Jedna od retkih članica EU koja nema seksualno obrazovanje u školama: "Ta tema je i dalje tabu"

Italija je jedna od poslednjih zemalja članica Evropske unije u kojoj seksualno obrazovanje nije obavezno u školama, a nekoliko učenika kaže da se to zapravo pretvorilo u nedostatak seksualne i emocionalne svesti.

"Nikada nisam pohađala časove seksualnog vaspitanja. U Italiji je ta tema još tabu", rekla je sedamnaestogodišnja Beatris, učenica koja živi u blizini Rima.

"Nastavnici ne razgovaraju sa nama o ovoj temi, pokušavaju da je izbegnu čak i tamo gde postoji jasna veza sa lekcijom", nadovezuje se šesnaestogodišnja Alis.

Iako je tokom godina predlagano nekoliko zakona za uvođenje seksualnog vaspitanja, nijedan od njih nije bio uspešan.

Umesto toga, seksualno obrazovanje je prepušteno regionima u zemlji, koji mogu odlučiti da li će izdvojiti sredstva za postavljanje kurseva o seksualnosti u školama, koje najčešće predaje medicinsko osoblje - medicinske sestre, babice ili biolozi.

Negativne posledice

Iako u Italiji ne postoje naučna istraživanja o posledicama nedostatka seksualnog vaspitanja, postoje podaci koji mogu dati naznake o stanju svesti mladih o seksu. Primera radi, Italija je na 26. od 45 mesta u Evropi po pristupu kontracepciji, sa stopama daleko iza Francuske i Velike Britanije.

"Uprkos sve većoj upotrebi savremenih metoda (posebno pilula i kondoma) još uvek se ne može reći da je revolucija kontracepcije, shvaćena kao prelazak na moderne i efikasne metode, definitivno ostvarena u Italiji", naveo je italijanski Institut za statistiku pre dve godine.

Utvrđeno je da se "metoda izvlačenja" koristi u 20 odsto slučajeva kao kontraceptivna metoda. S druge strane, oko 80 odsto od 16.000 ispitanih italijanskih adolescenata obratilo se internetu za informacije o reprodukciji, podaci su nacionalne studije o plodnosti koju je sproveo Instituto Superiore di Sanita.

"S obzirom na moja prva iskustva, verujem i osećam da mi je potreban čas seksualnog vaspitanja, ali ga do sada nikada nisam dobila", kaže još jedna italijanska adolescentkinja Klaudija, koja ima 15 godina.

"Smatra se da je takva vrsta školovanja devojčica i dečaka u našim godinama prerana, a zapravo nam je sada najpotrebnija. Mnogi moji drugari su prvi put imali negativna iskustva", dodaje.

Marina Marčeka, ginekolog u bolnici San Filipo Neri u Rimu kaže da je pokušavala da uvede časove seksualnog vaspitanja u srednjoj školi svoje ćerke, ali "nije bilo načina".

"Razgovor na određene teme, prema mišljenju škole i nekih od roditelja, mogao bi da povredi senzibilitet dece koja propagiraju verska uverenja", rekla je ona.

Često radi kao volonter i bavi se edukacijom u vezi sa promenama tela, ličnom higijenom, kontracepcijom i informacijom o neželjenoj trudnoći.

"Deca su se uvek bila radoznala i predisponirana da uče, baš zato što su mlađa"

Za Marčeku, najnegativnije posledice jaza u seksualnom obrazovanju odnose se na socijalne i relacione aspekte seksualnosti, sa nedostatkom sveti o razlikama u seksualnoj orijentaciji, rodnom identitetu i poštovanju drugih u pogedu diskriminacije i nasilja u odnosima.

Italijanski paradoks

Tri aktivistkinje su nedavno pokrenule peticiju koja je prikupila skoro 35.000 potpisa, kako bi se uveli obavezni časovi o polu, afektivnoj i rodnoj ravnopravnosti u srednjim školama u Rimu.

"Nejednakost između muškaraca i žena, femicidi i homofobija su problemi koji se odnose na lošu kulturu i svest, a to se može ispraviti samo u školama", kaže Flavija Restivo, jedna od žena koje su pokrenule peticiju.

"Mislim da je glavni razlog koji koči osnivanje ovih časova u školama veliko prisustvo Katoličke crkve u našem društvu. Seksualnost se doživljava kao prljava stvar, nešto čega se treba stideti"

Pixabay

Glumac Pjetro Turano, koji je takođe portparol gej centra i voditelj podkasta "Eklisi", sklaže se sa tim.

"Katolički osećaj za skromnost igra značajnu ulogu u stvaranju aure srama i povučenosti koja okružuje seksualno-afektivnu sferu. Jedan od najočitijih paradoksa u italijanskom društvu sastoji se u kontrastu između kontinuirane difuzije seksualnih i seksualizirajućih stimulansa i poteškoća da se slobodno i nesputano razgovara o potrebi koja nas sve ujedinjuje", kaže on.

Ističe da o seksualnom obrazovanju treba razgovarati u širem kontekstu kako bi se pozabavili diskriminacijom, homofobijom i rodnim nasiljem.

"Bilo bi beskorisno baviti se seksualnom edukacijom govoreći samo o kontracepciji i trudnoći: to su fundamentalni elementi, tehnički alati koji se, međutim, moraju koristiti u širem kontekstu, u kojem se i dalje vrše diskriminacija, homofobija i rodno zasnovano nasilje"

Maksimilijano Ulivijeri koji vodi organizaciju za obučavanje radnike da pomognu osobama sa inavliditetom da iskuse seksualnost, kaže da je glavni problem neznanje.

"Potrebna nam je komunikacija koja se ne ograničava samo na kontracepciju i fizički deo seksa, već objašnjava kako prihvatiti različita tela, shvatiti da imaju želju bez obzira na njihov oblik. Ovde je, u tom smislu, seksualno obrazovanje fundamentalno", zaključuje.