Igre 
Šta je Monroova doktrina i kako Tramp želi da je "oživi"? Ideje o Kanadi, Panami i Meksiku stare su više od 200 godina
Komentari09/01/2025
-21:46
Novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp je u svom stilu šokirao svetsku javnost i pre stupanja na dužnost 20. januara izjavama o prisvajanju Panamskog kanala, pripajanju Kanade i Grenlanda SAD i promeni imena Meksičkog zaliva u Američki zaliv.
Iako su mnogi političari, poput odlazećeg kanadskog premijera Džastina Trudoa, bili sablažnjeni i iznenađeni izjavama koje su naizgled došle niotkud, novi šef Bele kuće je zapravo oživeo "zaboravljenu" Monroovu doktrinu, nastalu pre više od 200 godina, sa ciljem uspostavljanja američke hegemonije nad Severnom i Južnom Amerikom. Do tog zaključka došli su mnogi latinoamerički i španski politički analitičari, kojima je ideja petog američkog predsednika Džejmsa Monroa, prvi put izneta 1823, u svežijem sećanju nego samim Amerikancima, jer ju je posle Drugog svetskog rata istisnuo NATO projekat u Evropi.
"Povod je ocenjen kao prikladan za tvrdnju, kao princip u koji su uključena prava i interesi Sjedinjenih Država, da se američki kontinenti, po slobodnom i nezavisnom stanju koje su preuzeli i održavaju ga, od sada ne smatraju subjektima za buduću kolonizaciju od strane bilo koje evropske sile", glasi početak dokumenta koji je napisao tadašnji državni sekretar i budući predsednik Džon Kvinsi Adams.
Takođe se navodi da će SAD smatrati svak pokušaj evropskih sila da nametnu svoj sistem bilo kojem delo Zapadne hemisfere biti smatran "opasnošću po mir i bezbednost". Na predstavljanju svog plana 2. decembra 1823. Monro je izgovorio čuveni moto "Amerika Amerikancima", kojim je "destilovao" suštinu doktrine.
profimedia
Monroova doktrina nastala je u vreme kada SAD nisu bile ni približno moćne kao danas, ali su želele da se suprotstave evropskim kolonijalnim na celoj Zapadnoj hemisferi, uspostavljajući sopstvenu sferu uticaja, nakon što je većina latinoameričkih država stekla nezavisnost od Kraljevine Španije. Pošto Amerika nije imala moćnu mornaricu, velike sile su mahom ignorisale njene planove, ali se to promenilo na krajem 19. veka, posebno posle pobede u Špansko-američkom ratu, da bi Monroova doktrina postala ključni deo tzv. "velike strategije" SAD u prvoj polovini 20. veka.
profimedia
Velika Britanija je, kao najveća globalna sila, prećutno podržavala američke napore jer su se uklapali u njeno promovisanje "laissez-faire" slobodne trgovine i neutralnosti na moru, suprotno od merkantilizma njenog rivala Španije. Novonastale latinoameričke države su takođe mahom stale iza onoga što su videle kao antikolonijalnu ideologiju. Iako je čuveni venecuelanski državnik Simon Bolivar, po kojem je nazvan politički pravac bolivarizam za ujedinjenje Latinske Amerike, u jeku borbe za nezavisnost podržao ovu ideju, on je na nju gledao više kao na privremene sredstvo za sticanje suvereniteta od kolonijalnih gospodara.
Bolivarizam i Monroova doktrina su vrlo brzo postali nekompatibilni jer je prva doktrina težila stvaranju zajedničkog latinoameričkog prostora, bez velikog suseda na severu. Prema venecuelanskom istoričaru Pedru Kalzadilji Monroova doktrina bila je direktan odgovor formiranju Velike Kolumbije od strane Bolivara.
Povezane vesti
"Bila su to dva projekta, dva modela države i republike, kontinenta, čovečanstva, koji su ostali suprotstavljeni u poslednjih 200 godina istorije", napisao je on.
Koreni ovog sukoba sežu još u 18. vek kada je venecuelanski revolucionar Francisko Miranda predstavio ideju za nezavisnost od Španije kao nedvojivu od stvaranja zajedničke hispano-američke države zvane Kolumbija.
Projekat "Bolivarove doktrine“ razmatrao je i osnivanje međunarodne nadnacionalne organizacije koja bi bila garancija nezavisnosti i teritorijalnog integriteta utemeljenog u pozitivizaciji američkog međunarodnog prava, arbitraži kao mirnom rešenja sporova između novih država, ali i isključenju SAD iz čitavog aranžmana.
Sam Bolivar je engleskom ambasadoru u SAD jednom prilikom kazao: "Čini se da su Sjedinjene Američke Države predodređene da nametnu bedu Americi u ime slobode“.
Istorija intervencija Vašingtona u Latinskoj Americi
Američka mešanja u Latinskoj Americi nije tako lako pobrojati jer je bilo mnogo tajnih operacija, ali je prema jednom istraživanju na Harvardu od 1898. do 1994. američka vlada intervenisala 41 put, od čega 17 puta direktno.
Ovi incidenti su uključivali upotrebu američke vojske, obaveštajaca ili lokalnih lidera koji su radili za vladu SAD. U još 24 slučaja, američka vlada je igrala indirektnu ulogu. To, kako se navodi, znači da su lokalni akteri igrali vodeće uloge, ali se procenjuje da oni ili ne bi ništa sami pokrenuli, ili ne bi uspeli bez podsticaja sa strane.
Dok se direktne intervencije lako identifikuju i obilno su dokumentovane, identifikovanje indirektnih intervencija je obavljeno na osnovu sopstvenog nahođenja autora. Lista 41 intervencije uključuje samo slučajeve u kojima bi, prema autorovoj proceni, aktuelna vlast verovatno preživela bez neprijateljskog delovanja SAD.
Povezane vesti
Iako su se SAD posle pobede u Drugom svetskom ratu posvetile severnoatlantskim integracijama, tokom Hladnog rata nastavljene su intervencije u Latinskoj Americi protiv socijalističkih i komunističkih lidera, a kao postulate u svojoj politici Monroovu doktrinu pominjao je čak i predsednik Ronald Regan 80-ih godina prošlog veka.
Izbor između NATO i Monroove doktrine
Monroovu doktrinu prva je pogazila Velika Britanija 1833. ponovnim uspostavljanjem suvereniteta nad Folklandskim (Malvinskim) ostrvima, bez reakcije SAD, koje tada nisu ni mogle da se suprotstave mnogo moćnijoj britanskoj mornarici. Dodatno ih je demotivisalo i to što je Argentina 1831. na Folklandskim ostrvima zaplenila tri američka ribarska broda u sporu oko prava na ribarenje, posle čega je američki kapetan Sajlas Dankan oslobodio mornare i plovila, zapretivši da će ubuduće tretirati takve akcije kao pirateriju.
Kada je 1982. izbio Folkandski rat SAD su bile rastrzane između NATO saveznice Velike Britanije i Argentine, koja je zajedno sa SAD bila potpisnica Sporazuma iz Rio de Žaneira 1947. to jest Interameričkog sporazuma o recipročnoj asistenciji. Pored toga, i SAD i Argentina su od 1948. bile bile članice Organizacije američkih država (OAE), glavnog vozila za sprovođenje Monroove doktrine posle Drugog svetskog rata.
Povezane vesti
Iako je odnos vojne i ekonomske moći ubedljivo bio na strani SAD one se nisu usprotivile Velikoj Britaniji i glasale su za Rezoluciju 502 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojom se zahteva momentalno povlačenje argentinskih snaga koje su izvršile invaziju 2. aprila.
Kada su SAD intervenisale u korist latinoameričkih država
SAD su u nekim slučajevima stajale u odbranu latinoameričkih država, nakon što su za vreme svog građanskog rata bile prinuđene da "progutaju" neka kršenja svoje doktrine, posebno od strane Španije u Domnikanskoj Republici 1861. i Francuske u Meksiku 1862.
Najpoznatiji primer je Venecuelanska kriza iz 1895. kada je Venecuela tražila od SAD pomoć oko teritroijalnog spora sa Velikom Britanijom oko oblasti Esekibo. Tadašnji američki predsednik Grover Klivlend je preko svog državnog sekretara Ričarda Olnija zapretila Londonu "snažnom akcijom" ako ne uspe da postigne dogovor u arbitraži. Na žalost Venecuele arbitraža u Parizu je rezultirala dodelom 90 odsto teritorije Velikoj Britaniji, ali su ipak prihvatili odluku.
Politika "Velikog brata" kako se u SAD od 1880-ih nazivala "zaštita" Latinske Amerike takođe je rezultirala podrškom borbi za nezavisnost Kube 1898. Tada su SAD svojim metalnim brodovima rasturile zastarele drvene španske brodove i ubedljivom pobedom u ratu stekle Filipine, Guam i Puerto Riko po ceni od 20 miliona dolara, uz to nateravši Madrid da prizna nezavisnost Kube.
U kontekstu Trampove izjave o Kanadi u kojoj je Trudoa nazvao "guvernerom", zanimljiva je tvrdnja iz 1902. kanadskog premijera Vilfrida Lorijea da je Monroova doktrina ključna za zaštitu njegove zemlje od spoljnih pretnji. On je tada rekao da američka mornarica na Pacifiku i britanska na Atlantiku pružaju bezbednosnu garanciju, koja čini invaziju Severne Amerike nemogućom.
Kina kao rival u novoj Monroovoj doktrini
Trampovo moderno shvatanje Monroove doktrine protumačio je španski list La Vanguardia, zaključivši da su njegove izjave opravdane razlozima nacionalne bezbednosti. Dodaje se da je to očekivano ponašanje velikih sila u novom multipolarnom svetu, gde Kina i Rusija godinama pokušavaju da prošire svoj regionalni uticaj, bilo gradnjom vojnih baza na ostrvcima u Južnokineskom moru ili intervencijama u susednim državama poput Ukrajine i Gruzije.
Takođe se navodi da je to u skladu sa Trampovim protivljenjem "večnim ratovima" na Bliskom istoku i averziji prema miltilateralizmu i NATO-u.
"Sjedinjene Države bi mogle da napuste neke od svojih međunarodnih saveza u Evropi i Aziji, za koje Tramp veruje da im nisu od koristi, i da iskoriste te resurse da prošire sopstvenu zonu uticaja", navodi La Vanguardia.
AP Photo/Frank Augstein
U prilog tome se navodi citat samog Monroa da "Amerika ne ide u inostranstvo u potrazi za čudovištima koje će da uništi".
List El Pais napominje da Trampove izjave nisu samo stari snovi i imperijalne zablude jer za razliku od svojih prethodnika i skorije istorije, on namerava u drugom mandatu da mnogo više energije posveti američkom kontinentu.
Pre svega tu je inicijativa za zaustavljanje imigracije i deportaciju onih bez boravišne dozvole, čime ispunjava svoja izborna obećanja. Takođe, plan je zaustaviti šverc sintetičke droge fentanila koji ulazi preko Meksika, po potrebi vojnom silom i narušavajući suverenitet susedne zemlje.
Konačno, i El Pais se slaže da je Kina presudan faktor u "novoj Monroovoj doktrini", to jest suprotstavljanje njenom rastućem političkom i diplomatskom prisustvu Kine širom Latinske Amerike, koja je sve aktivnija u trgovini i investicijama.
"Američka teritorija je samo deo table velike igre za globalnu hegemoniju između Vašingtona i Pekinga, osim što će doktrina koja je pre dva veka služila da se zaustave evropske sile sada služiti za zaustavljanje Kine. Grenland sadrži nalazišta gasa, nafte i retkih zemalja, svega što velike sile nastoje da obezbede funkcionisanje svojih ekonomija, pa čak i svoju vojnu dominaciju. Sa klimatskim promenama, njegove obale su otvorene za plovidbu i pristup Arktiku, što je perspektiva koja budi geopolitičke apetite svih. Isto važi i za Panamski kanal, kojim se upravlja multilateralnim sporazumom koji daje pristup plovidbi svim zemljama podjednako, uključujući Kinu, do te mere da sugeriše trampističkoj mašti zahtev za budućim simetričnim tretmanom u moreuzima u Južnokineskom moru koje Peking želi da kontroliše po uzoru na SAD na Antilima", navodi El Pais.
Komentari (0)