Dan kad je Island stao: Zašto su žene iz zemlje sa najvećom rodnom ravnopravnošću izašle na ulicu tražeći jednaka prava

Između 70 i 80 hiljada žena izašlo je na ulice Rejkjavika u utorak u znak protesta zbog nejednakih plata i rasprostranjenog rodno zasnovanog nasilja.

Akcija je usledila gotovo 48 godina nakon što su Islanđanke pokrenule prvi takav štrajk na svetu, kako bi dokazale svoju vrednost društvu i utrle put feminističkom pokretu u Evropi.

Radnice iz svih sektora nisu otišle na posao, a nisu obavljale ni kućne poslove. Solidarnost je pokazala i premijerka Islanda Katrin Jakobsdoutir, koja je svojim sunarodnicama obećala da će njihova država postići potpunu rodnu ravnopravnost do 2030. godine.

Islanđanke su svesne da ostatak sveta smatra Island "rajem", kada je reč o rodnoj ravnopravnosti, ali su, kako su istakle govornice ovog velikog skupa, "odlučile da ukažu da rodni jaz postoji i da hitno moraju reagovati po tom pitanju".

Tako blizu "raja", a tako daleko od njega

Svetski ekonomski forum je 14 godina zaredom Islandu davao najvišu ocenu među zemljama sveta, prema zastupljenosti rodne ravnopravnosti.

Tanjug/AP/Arni Torfason

Država je već decenijama poznata kao "raj ravnopravnosti", a tamošnji parlament ima najveći udeo žena u odnosu na sve ostale evropske zemlje - čak 47,6 procenata. Poret toga, stopa zaposlenosti žena je veća u odnosu na ostatak kontinenta i 2021. iznosila je 77,5 posto, u odnosu na 67,5 procenata u Evropi.

Međutim, prostora za napredak i dalje ima, jer žene na nekim pozicijama primaju i do 21 posto manju platu u odnosu na svoje muške kolege.

Pored toga, statistike pokazuju da je više od 40 procenata Islanđanki pretrpelo neki oblik seksualnog nasilja u životu.

Štrajkom zato žene ove ostrvske zemlje žele da ukažu na te probleme i inspirišu i ostatak planete da se bori za prava.

Štrajk koji je promenio sve

Štrajk Islanđanki održan je simbolično 24. oktobra, na dan kada je 25.000 njihovih majki i baka 1975. godine prvi put izašle na ulice zahtevajući ravnopravnost. To je donelo ogromne promene za zemlju koja je tada imala samo 220.000 stanovnika.

Tanjug/AP/Arni Torfason

Drugim rečima, devedeset posto žena u toj zemlji tog dana je uzelo slobodan dan, koji će postati poznat kao "Ženski slobodan dan" odnosno "Kvennafri" kako bi ukazale na značaj koji imaju u društvu.

Banke, fabrike i mnoge prodavnice tog dana morale su da budu zatvorene, baš kao i škole i vrtići, što je mnoge očeve primoralo da decu vode na posao. Novine su pisale da su se dovijali dajući mališanima slatkiše i hranu koju vole, kako bi ostali mirni i omogućili im da kako-tako završe radni dan. 

Žene u Islandu izborile su se za pravo glasa 1915. i posle Novozelanđanki i Finkinja postale treće u svetu kojima je to pošlo za rukom. Međutim, u narednih 60 godina ravnopravnost je stagnirala i mesto u parlamentu dobilo je ukupno samo devet poslanica.

Te 1975. godine u skupštini su bile samo tri žene. 

Ideju da krenu u štrajk prve su predložile članice "Crvenih čarapa", radikalnog ženskog pokreta osnovanog 1970. a širu podršku dobile su kada su štrajk predstavile kao "ženski slobodan dan". 

profimedia

Među govornicama su tada bile domaćica, dve poslanice u skupštini, predstavnica ženskog pokreta i jedna radnica, a poslenju reč dobila je Adelhejdur Bjarnfredsdotir, predsednica Sindikata čistačica, kuvarica i pralja u bolnicama i školama, koja je kasnije postala poslanica.

Događaj je podstakao brojne odjeke, a islandski mediji počeli su da se bave pričama o rodnoj diskriminaciji i potplaćenosti žena, a inspirisao je i brojne druge pokrete u Evropi i svetu. 

Samo godinu dana kasnije, rodna ravnopravnost postala je zakonom zagarantovana na Islandu, a štrajk je takođe otvorio put da Vigdis Finbogadotir postane prva demokratski izabrana predsednicu države na svetu na izborima 1980. godine.