Igre 
Poreklo spirale nasilja u Siriji: "Tapiserija" verskih i etničkih manjina već dugo je na udaru sunitskih ekstremista
Komentari21/03/2025
-12:51
Spirala nasilja u Siriji, koje traje gotovo 15 godina, od početka građanskog rata u toj zemlji marta 2011. u poslednjem periodu dobija ogoljenije forme.
Pred očima Evrope, koja novom režimu u Damasku obećava izdašno finansiranje, kao da se sistematski uništavaju pojedine grupacije stanovništva.
Građanski rat u Siriji, za koji je postojala opšta predstava da je jedan od plodova takozvanog Arapskog proleća, započeo je, i održavan je tako dugo upravo zbog inostranih interesa.
Kotrola nad trasom kojom je od Persijskog zaliva trebalo da se dopremaju energenti put neke od luka Levanta, gotovo izvesno jeste suština čitave savremene tragedije Sirije. Najrazumnija i najkraća trasa gasovoda neminovno je išla preko teritorije Sirije. U Briselu i Vašingtonu procenjeno je da bi tim putem Evropa mogla biti rasterećena snabdevanja energentima iz Rusije.
Krajem prve sedmice marta, u priobalnom pojasu Sirije, zoni u kojoj se nalazi najveća koncentracija Alavita, sunitski ekstremisti pobili su brojne pripadnike te manjinske verske grupe. Prema podacima Sirijske opservatorije za ljudska prava, broj žrtava premašio je 1.000, među njima tri četvrtine bili su civili.
Paralelno, komandant snaga koje predvode Kurdi u toj zemlji, Sirijskih demokratskih snaga, Mazlum Abdi, zatražio je odgovornost počinilaca nasilja u priobalnim područjima zemlje.
Prvenstveno je optužio frakcije koje podržavaju Turska i islamski ekstremisti da stoje iza stradanja Alavita.
Povezane vesti
Američki državni sekretar Marko Rubio izjavio je takođe da privremene vlasti Sirije moraju pozvati na odgovornost "radikalne islamističke teroriste".
Privremene vlasti u Damasku, objavile su potom da je oformljena nezavisna komisija sa zadatkom da istraži sukobe koji su se dogodili u priobalnom regionu zemlje. Sukobi su se međutim nastavili.
Desetak dana potom 17. marta, visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Kaja Kalas izjavila je da su Evropska unija i njeni partneri obećali Siriji i njenim susedima 5,8 milijardi evra pomoći.
Rat koji je vođen u Siriji različito i kontradiktorno je tumačen. Sa jedne strane, očigledan je bio višedecenijski strateški sukob u toj regiji, koji se velikim delom prelamao preko susednog Libana, na relaciji Sirija - Izrael, pri čemu je Iran podržavao vlast u Damasku, kao i šiite u Libanu, Hezbolah.
Što se interesa velikih sila tiče, podrazumevajući kako posebne odnose Moskve sa Iranom, kao i oborenim režimom u Damasku, tako i posvećenost SAD zaštiti Izraela, posebno važnu ulogu u tragediji Sirije imala je i ima susedna Turska.
Iako se kada je kriza u Siriji počinjala naglašavalo, u skladu sa tada popularnom frazeologijom, kako je Sirija multietnička zemlja, ovo se samo uslovno može uzeti kao tačno. Etnički, a osnovni kriterijum u tom smilslu je lingvistički, Sirija je bar 85 odsto arapska zemlja.
Značajnu zajednicu, osim Arapa, čine Kurdi, najviše do desetak odsto, čije je poreklo indoevropsko. Postoji, takođe nearapska, zajednica Jermena, kojih navodno u Siriji ima nepunih 200.000. U Siriji isto tako živi značajna zajednica Turkomana, do 5 procenata, koji sebe identifikuju sa nasleđem osmanske imperije, iako tek manjim delom govore turski.
Povezane vesti
Verska podela unutar Sirije bitno je složenija, i ona se ne poklapa sa etničkom, osim u slučaju Jermena koji su svi hrišćani, ogromnom većinom monofiziti. Približno tri četvrtine, do 75 odsto stanovništva te zemlje čine mislimani suniti. Šiiti sačinjavaju najverovatnije oko 13 odsto, a među njima je najveći broj alevita, kojima je pripadala i porodica Asad, pa otuda i znatan deo elite iz vremena režima oca i sina Asad, od 1971.
Tu je takođe i drevna zajednica hrišćana arapskog jezika, koji se nazivaju i Asircima, do 4 odsto, najvećim delom pod jurisdikcijom Antiohijske patrijaršije (čije je uostalom središte u Damasku) sada takođe izložena teškom teroru. Ukupan broj hrišćana u Siriji, pre rata, bio je do 10 odsto.
Druzi se od ostalih Sirijaca, ne razlikuju etnički već osobenim verskim ustrojstvom. Sačinjavaju do tri procenta, ima ih do 600.000. Središte im je na krajnjem jugu Sirije, nedaleko od granice sa Jordanom. Sebe doživaljavaju kao poseban ogranak islama, i nazivaju se Al Muvahidun u značenju - veruju u jednog Boga.
Pravoverni suniti im to dosledno negiraju. Njihov mistični verski sistem izveden je iz ismailizma ali je pomešan sa drevnim gnostičkim tradicijama (u čemu imaju sličnosti sa šiizmom, što oni negiraju). Etnički Druzi su Arapi, mada pojedini to odriču insistirajući na posebnosti. Stotine hiljada Druza žive i u obližnjem Libanu, kao i u Izraelu.
Malenu, najviše do 15.000, zajednicu čine Jazidi, jedna sasvim osobena verska grupa. Reč je grupaciji koja je strahovito stradala od suni ekstremista. Najveća koncentracija Jazida nalazi se na krajnjem severu današnjeg Iraka, u Kurdistanu. Iako ponekad smeštani među šiite, Jazidi su zapravo nastavljači drevnog persijskog zoroastrizma, dakle religijskog sistema preislamske Persije, uz znatne dodatne elemente šiizma ali i drugih prastarih tradicija tog prostora. Reč je dakle o jednom posebnom takođe monoteizmu u kojem se slavi Sunce.
Najveći deo unutarsirijskog sukoba jeste teška netrpeljivost na relaciji suniti - šiiti, odnosno i najpreciznije, reč je mržnji najradikalnijih sunita, najpribližnijih vahabitima, prema šiitskim alevitima.
Istorijski gledano, vekovima, do 1918. dok je Sirija bila sastavni deo Turske, šiiti su se nalazili u nezavidnom položaju i neretko su bili žrtve represije. Stroga verska pravovernost sunitske Turske, čiji je sultan uostalom bio i kalifa, odnosno verski poglavar sunita, podrazumevala je isključivost i prema šiitima.
Poznavaoci tamošnjih prilika držali su, od početka rata, da je strah koji Aleviti osećaju od dolaska na vlast neke radikalno sunitske grupacije (potpuno ili pro vahabitske) upravo ono što je stvar činilo nepomirljivom. Od samog početka oružane pobune ekstremih sunita u Siriji opšte uverenje bilo je da u slučaju pobede onih koje Zapad podržava u toj zemlji postoji velika verovatnoća da će Alaviti biti izloženi uništenju.
Radikalni suniti uostalom, alevite uopšte ne smatraju muslimanima. Postoje zaista duboke suštinske razlike u tumačenju islama između njih. Za razliku od radikalnih sunita, kod Alevita spoljne manifestacije religioznosti su neupadljive. Aleviti, poznati i kao nusajriti, su religijska grupacija izrazito mistične suštine, koju takozvani tumači istorije religioznosti smeštaju negde između jednog specifičnog šiizma i posebne religijske grupacije. Istina, alevitsko učenje, i spolja gledano, sadrži i elemente islama i elemente hrišćanstva, i brojne drevne tradicije (helenističke i neoplatonističke) karakteristične za bliskoistočni prostor.
Njihov naziv potiče od imama Alija, zeta proroka Muhameda, koji se smatra prvim šiitskim imamom, dok naziv nusajriti potiče od imena Abu Šuajba Muhameda ibn Nusajra (umro 863). Smatra se da alevizam počinje negde među učenicima jedanaestog imama Hasana al Askarija, među kojima se nalazio i Ibn Nusajr.
Praktično, već na prvi pogled da se uočiti da aleviti izrazito poštuju i hrišćansko učenje, podrazumevajući ključne praznike hrišćanstva, njihove žene se ne pokrivaju, nisu isključivi kad je u pitanju upotreba alkohola.
Kada je marta 1995. godine u Turskoj, gde postoji značajna alevitska grupacija, došlo do napada na alevite, uz brojne žrtve, alevitski demonstranti su pred policijom uzvikivali: "Dole fašizam!" i "Nećemo šerijatsko pravo!"
Aleviti nastanjuju uglavnom priobalni pojas Sirije. Smatra se da ih je u toj zemlji do tri milona. U Turskoj ih ima do million.
U vreme francuske uprave Aleviti su imali izvesnu autonomju. Postojala je posebna teritorijalna jedinica sa središtem u Latakiji. Upravo kao što su Druzi na jugu imali posebnu autonomnu oblast.
Sirija koja je talasom nemira koji su na prelazu iz 2010. u 2011. godinu zahvatili brojne arapske zemlje, obuhvaćena 2011. dugo je važila za izrazitio stabilnu, i suštinski tolerantnu sredinu, u kojoj je, istina, decenijama bilo na snazi vanredno stanje, ali se to nije bitno uočavalo u svakodnevnom životu običnih građana.
Demonstranti su u Siriji započeli podmetanjem požara u središtima tada vladajuće partije BAAS u gradu Dera, u lokalnom središtu suda, kao i u zgradama dve kompanije za mobilnu telefoniju, od kojih je jednu posedovao Asadov rođak. Opozicioni aktivisti naglašavali su da samo žele da unište "simbole represije i korupcije". I zaista, zdanja banaka demonstranti nisu napadali.
Komentari (0)