Francuska penziona reforma uzbunila Evropu: U kojim još zemljama šef države može da preskoči parlament

Nakon višemesečnih protesta protiv penzione reforme po kojoj bi se u penziju išlo u 64. umesto u 62. godini, francuska vlada je ipak 16. marta pokrenula član 49.3 kako bi zaobišla parlament i progurala svoj kontroverzni zakon. Taj akt, koji je sadržan u Ustavu, pokrenuo je inicijativu za izglasavanje nepoverenja premijerki Elizabet Born i njenim ministrima, što su "za dlaku" preživeli.

Višemesečni protesti protiv reformi i potencijalne upotrebe ozloglašenog člana 49.3 punili su novinske stupce širom Evrope. Međutim, pravo pitanje je da li bi se nešto slično moglo dogoditi negde drugde na Starom kontinentu.

Pogledajte kakva su pravila u drugim zemljama.

Nemačka: Potrebna većina vlade

Tanjug AP/Bernd von Jutrczenka/dpa via AP

U Nemačkoj ne postoji način da se progura projekat poput francuske penzione reforme bez vladine trećine u Bundestagu. Zakoni se podnose na jedan od tri načina: iz savezne svlade; iz samog Bundestaga (bilo od strane poslaničke grupe ili najmanje pet odsto članova Bundestaga); ili od strane Bundesrata, zakonodavnog tela koje predstavlja nemačke regione na saveznom nivou. Ovo je navedeno u članu 76(1) nemačkog ustava.

Ako savezna vlada želi da izmeni ili uvede novi zakon, savezni kancelar mora prvo da prosledi zakon Bundesratu. Zatim obično ima šest nedelja da da izjavu, koju vlada može ponovo da komentariše u pisanoj frormi. Savezni kancelar zatim prosleđuje predlog zakona Bundestagu.

U slučaju vanrednog stanja - na primer, vojnog napada, ako parlament ne može da reaguje i glasa dovoljno brzo, odluke se mogu donositi dekretom. Međutim, zaštita nemačkog Ustava ostaje glavni prioritet. U ekstremnim slučajevima, može predvideti hitne zakone koji omogućavaju, na primer, ograničavanje slobode kretanja ili tajne prepiske. Zajednički odbor, formiran od članova Bundestaga (dve trećine) i Bundesrata (jedna trećina), imao bi pravo da donosi te zakone. Zakon bi važio najduže šest meseci.

Oprez u vezi sa upotrebom propisa o vanrednim situacijama u Nemačkoj može se videti još od Vajmarske republike, kada su nacionalni socijalisti zloupotrebili mnoge urede o vanrednim situacijama u sopstvene svrhe.

Rusija: Donji dom ima poslednju reč

Tanjug/AP/The State Duma, The Federal Assembly of The Russian Federation Press Service

Prema Ustavu Ruske Federacije, nacrti zakona koje donosi Državna duma (donji dom parlamenta) podležu odobrenju Saveta Federacije (gornjeg doma parlamenta). Savezni zakon se smatra usvojenim ako za njega glasa više od polovine ukupnog broja senatora, ili ako ga Savet Federacije ne razmotri u toku od 14 dana.

Ako Savet Federacije odbaci zakon, on se vraća Državnoj Dumi na reviziju u roku od pet dana. Oba doma parlamenta mogu formirati komisiju za pomirenje kako bi se razradilo obostrano prihvatljivo rešenje oko kontroverznih pitanja. Na osnovu rezultata, Državna duma može da odobri ili odbije zakon u vezi sa datim komentarima. Ako Donji dom prihvati preporuke, usvaja zakon prostom većinom glasova i vraća ga Veću Federacije. Ako Gornji dom tada odbaci zakon, ali se Duma ne slaže, nacrt zakona se stavlja na glasanje u originalnoj verziji. Ako dve trećine Donjeg doma glasa 'za', zakon se usvaja i šalje predsedniku na potpisivanje, praktično zaobilazeći Savet federacije.

Italija: Glas poverenja je iznad svega

Tanjug AP/Alberto Pizzoli/Pool photo via AP

U Italiji vlada glasa o poverenju zakonu. Ako parlament odobri, zakon je usvojen. Donošenje zakona ne zavisi od onoga što je sadržano u ustavu. U praksi, vlada koristi glasanje da konsoliduje parlamentarnu većinu ili izbegne opstrukciju od strane opozicije.

Glasanje o nepoverenju zakonu smatra se i glasanjem o nepoverenju vladi. U ovom slučaju, vlada je dužna da preda svoj mandat šefu države.

Velika Britanija: Prosta većina, ali se dugo čeka

Tanjug/AP/Jessica Taylor/UK Parliament

Velika Britanija, kako je poznato, nema "kodifikovani" ustav koji eksplicitno utvrđuje ovlašćenja i daje legitimitet svom zakonodavnom telu. Nemoguće je zaobići parlament ako vlada želi da napravi novi statut. Svi zakoni moraju proći kroz prostu većinu u dva doma parlamenta: Donji dom, koji se bira, i Dom lordova, koji je imenovan. U retkim slučajevima da Dom lordova odbije predlog zakona, Donji dom ga može usvojiti bez obzira na to, ali ne pre nego što prođe godinu dana.

Španija: Kraljevski dekret

profimedia

Najbliži ekvivalent francuskom članu 43.9 u Španiji jeste zakon o kraljevskom dekretu.

Reč je o pravnoj normi sa statusom zakona, koju vlada izdaje samo "u slučaju vanredne ili hitne potrebe". Parlament mora da u roku od 30 dana potvrdi hitnu situaciju koja je izazvala zakon o kraljevskom dekretu, a ne njegov sadržaj. Ovo omogućava vladi da donese zakon bez potrebe za parlamentarnom raspravom.

Prema španskom ustavu, u članu 86, zakoni doneseni kraljevskim dekretom "ne mogu uticati na organizaciju osnovnih institutcija države, prava, dužnosti i slobode građana (...), režim autonomnih zajednica ili opšteg izbornog zakona".

Primera radi, pitanja kao što su pravo na štrajk ili pitanja u vezi sa obrazovanjem ne mogu se menjati kraljevskim dekretom.

U nedavnoj španskoj političkoj praksi, zakon o kraljevskim dekretima se sve više koristi kao sredstvo kojim izvršna vlast inkorporira zakone u pravni sistem, čime se skraćuje vreme potrebno za donošenje istih. Opozicija ga pak, često oštro osporava.