Tako je govorila Radmila Živković: "Predstava je kao harakiri, a posle nje skrpljen moraš da se vratiš u normalan život"

Glumica Radmila Živković preminula je u Beogradu u 72. godini života, potvrđeno je u njenom matičnom Narodnom pozorištu. Ostaće upamćena po nizu pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, ali i po britkom jeziku.

"Uvek sam jurila ispred vremena, nekad i srljala. Takav mi je temperament. Nikad nisam bila nevaspitana, ali sam - sa pokrićem koje mi je davala vera u sopstveno izgaranje - uzela za pravo da na laž odgovorim istinom", rekla je glumica u jednom intervjuu. 

Zbog njene specifične životne filozofije i spremnosti da traga za najdubljim nijansama ljudskog bića, jedan od njenih omiljenih saradnika - Jagoš Marković, zvao ju je "gospođa Frojd, devojačko Jung".

"Nikad s drugaricama ne pričam kakvu je haljinu kupila, gde sređuje nokte, kod kog ide frizera. Radije pitam "šta si kuvala", nego te isprazne ženske stvari. Ja sam komplikovana: i kritična i samokritična, i baksuz, ne ostajem dužna ni svom detetu, iako sam na nju ponosna. Hoću da budem bolja sebi, dok god to radim imam razloga da živim", govorila je Radmila. 

Predstavljamo vam neke njene najupečatljivije izjave koje je tokom karijere dala za različite medije:

O (sporednim) ulogama

"Češće sam igrala uloge koje su, kako se to žargonski kaže, podupirači priče, nego glavne, mada je bilo i glavnih. Ali svaku sam radila, da tako kažem, pozorišno - da ima svoju vertikalu, svoje razloge, uzemljenje - a naravno uklopljeno u ono što je ukupna priča, atmosfera, ideja... Filmovi se, znamo, ne snimaju u kontinuitetu radnje, nego malo iz sredine, pa malo s početka, pa s kraja, pa ukrug... I da biste vi lik doneli kako treba, morate u sebi izgraditi njegovu i horizontalu i vertikalu, s kojima ćete moći da se, po potrebi scenarija, uklapate u taj rastrzani tok. Ne znam koju izdvojiti, za svaku sam morala znati ko je i tragala za njenom suštinom".

O pozorištu i Jagošu Markoviću

"Moja saradnja sa Jagošem Markovićem je moja najveća pozorišna uloga. 'Svinjski otac' više ne igra, 'Hasanaginica' u Narodnom pozorištu igra više od 18 godina, radili smo je u sasvim drugačijem tonalitetu i u Tivtu, 'Ministarka' već da ne pričam... Jagoš i ja kad radimo, uvek govorimo 'filmski, filmski…', jer na filmu se sve vidi, svaki titraj.

U pozorištu se na prvi pogled ne vidi sve, ali ako nema tog titraja, onda nije dobro. Ako ne radi svaki delić bića, ne valja. I s drugim rediteljima sam radila uloge na način - ja ih živim. Predstava vam je kao harakiri. Utrobu ima na sceni da rasporiš. A kad se završi, moraš da zašiješ tu posekotinu i da se takav skrpljen, kako znaš i umeš, vratiš u takozvani normalan život".

O Hasanaginici

"Postoji jedna predstava koja me melje i dan-danas, posle 22 godine. To je 'Hasanaginica' i uloga majke Hasanage. Sedim u ćošku, na ivici scene. I šta ja živim dok tu sedim? Imam nekoliko rečenica, monolog - dva. Sve izađe iz lonca u kome sam: ono što bez reči radim, jer kao majka imam prekogniciju šta će se desiti. Ona zna sve. 'Hasanaginica' mi je najteža predstava po onome šta se dešava dok živim taj lik.

O Nušiću i stidu

"Nušić poznaje ljude, u dušu, do srži. Sećam se kad smo je igrali u Švedskoj u 'Dramatenu', bilo puno takozvanih visokih zvanica, diplomatski kor, bio prijem… Ja pošto sam rasturena posle predstave, trebalo mi malo vremena da se upristojim, siđem među ljude. A oni otmen svet, kratko ostaju i kad sam se pojavila, organizatorka kaže da su otišli svi. Ali tu je jedna žena koja je kad me videla sva ushićena podigla ruke i prilazi mi. I kaže: 'Izvinite, morala sam da vas vidim, ja sam žena irskog ambasadora, mi smo došli pre mesec dana, ne razumem srpski, a ni švedski koji je bio na titlu, ali ja sam sve razumela'.

Tanjug/Jadranka Ilić

E, to je Nušić. I tako smo mi u našoj predstavi čitali Nušića - da ga ceo svet razume. Veliki, genijalni Nušić. A pljuvali su ga za života. I danas zapušavaju usta i pljuju umne ljude, one koji umom sve vide. Njima treba zapušiti usta, diskreditovati ih… A načina ima raznih i dobrano su razvijani odvajkada. Danas nema ni srama ni stida. Sram i stid nisu isto. Stid je ono što čoveka sprečava da učini nešto zbog čega će se sramiti. Ako hoćemo napred, moramo vratiti stid".

O tome kako sačuvati porodicu

"Recept je da si misleći čovek, da si obrazovan, a to važi i za starije i za mlađe. Grozno je kada su mlađi koji žele i moraju da vuku napred, gori od starijih. Kad imaju samo svoj interes, a planeta ne postoji na nivou interesa. To ne vodi nikuda. A to su izmislili hohštapleri koji uzimaju lovu od celog sveta. Bitange kroz život vodi interes, a oboženu ljudsku vrstu ljubav prema bližnjem, a ne samo prema deci i roditeljima. Svaki čovek na planeti je meni rod jer delimo isti trenutak u životu. Mi smo danas svi jedinstveno ljudsko biće. Kad se tako živi, kad se tako misli i kad imaš ljubavi u sebi za sebe i sve druge koji te okružuju i postoje, to je ispravno. Stid me je od ljudi koji sebi uzimaju za pravo da svitanje i suton dana stavljaju u svoje ruke. To je sramotno i odvratno".

O svom životu

"Izgleda da je veliki put, ali kad pogledaš unazad, čini ti se kao putić: ne možeš da veruješ da si toliko prešao i liči ti da je kratko trajalo. U šali kažem kako sam protivnik struje, foto-aparata i filmske trake, zato što možeš da se vidiš kakav si bio... I onda se smrzneš. Najveće smrzavanje doživela sam kada sam dobijala nagradu 'Žanka Stokić'. Mira Stupica je govorila, ja sam stajala iza scene i posmatrala iskosa platno na kome su išli inserti iz mojih filmova i predstava. Gledaš svoj život koji ti tako 'vuu, vuuu' ide, kao kad vozovi prolaze a ti stojiš na železničkoj stanici. A oni se ne zaustavljaju, samo šibaju napred. To je jedno nenormalno osećanje, tresla sam se cela dok sam posmatrala sebe i svoj život. Svaki od tih kadrova ostao mi je u apsolutnom sećanju: i gde smo snimali, i koliko je trajalo, i da li je bilo hladno. Naša profesija je neposredno povezana sa životom, mi i ne živimo izvan nje".