Pisac koji je iscrtao nove puteve pozorišne umetnosti: 120 godina od smrti Antona Pavloviča Čehova

Anton Pavlovič Čehov, ruski književnik, ovaj svet napustio je pre 120 godina, 15. jula 1904.

Čehov je bio pisac izbrušenog, naizgled jednostavnog stila, sa izvanrednim darom zapažanja. Umeo je pritom da izgradi specifičnu atmosferu, u izvesnom smislu blisku impresionističkom postupku.

Ostavio je neizmeran trag na literaturu globalno, posebno otvarajući nove puteve pozorišne umetnosti, nove dramske oblike opisane kao "lirska drama".

Prvi dramski tekst izgubljen

Anton Pavlovič je rođen januara 1860. u Taganrogu na jugu Rusije, na obali Azovskog mora. Otac je bio trgovac, religiozan, disciplinovan, strog, što je očekivao i od svoje šestoro dece. 

Kada je imao 16 očev posao je propao. Porodica se potom u potrazi za novom stabilnijom egzistencijom seli u Moskvu. 

Anton Pavlovič međutim, tada srednjoškolac, ostao je u Taganrogu gde nastavlja školovanje. Izdržavo se uglavnom podučavajući slabije učenike.

Pisanjem se bavi još kao đak. Zna se da je uređivao školske novine, kao i da je bio čest gost lokalnog pozorišta.

Poznato je da je u vreme kada je ostao sam u Taganrogu napisao prvi dramski tekst, nažalost izgubljen, "Bez oca". 

Iako bi se očekivalo da je takav velikan književnosti u svet literature utonuo iz ljubavi, potrebe, strasti, Čehov je zapravo počeo da piše iz egzistencijalnih razloga, zbog zarade. 

Pošto je započeo studije medicine u Moskvi, pisanje mu postaje redovan izvor prihoda. 
Iako nikada nije diplomirao bavio se sve vreme lekarskom praksom. Bio je poznat kao nesebičan i neretko nije naplaćivao usluge. Uprkos sasvim krhkom zdravlju posvećeno se borio sa nevoljama svojih pacijenata, kao u vreme epidemije kolere devedesetih.

U prvo vreme piše kratke humoreske, šaljive priče. Potom, pošto je imao uspeha, piše pripovetke, dramske tekstove. 

Nisu to bile uobičajene književne forme. Za Čehovljeva dela nisu karakteristični nekakvi osmišljeni zapleti, niti su njegova tema bile velike priče, politika, istorija, krupni akteri, naprotiv.  Bio je to, reklo bi se, tih pisac. Njegova tema je svakodnevica, obični ljudi, skice iz života. 

profimedia

Reč je pre svega o delima osobene atmosfere, doživljaja. Za njega je tipična suptilna sasvim nenametljiva psihološka analiza, prožeta humorom, parodijom, skepsom koja prerasta i u rezignaciju. 

Lično melanholik, čemu je nesumnjivo doprinela bolest koja je odredila njegov život, tada neizlečiva tuberkuloza, i njegova književna dela bila su u suštini opor realizam, čak i kada su izazivala smeh.

Nije pritom dozvoljavao sebi banalnost karakterističnu za socijalnu književnost, niti razvučenost tipičnu za literaturu 19. veka. Pisao je sažeto, uvek s merom. 

U prvo vreme objavljuje pod pseudonimima, u štampi, potom i književnoj periodici.

"Galeb" izviždan na prvom izvođenju

Tek što se posvećuje lekarskoj praksi objavljuje zbirku "Melpomenine priče". U to vreme postaje nesumnjivo da je sudbinski bolestan. 

Potom 1884. piše jednočinku "Na glavnom putu " koju je cenzura zabranila. 

Zahvaljujući prijateljstvu sa izdavačom Aleksejem Suvorinom postaje stalni saradnik peterburškog lista "Novo vreme".

Počev od 1890. putuje. Obilazi Sibir, potom ruski Daleki istok, ostrvo Sahalin. Zatim nastavlja putovanje Pacifikom, Indijskim okeanom, sve do Cejlona.  

profimedia

Naredne godine putuje Zapadnom Evropom. Iste 1891. objavulje price "Žena sa sela", "Dvoboj".
Nastanjuje se u Melhiovu otprilike 65 kilometara južno od Moskve. U tom periodu objavljuje desetak priča. 

Negde od 1894, oseća se vidno lošije. U potrazi za suvljom klimom putuje u Italiju.

Kada je otvoren Hudožestveni teatar u Moskvi, znameniti MHAT, 1897. godine, Čehov postaje stalni saradnik Stanislavskog i Nemirovič Dančenka. Objavljuje "Ujka Vanju", "Galeba", "Divljaka". 
Prvi njegov tekst igran u MHAT-u bio je "Galeb", koji će postati simbol čuvenog revolucionarnog teatra. Zanimljivo je da je taj komad prilikom prvog izvođenja, ne u MHAT-u, publika odbacila, izviždala.

Upravo u MHAT-u Anton Pavlovič upoznaje buduću suprugu, glumicu Olgu Kniper.

Nastanjuje se na Jalti, gde će uglavnom boraviti nadalje. Objavljuje "Na službenom poslu", "Damu s psetancetom", "Dragu". Priređuje sabrana dela. Svega nekoliko godina potom usledilo je novo prošireno izdanje.

Iako priznat, popularan, slavan i van granica Rusije, carske vlasti koje su mu dodelile i visoki orden Svetog Stanislava i tada kratkovido onemogućavaju da radničke pozorišne trupe igraju njegova dramska dela.  

Poslednju priču "Verena", objavljuje 1903. Krajem te godine završava "Višnjik".

Ophrvan bolešću putuje u Nemačku, u nadi da će mu poznati tamošnji lekar pomoći. U Badenvajleru, na jugozapadu Nemačke, umire 15. jula 1904. Imao je tada 44 godine. 

Čehovljeva dela i danas, kao da nije prošlo preko stotinu godina, ostaju podjednako aktuelna sveža i podsticajna, neprevaziđena.