"Umivanje prevratnika" - knjiga Aleksandra Vranješa posle koje se partizanski filmovi ne gledaju istim očima

Na policama knjižara uskoro će se naći knjiga "Umivanje prevratnika - partizanski film" autora Aleksandra Vranješa, koja je predstavljena čitaocima danas u okviru Sedmog festivala humanistike, kulture i umetnosti - fesK u Muzeju PTT u Beogradu.  Reč je o naučnoj monografiji o propagandnoj ulozi jugoslovenskih ratnih filmova od 1946. do 1990. godine, a pisac, koji je inače doktor političkih nauka i ambasador Bosne i Hercegovine u Srbiji, u tom kontekstu analizira popularne partizanske filmove "Slavica", "Bitka na Neretvi", "Sutjeska", "Užička republika" i "Gluvi barut".

Na koricama knjige stoji komentar čuvenog reditelja  Lordana Zafranovića sa pitanjem: "Da li znate ko je, gde i koje godine prvi put upotrebio reč propaganda?", koje je i Vranješa dugo interesovalo, naročito kada je reč o propagandi u umetnosti u vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

"Država je imala ozbiljan mehanizam kontrole nad svim umetničkim delima, ne samo filmom. Na početku smo imali Agitprop, posle toga Ideološku komisiju, a onda, kako je prolazilo vreme, stege su malo popuštale. Mehanizam je na neki način slabio, ali uvek je tu bila nekakva komisija koja pregleda film, koja kaže da li je on ideološki i politički podoban", kaže za Euronews Srbija Aleksandar Vranješ.

Euronews

Pisac podseća da su u SFRJ mnogi filmovi bili zabranjeni, cenzurisani ili prekrajani kako se nova političko-ideološka paradigma i narativ o Drugom svetskom ratu ni na koji način ne naruši.

"Imali smo koncept bratstva i jedinstva, ali kao što vidimo, on je građen na bazi i represije, ali i velike kontrole, cenzure, manipulacije i političke propagande. To se vidi i kroz filmove, i ne samo kroz filmove. Recimo, stvaralaštvo reditelja u domenu takozvanog crnog talasa bili su skrajnuti, ali su pokušaji bunta bili stalno prisutni. Jednostavno, umetnost ne dozvoljava te stege, a režim je imao potrebu da to drži pod nekom kontrolom", kaže naš sagovornik. 

Filmovi kao vizuelni spomenici

Partizanski, naručeni filmovi, bili su pokušaj da se kroz velike spektakle filmske pokaže jedan dodatni stepen identifikacije sa sistemom, istorijom, vrednostima, politikom i ideologijom, smatra autor, a država je bila spremna da za to izdvoji mnogo novca. Ipak, on nema nameru da osporava njihovu umetničku vrednost.

"Ako se u nekom filmu inkorporiraju političke poruke, to ne znači da je sam film umetnički manje vredan i da nema i kvalitete sa 'zanatske' i umetničke strane. Svako film doživljava na svoj način kao umetničko delo. Mene je interesovao taj politički aspekt i kako su se političke poruke tu na neki način potencirale", objašnjava Vranješ.

Primera radi, država je kroz filmove ojačavala narativ o Drugom svetskom ratu, koji nije smeo da se preispituje, smatra autor i navodi primer filma "Sutjeska", u kom su oslikani potpuno fiktivni događaji.

"Niko nije smeo da postavi pitanje da li su ranjenici u gudurama Sutjeske stvarno izvučeni ili su možda ostavljeni. Savremena istorija će nam pokazati da su oni bili ostavljeni i da nije bilo to herojskog izvlačenja ranjenika, ali filmovi kao svojevrsni vizuelni spomenici su morali da pokažu sve one elemente koje su kasnija istoriografija i kasniji režim nametnuli. Tako da smo videli bitku za ranjenike, a objektivno to se nije desilo", kaže pisac. 

Država je takođe vodila računa da ustaljeni stereotipi budu na neki način prikazani, prenaglašeni, a da se sve ono što je sporno ostavi u drugom planu. Jedan od primera o kom se govori u knjizi "Umivanje prevratnika" je film "Šolaja" Vojislava Nanovića iz 1955. godine koji je imao dve verzije - jednu za publiku Bosne i Hercegovine i drugu verziju za publiku svih ostalih republika. 

"Jednostavno, prošlo je deset godina i on u tom liku narodnog heroja Sime Šolaje nije smeo za publiku Bosne i Hercegovine previše da pretera o toj njegovoj ideološkoj, komunističkoj, partizanskoj pozadini, koje objektivno nije bilo, budući da je to bio lokalni pokret otpora. Tek za druge republike se pravila ta priča", kaže naš sagovornik.

Najskuplja ostvarenja bivše Jugoslavije

Radeći na knjizi, on je otkrio da "Bitka na Neretvi" nije najskuplji partizanski film, nego da je to zapravo bila "Sutjeska". U svakom slučaju, ističe da je reč dva velika spektakla za koje je teško dati procenu o tome koliko je novca uloženo, budući da su na raspolaganju imali i ljudstvo i opremu Jugoslovenske narodne armije, kao i to da su ciljevi za snimanje ta dva filma bili različiti.

"'Bitka na Neretvi' je snimana pomalo i za spoljnu publiku. Pokušavalo su da uđu u kategoriju za dobijanje Oskara i dobiju međunarodnu publiku, kako bi proširili što bolju sliku o Narodno-oslobodilačkoj borbi, tako da je to bio jedan film za spoljnu upotrebu. S druge strane, 'Sutjeska' nastaje posle Maspoka u Hrvatskoj, posle obračuna sa liberalima u Srbiji i crnog talasa. Znači, pravi se jedan film koji je trebao da homogenizuje narode i narodnosti u Jugoslaviji i imao je za cilj rešavanje unutrašnjih potreba", kaže Vranješ.

U svakom slučaju, velike su šanse da posle knjige "Umivanje prevratnika" čitaoci više neće moći da gledaju partizanske filmove istim očima, kako je to primetio i Lordan Zafranović.

"To zavisi od toga kako gledamo film. Ako film gledamo kao zabavu, ova knjiga neće mnogo toga da poremeti u tome. A ako pokušavamo partizanske filmove da posmatramo kao vizuelne spomenike, onda će biti i novih pogleda na događaje iz Drugog svetskog rata koji su u filmovima drugačije prikazani", zaključuje naš sagovornik.