Mit o "ludom" Neronu: Kako je zaista izgoreo Rim?

Da li je Neron zaista bio monstruozni imperator koji je pustio Rim da gori ili ga je takvim učinila bujna mašta istoričara tog vremena?  

Ozloglašeni rimski imperator živeo je samo trideset godina, ali je vekovima nakon njegove smrti čovečanstvo prepričavalo priče o njegovoj halapljivosti, megalomaniji, piromaniji i zlobi. Inspirisao je neke od najvećih opera renesanse i baroka, među kojima je "Krunisanje Popeje" i Hendlova "Agripina" koje ga opisuju kao preljubnika i zločinca. 

Nisu mu ostali dužni ni filmovi. U legendarnom filmu "Quo Vadis" iz 1951. Piter Ustinov igrao je Nerona kao potpuno neuračunljivog zlog dečaka u telu muškarca, a Kristofer Bigins ga je ulogom u seriji "Ja, Klaudije" prikazao kao potpunog lunatika, gladnog moći. 

Svi ti prikazi Nerona potiču od istoričara Tacita, koji ga je opisao kao okrutnog i paranoičnog vladara čija je 14 godina duga vladavina okončana oružanom pobunom, a onda i njegovim samoubistvom.  

Tacit detaljno piše o njegovim planovima da ubije svoj moćnu majku Agripinu, tako što ju je ukrcao na brod za koji se unapred znalo da će potonuti, ali je carica na posletku stradala od mača, jer je uspela da se spase davljenja i dopliva do obale. 

Još brutalnija je beleška o tome kako je ubio svoju drugu ženu Popeju tako što ju je šutnuo u stomak dok je bila trudna.  

Neronov biograf Svetonije piše da je pored sramne navike da peva i igra na javoj sceni, voleo da posle večere izađe na ulice i prerušen napada i ubada nožem prolaznike, a onda ih baca u kanalizaciju. 

Međutim, kustosi Britanskog muzeja koji organizuju veliku izložbu posvećenu Neronu, kažu da je cela priča o njegovoj izopačenosti, u suštini propaganda. 

Izložba "Neron iza mita" ukazuje na drugu, retko viđenu stranu imperatora, o kojoj postoji samo nekoliko svedočanstava. Među njima su ostaci grafita u zidinama Pompeje, margine jednog drevnog teksta i malobrojni predmeti i skupture koji su uspeli da prežive rimski običaj rušenja spomenika diskreditovanih vladara, poznat kao "damnatio memoriae" ili "proterivanje iz kolektivnog sećanja". 

Reputacija nasilnika i pohlepnika koju je Neron nosio vekovima posle smrti, pažljivo je konstruisana kroz objavljivanje neosnovanih teorija zavere i plansko podrivanje ugleda protivnika (vituperatio), koje se u vreme bez zakona o kleveti, obično sprovodilo optužbama za navodno preterane seksualne apetite i rasipništvo.  

Kustos izložbe Torston Oper kaže da njihov cilj nije rehabilitacija Nerona, nego kritičko čitanje istorijskih izvora i odbacivanje preuveličavanja. 

"Kad odstranite anegdote i tračeve, ostaje vam bogata i intrigantna politička slika koja govori o sukobu vlasti i opozicije, u vreme kada se Rim suočava sa pretnjama i sa istoka i sa zapada. Pobedu je mogao odneti samo onaj ko pridobije plebs, odnosno obične stanovnike Rima", kaže Oper.  

Prema njegovom mišljenju, prava brutalnost Neronove vladavine nije oličena u nasilju prema pojedincima, bilo da je ono stvarno ili izmišljeno, nego u surovosti i eksploataciji rimskog sistema. Zabeleženi su brojni slučajevi korupcije u imenovanju poreznika u rimskim provincijama, zbog kojih su izbijale česte pobune. 

Oper počinje vođenje posetilaca kroz izložbu od skulpture koja je možda i najbolja metafora umešanosti mita u stvarnu sliku o ovoj istorijskoj ličnosti. Reč je o Neronovoj bisti koja se čuva u Kapitolskim muzejima u Rimu i koja je služila Ustinovu da osmisli mimiku za svoju ulogu Nerona. Ova skulptura prikazuje imperatora u trenutku dok smišlja neki pakleni plan, zakrivljenih usana i preuveličane brade. 

Međutim, originalna bista je pronađena u fragmentima i pripadali su joj samo deo čela iznad desnog oka i levi obraz, dok je ostatak proizvod mašte baroknog vajara u 17. veku koji je na osnovu Svetonijevog opisa, zaključio da je Neron morao imati izgled zlikovca.  

Samo nekoliko originalnih skulptura je preživelo. Jedna prikazuje dečaka anđeoskog izgleda, ne starijeg od 13 godina. Britanski muzej ju je pozajmio iz Luvra kako bi oslikao jednu sasvim drugačiju priču o Neronu, u vreme kada ga je poočim Klaudije pripremao da preuzme moć. Proces dolaska njenog sina na vlast, prema istorijskim izvorima, ubrzala je Agripina ubivši Klaudija smrtonosnom dozom otrovnih pečurki. 

Ko je kriv za paljenje Rima? 

Jedan od najpoznatijih mitova o Neronu, koji ga sumnjiči da je sam podmetnuo požar, a onda slavio i pevao dok je grad goreo, sasvim sigurno nije istinit. 

Oper kaže da Neron čak nije bio u gradu u vreme izbijanja požara. Gradnja u Rimu nije bila planska, a prenatrpane građevine pravljene su od nekvalitetnih materijala. Priča o tome da je on svirao dok je grad goreo, samo je preuveličana glasina zasnovana na činjenici da je on napisao jednu pesmu o padu Troje, u kojoj je opisao plamen koji guta grad. 

Čak su i drevni istorijski izvori potvrdili da se pobrinuo da beskućnici budu sklonjeni na bezbedno i da je kasnije prilikom obnavljanja Rima gradnja bila mnogo bezbednija.  

Ko je onda bio "pravi Neron"? Oper kaže da je zahvaljujući efikasnoj propagandi njegovih protivnika, sada nemoguće ustanoviti o kakvom čoveku je reč.  

Nakon njegove smrti, izbio je građanski rat, a jedan za drugim četiri moćna generala pokušavala su da osvoje vlast. Na kraju je uspeo Vespazijan i osnovao drugu dinastiju rimskih imperatora - Flavijevsku.  

Tako se i šetnja kroz galerijski prostor Britanskog muzeja simbolično završava ispred kamene glave Vespazijana, oblikovana od stare Neronove skulpture.  

Nad njegovim zemnim ostacima sada je Pjaca del Popolo i senka vekovima stvaranog mita o "najgorem" od svih rimskih careva.