju gde sada puno radi u pozorištu. Ovo je njena prva velika uloga. Treći u ljubavnom trouglu, Maksim Kalil je velika zvezda u arapskom svetu. Zbog ratnih dešavanja je bio prinuđen da napusti rodnu Siriju i sada živi u Francuskoj. On dakle ima i direktno izbegličko iskustvo. Uz njih su tu i sjajni domaći glumci Nebojša Dugalić, Slaviša Čurović, Strahinja Blažić, Ivana Šćepanović… A u pojedinim malim ulogama i kao statisti pojavljuju se migranti iz više izbegličkih kampova u Srbiji. Dakle, na snimanju je bio svet u malom.

Ovaj film se tematski i idejno naslanja na istoimenu epsku pesmu "Banović Strahinja". Kako si se odlučio za ovakvu paralelu? Kako gledaš na prisustvo našeg kulturnog nasleđa u domaćem filmu? Šta je filmsko u ovoj epskoj pesmi, a šta je epsko u ovoj filmskoj priči?

Imamo fantastično bogatstvo epskog nasleđa koje je veoma retko ekranizovano. Mene je oduvek privlačila pesma "Banović Strahinja" jer je o plemenitosti. O ljubavi. O praštanju. Veoma netipična za srednji vek, ali i za savremeni trenutak. Stalno gledamo nekakve filmove o osveti, to je postalo opšte mesto filmskog narativa. Činilo mi se da je vreme da se taj narativ promeni. Činilo mi se da je u ovom svetu koji i lokalno i globalno sve više srlja ka podeljenosti, ka ukopavanju u rovove – ideološke, nacionalne, religiozne, sportske, vakserske, kakve god – jako važno napraviti film o praštanju. Nije lako oprostiti. Za to je potrebno razumeti drugoga. Potrebna je empatija.

Promo

Potrebna je mudrost i razumnost. Ali možemo da probamo da u sebi nađemo tu snagu, tu mogućnost da budemo bolji ljudi. Bar bi film morao da nam pruži tu nadu. Ali, da ne deluje kao da ja u filmu nešto popujem, ova pesma je jedna velika i neobična ljubavna priča koja uključuje i jedno uzbudljivo putovanje puno neizvesnosti i samoodricanja. To su sve filmski elementi u pesmi. Film je intiman, ali epsku dimenziju mu daje neverovatna izdržljivost glavnog junaka, koja je zajednička za sve migrante. Kada se stavite u njihov položaj i zamislite sva ta nepregledna prostranstva koja su prešli često i pešice, a sve zbog nade u bolji život, to je stvarno epski i junački u najboljem smislu.

Sa pojavom migrantske krize ova tema je prirodno postala centralna u mnogim evropskim kinematografijama, s obzirom da se radi o pitanju koje povezuje sva evropska društva i nažalost ih duboko deli. Kako si ti inspirisan da se baviš ovom temom? Kakva je odgovornost autora kada se bave ovakvim temama, koje su duboko ukorenjene u našoj trenutnoj stvarnosti?

Bio sam inspirisan sudbinom mladog migranta Ibrahima Išaka iz Gane koga sam upoznao u izbegličkom kampu u Krnjači. Za razliku od drugih, on je želeo da ostane u Srbiji i na sve načine se trudio da se uklopi u našu sredinu. Učio je jezik, volontirao za Crveni krst, trenirao sa jednim fudbalskim timom, ali nije mogao da zvanično igra mečeve dok ne dobije azil, a na te papire je jako dugo čekao. Bilo mi je nečeg veoma dirljivog i lepog u njegovom entuzijazmu. I onda sam pomislio, ako već toliko želi da bude deo naše kulture, šta ako jednog takvog lika postavim u kontekst savremene interpretacije jedne od ključnih epskih pesama naše tradicije? Čuli su se mnogi glasovi desničara koji su strepeli da će migranti zauvek promeniti naš način života. I onda se meni činilo da bi to bio jedan zanimljiv umetnički eksperiment, koji bi na drugačiji način sagledao i migrantsku krizu i našu tradiciju. Tema je velika.

Tanjug/Dragan Kujundžić

To je najveća izbeglička kriza posle Drugog svetskog rata. I dešavala se pred nama. Svi smo viđali migrante tih dana na svakom koraku. Mene su prizori iscrpljenih, izgubljenih ljudi podsećali na naše izbeglice iz ratova devedesetih uz koje sam odrastao. I, prirodno, imao sam potrebu da nekako progovorim o njima, posebno zato što su u medijima predstavljani uglavnom samo kao brojevi. Nekako sam imao utisak da kriza nije imala ljudsko lice u medijima. S druge strane, filmovi se često veoma snishodljivo odnose prema izbeglicama. Meni je bilo važno da naši likovi ne budu svedeni na identitet izbeglice, identitet žrtve. Zato su njihovi problemi u filmu ljubavni, emotivni, intimni, problemi koji bi mogli da se dese bilo kome od nas. Takvi problemi pokreću radnju, a činjenica da se sve dešava u kontekstu izbegličke krize onda celu stvar pojačava i čini je uzbudljivijom. Naši likovi su mladi, zanimljivi, lepi ljudi koji se bore. I identifikacija sa njima je laka. Gledamo ljude poput nas u datim okolnostima. A takav je bio dobar deo migranata koje sam sreo. Kao neko sa ovih prostora, nakon proživljenih ratova, bilo mi je lako da ih razumem.

"Banović Strahinja" je film satkan od elemenata poezije, epa ali i surove geo-političke stvarnosti. Koliko ti smatraš da je film politički čin? Kako si pristupio preplitanju ovih slojeva u svom filmu?

Za mene je dovoljan politički angažman ako se publika gledajući film identifikuje sa junacima koji su migranti. A to je i ono što je najveća snaga filmske umetnosti – mogućnost da prepoznate sebe u nekom drugom.

Ostatak intervjua u celosti možete pročitati na sajtu Filmskog centra Srbije.