Nova era na Bliskom istoku: Ko su najveći dobitnici i gubitnici nakon pada Asadovog režima?
Komentari17/12/2024
-15:41
"Arapi ne mogu da ratuju bez Egipta, a ni da se mire bez Sirije", govorio je Henri Kisindžer, prepoznajući ključnu ulogu Damaska u dešavanjima na Bliskom istoku. I zaista je činjenica da je Sirija uvek imala veće geopolitičko značenje nego što bi sugerisala njena površina, populacija i ekonomija. Sa ovog stanovništva, propast režima porodice Asad, koja je vladala zemljom 54 godine, zatvara čitavu jednu epohu za arapski svet i nosi sa sobom tektonske promene širom Bliskog istoka.
Flešbek iz 2011.
U svojim prvim izjavama, Džo Bajden je nazvao rušenje Asadovog režima "aktom pravde" i "istorijskom prilikom", ali je brzo dodao da živimo u "trenutku opasnosti i nesigurnosti". Očigledno da je lekcija iz Libije nametnula opreznije tonove. U oktobru 2011. godine, njegov prethodnih Barak Obama je takođe pozdravio rušenje drugog autoriratornog vođe, Moamera Gadafija, te taj događaj nazvao "istorijskom prilikom". Međutim, 11 meseci kasnije, američki ambasador u Libiji Kristofer Stivens tragično je nastradao u Bengaziju od džihadista koji su se borili protiv Gadafija, dok je Libija postajala igralište ratnih lordova koji su se međusobno ubijali.
Bajden nije mogao da ignoriše neprijatnu istinu da je novi čovek Sirije Abu Mohamed al-Džolani bio američki zatvorenik u Iraku i da se za njegovu glavu nudilo 10 miliona dolara, dok je njegova džihadistička organizacija Hajat Tahrir al-Šam (HTS) okarakterisana terorističkom od strane Zapada i UN-a.
Uspostavljanje novog režima u zemlji sa brojnim etničkim i verskim grupama težak je posao za bilo kog lidera, a posebno za sunitskog džihadistu koji je započeo "karijeru" u Al Kaidi i imao veze sa Islamskom državom, pre nego što se povukao iz globalnog džihada da bi se ograničio na Siriju. U svojim prvim javnim izjavama nakon rušenja Asadovog režima, bio je tolerantan prema manjinama alavita, hrišćana i druza. Međutim, Sirijski opservatorijum za ljudska prava i Međunarodna krizna grupa Džordža Soroša izvestili su o pričama o ubistvima, otmicama i pljačkama protiv pristalica starog režima u Hami i Latakiji, iako nije jasno da li su snage HTS-a bile odgovorne za to.
Na mesto privremenog premijera, do marta, Golani je postavio svog bliskog saradnika Mohameda al-Bašira, koji se godinama pripremao za ovu ulogu u Idlibu, najvećem uporištu islamske opozicije, koje je bilo zaštićeno od strane turske vojske na severozapadu Sirije. Zahvaljujući novcu iz Katara i milijarderima iz Zaliva, HTS je uspela da upravlja sa četiri miliona ljudi, prikuplja poreze, upostavi nove mreže mobilne telefonije i snabdeva tržište, koristeći kao valutu tursku liru. Međutim, prenos ovog modela iz malog sunitskog Idliba na teritoriju multietničke Sirije neće biti jednostavan zadatak.
Širom otvorene oči Izraela i Turske
Unutrašnju stabilizaciju dodatno otežavaju intervencije dva glavna zagovarača rušenja Asadovog režima, Izraela i Turske, koje žure da promene svoje pozicije, čime se postavljaju zabrinjavajuća pitanja o teritorijalnoj celovitosti sirijske države. U subotu uveče, pre nego što je Asadov avion poleteo ka Moskvi, izraelska vojska je krenula sa okupirane Golanske visoravni, zauzela strateški važan vrh Hermon, prešla neutralnu zonu na granici sa Sirijom i stigla na 30 kilometara od Damaska. "Samo privremeno, iz bezbednosnih razloga", rekao je Benjamin Netanjahu tada.
Izrael je istovremeno bombardovao više od 500 ciljeva unutar Sirije uništivši 80 odsto njene vojske, čitavu vojnu flotu i protivvazdušnu odbranu, pretvarajući je u potpuno nezaštićenu državu. Netanjahu s pravom slavi rušenje Asadovog režima, nakon pogubnih udara na Hebzolah, jer to znači da je iranska "osovina otpora" sada rasturena, a ajatolasi iz Teherana se boje da će brzo doći njihov red. Međutim, Izraelci i dalje ne mogu da budu mirni imajući na umu da je vlast u Damasku preuzeo čovek koji je odgajan u džihadu i odabrao za ratni nadimak prezime koje sugeriše na Golansku visoravan odakle je njegov deda proteran, navodi se u analizi "Njujork tajmsa".
Još veći strahovi postoje među susednim arapskim režimima, koje su videle kako su Muslimanska braća, Hamas, ali i talibani proslavili HTS-a, a i bili prvi koji su priznali novi režim. Sisi je egipatske oružane snage stavio u stanje pripravnosti. I u Jordanu režim kralja Abdulaha ima snažne razloge da se boji domaćeg ogranka Braće, koji predstavlja najjaču frakciju u "dekorativnom" parlamentu nakon izbora u septembru.
S druge strane, Turska je postavila takozvanu Sirijsku nacionalnu armiju (neki bi rekli plaćenike), koja deluje nezavisno od HTS-a da izvede progon Sirijskih demokratskih snaga (SDF) pod kurdskom kontrolom iz gradova Tal Rifat i Manbidž, dok se čini da je na redu grad Kobani, simbol pobedonosnog otpora Kurda protiv Islamske države. Ako Erdogan ne uspe da stvori "bezbednosnu zonu", tj. de fakto kurdsku okupaciju na severu Sirije, to će dovesti u pitanje prisustvo američkih baza i 900 američkih vojnika koji se tamo nalaze. Činjenica je da su za Vašington Kurdi u Siriji samo pregovaračka karta dok za Ankaru predstavljaju egzistencijalnu pretnju. A Turska pod Erdoganom, jedina zemlja koja je dosledno podržavala opoziciju čak i kada je Asad "razbijao" svoje protivnike, trenutno drži u rukama Amerikance, ali i Evropljanje u pogledu migrantske krize.
Najveći gubitnici Rusija i Iran
Među najvećim gubnitnicima svakako se nalazi Rusija, s obzirom na to da je pad Asadovog režima pokazao da strateško savezništvo s Moskvom ne predstavlja sigurnost ni za jedan režim. I pored svoje namere da pregovara sa HTS-om, nije uopšte sigurno da će zadržati mornaričku bazu u Tartusu, jedinu u Mediteranu, niti svoju avio-bazu u Latakiji. S druge strane, Moskva je malo toga učinila da spreči Asadov kolaps i činilo se kao da se distancira od njegovog režima. Ruski vazdušni napadi u podršci Asadu od početka pobunjeničke ofanzive 27. novembra, bili su minimalni verovatno zbog toga što se Putin fokusirao na Ukrajinu, preneo je Politico.
Još jedan veliki gubitnik je Iran - Sirija je bila blizak saveznik i vitalna kopnena transportna veza ka Libanu i Hezbolahu. Iran je podržavao Siriju dok je predsednik Bašar al-Asad vodio borbu da ostane na vlasti tokom strašnog građanskog rata u zemlji i iskoristio je Siriju da projektuje moć po regionu. Iran je već bio ozbiljno oslabljen u poslednjim mesecima, a ovo dodatno pojačava osećaj da je iranski režim postao ranjiv i sigurno manje moćan.
A tu su i Kurdi u Siriji. Bašar al-Asad je uglavnom prepustio Kurde u Siriji njihovim poslovima na severoistoku zemlje, gde su uživali polu-autonomiju. Postoje brojne sumnje da li će nova vlast u Damasku, ako bude dominirala islamistima, dati Kurdima istu slobodu - posebno imajući u vidu obavezu prema Erdoganu. To, naravno, u velikoj meri zavisi od daljih političkih razvoja u Siriji. Međutim, ofanziva sirijskih pobunjenika je takođe donela teritorijalne dobitke islamistima koje podržava Turska, protiv kurdske militantne grupe YPG, koja je izgubila kontrolu nad nekim gradovima i selima u istočnom Alepu.
Alaviti takođe čine oko 12 odsto populacije Sirije i dugo su se plašili da će, ako Bašar al-Asad bude srušen, biti kažnjeni. Oni su ogranak šiitskog islama, predstavljali su osnovu Asadovog režima i zauzimali su visoke pozicije u vladi, vojsci i obaveštajnim službama. Tokom ranih godina pobune formirali su Šabihu, labavo organizovane pro-Asadove vojske koje su navodno bile odgovorne za masakre i sistematska silovanja. Čak i ako HTS pokušava da izbegne da budu na meti, postoji želja za osvetom.
Komentari (0)