Bivši glavni urednik Vašington posta za Euronews Srbija: Postistina je najveća pretnja za medije

"Danas pokrivanje informacija nije posao 24/7, već je 24/7 svakoga minuta. Uprkos populizmu i eksperimentisanju, kad se nešto važno dogodi, posete Vašington Posta odu u nebesa jer ljudi znaju kome se može verovati. Kad smo imali samo fizičke novine u rukama, novinari nisu rad davali besplatnotno, takav standard bi trebalo postaviti i danas. Lokalni novinari su retko skloni stereotipima, teško nekoga karikaturišu. Zbog toga je daleko lakše na tom nivou uspostaviti poverenje zajednice".

Tek pet meseci pošto je stigao u redakciju kao novi glavni urednik, najbogatiji čovek sveta Džef Bezos je kupio Vašington Post. Martin Beron je gledao kako niz urednika napušta redakciju. Verovatno su strahovali da će nemilosrdni trgovac i vlasnik Amazona ekspresno uništiti brend porodice Grem i učiniti ga neprepoznatljivim. Svakako ne nalik Postu koji je vodio Ben Bredli, legendarni urednik koji je verovao dvojici klinaca koji će na kraju poslati američkog predsednika Ričarda Niksona posramljenog u istoriju.

U Beloj kući je tog puta sedeo Donald Tramp, političar koji je razbio sve poznate kalupe, ali je pitanje da li su u redakciji sedeli neki novi Bob Vudvord i Karl Bernstin.

AP/Andrew Harnik

Tramp je iskopao rov i objavio rat medijima koje je "častio" epitetima "fejk njuza", "neprijateljima naroda", pa kada ni to nije bilo dovoljno, Vašington Post je dobio od predsednika etiketu da su "najniži oblik života". Besni i u niskom startu da odbrane svoju čast u kontranapadu na predsednika, novinari Posta su od novog šefa tražili da im da znak da jurnu.

Poručio im je: "Mi nismo u ratu, mi smo na poslu".

Martin Beron govori tiho, ali je tvrdoglavo uporan. Neki od saradnika ga opisuju "lavom i jagnjetom naše redakcije".

A Bezos?

"Nije mi okrenuo telefon da mi kaže kako da izveštavamo, čak ni kad je o njegovoj kompaniji reč, verujte ili ne verujte", podcrtava i navodi da se milijarder umešao tek sa zahtevom da Vašington Post dobije slogan, koji je Bezos nazvao "izjavom o misiji". Od oko 1.000 predloga nijedan nije bio onaj pravi. Bezos je otišao kući i vratio se sa "Demokratija umire u mraku". To od tada stoji ispod logotipa medija.

"Ko bi rekao da će slogan sa smrću i mrakom tako dobro proći... Ali, šta ja znam o marketingu", šalio se kasnije Beron.

Jednom novinar, uvek novinar, Beron danas strahuje za medije. A opasnost ne vidi u hodnicima Kapitola, ili na njujorškim avenijama, već u malenim sredinama kroz koje se kroz istoriju uvek više prolazilo nego dolazilo.

"Demokratija počinje na lokalnom nivou, sa lokalnim vlastima koje smo izabrali. Znate, važno je ko je na čelu policije, ko vodi neku školu, ko se stara o ekološkoj zaštiti na lokalu. Važno je ko postavlja semafore, kao i ko održava lokalne puteve, ko održava kanalizaciju. Ljudi moraju znati šta se radi, čiji se interesi zadovoljavaju - da li se štiti javni interes ili se štite privatni interesi. Ljudi imaju pravo da znaju da li su vlasti otvorene ili su korumpirane i ko ima sve uticaj na tu vlast.

"Stoga, tu demokratija ustvari počinje. Tu, na lokalnom nivou", ističe Beron na početku razgovora za Euronews Srbija.

Mnogi od tih lokalnih zvaničnika će se penjati u karijeri, postajati viši zvaničnici, možda čak i na nacionalnom nivou, na nivou saveznih država u SAD, ili provincijskom nivou u nekim zemljama, napominje dalje taj novinar i konstatuje da je zato važno pratiti šta oni rade, kakav put imaju.

"To je temelj demokratije. Da dodam i da u najvećoj meri nacionalne medijske organizacije ne znaju šta se događa u nekoj lokalnoj zajednici, osim ako tamo ne postoji jak lokalni medij. Ako oni to ne pokrivaju, niko to neće pokrivati", naglašava Beron i podcrtava da svi društveni problemi u svakom društvu na svetu počinju na lokalnom nivou.

Nema besplatnog ili jeftinog kvaliteta

Možemo li mi tu išta preduzeti u doba modernog novinarstva, društvenih mreža i slomljenog ekonomskog modela tradicionalnih medija? Šta kao profesionalci možemo da uradimo da podignemo svest o važnosti lokalnog izveštavanja?

Ah, ja se trudim da uvek budem optimista i želim da verujem da za sve postoji odgovor. Ali ta priroda današnjih medija koju pominjete je pred veoma velikim izazovom. Današnji mediji favorizuju tezu - što veće, to bolje.

Veća publika donosi bolju održivost nego malena publika. Sa druge strane, ja volim da istaknem uspešne primere ovde u Sjedinjenim Državama, čitav niz lokalnih medija je napravio uspeh. Svima im je zajedničko to da su krenuli uporno i čvrsto rešeni da je njihov poziv da služe lokalnoj zajednici. Oni su u prednosti jer bolje poznaju lokalnu sredinu, pa znaju i šta te ljude zanima, kakve su im potrebe i svakoga dana, na svaki način, u svakoj priči preispituju sami sebe postavljajući pitanje da li su od koristi lokalnoj zajednici.

A korist medija?

Naravno da lokalni mediji o tome moraju da misle, ali isto tako ti mediji moraju da zatraže od zajednice da to i plati. Ako pokažu da su vredni, ljudi će biti voljniji da plate. Novinarski rad ne sme da bude besplatan. To nije održiv model.

Realnost je da kada smo imali samo fizičke novine u rukama, mi novinari nismo svoj rad davali besplatno, tražili smo od ljudi da to plate. I oni su to činili. Takav standard bi trebalo postaviti i danas. Moramo plaćati novinare, urednike, sve ljude koji su uključeni u lokalno novinarstvo. Znate, nećete dobiti kvalitet ako niste spremni da platite za kvalitet.

Profimedia

Kažite nam još o tom tržištu?

Lokalni mediji, kao i mi u velikim medijima, moraju da misle šta će raditi sutra, a šta iduće nedelje, šta za dva meseca, kao i da li verujemo da je to ono što je publici potrebno, da li naše resurse koristimo najefikasnije moguće, da li možemo da srežemo neke troškove ali tako da više novca odlazi na novinarski rad, umesto na neke nepotrebne stvari.

Sve u svemu, verujem da ima prostora za uspeh i neke dokaze tome sam već video. U Sjedinjenim Državama se pojavio niz neprofitnih medijskih organizavija, ali ima i vrlo komercijalnih entiteta koje pokazuju izuzetan uspeh. Vidite, kako neke od lokalnih medijskih organizacija nestaju ili režu svoje osoblje, javnost počinje da uviđa šta gubi. Ono što su do juče uzimali zdravo za gotovo, više ne uzimaju zdravo za gotovo.

Nije tu važno samo praćenje rada lokalnih vlasti, već i sporta, lokalne umetničke scene, biznisa. I kad odjednom nema ko to da radi, ljudi počinju da shvataju da gube nešto vredno. I pazite, u mnogim slučajevima su lokalni mediji nekakav lepak te zajednice, kanal kroz koji ljudi jednostavno saznaju šta se događa. U suprotnom su u mraku.

Postistina je najveća opasnost za medije ali i društvo

Ali, neki ljudi bi rekli da je najveća opasnost za novinarstvo danas komobinacija tri “P” - populizma, polarizacije i postistine. Ako biste poredili te dve opasnosti, šta biste izdvojili kao veću opasnost?

O, ja odmah izdvajam postistinu kao najveću pretnju. Mislim da ljudi reaguju na informacije koje prosto nisu istinite i počinju da veruju u informacije koje ih samo učvršćuju u mišljenju koje su već stekli. Tu se onda munjevito šire teorije zavere koje nemaju utemeljenje u činjenicama, i to je najveća opasnost s kojom se suočavamo. Vremenom javnost počinje da veruje da i ne možemo znati šta je istina i prosto pristaju na teze ljudi koji su njima ideološki bliski.

Gde su veći rizici? I zbog čega?

Mislim da su ti rizici koje pominjete najopasniji na nacionalnom nivou, ali su manje relevantni u lokalnim zajednicama zbog prirode tema kojima se bave. Zato su lokalni mediji daleko manje polarizujući, pa, ako hoćete, i manje kontroverzni. Ako kao novinar pratite lokalnu umetničku scenu ili lokalni sport, ili izveštavate o izgradnji mosta, nije isto kao izveštavanje o nacionalnoj politici.U tom smislu, mislim da su populizam, polarizacija i postistina, rizici na nacionalnom nivou, ne i na lokalnom. Možda se jedna tema izdvaja. Naime, razne zemlje imaju drugačije sisteme, ali ovde u SAD je školstvo u rukama lokalne zajednice i stalno imamo velike debate o čemu bi to deca trebalo da uče, pa u tom smislu i polarizacija i postistina postoje na lokalnom nivou, ali nije toliko izraženo.

Poverenje...

A i lokalni novinari su poznati u svojoj zajednici i vrlo je teško demonizovati ljude koje lično poznaješ, ljudi koje srećeš na ulici, na sastancima lokalnih vlasti, u prodavnici, na stadionu. Ti ih znaš kao obične ljude. Ali, na nacionalnom nivou novinar definiše čitave grupe ljudi koje uopšte ne poznaje. Zato su lokalni novinari retko skloni stereotipima, teško nekoga karikaturišu. Zbog toga je daleko lakše na lokalnom nivou uspostaviti poverenje zajednice prema medijima. Na tome treba puno raditi, nema sumnje. Ali, prema istražvanjima u SAD koja sam ja gledao, ljudi daleko više veruju lokalnim medijima nego nacionalnim medijima. To je nešto nad čime profesija mora da se zamisli.

Mediji ne vode zemlju, posao im je predstavljanje informacije

Kada je Džef Bezos postao vlasnik Vašington Posta, na jednom od sastanaka s Vama i drugim urednicima, postavio je pitanje - gde vidite Vašington Post za 20 godina? Šta ste mu tada odgovorili?

Izbacio sve tajne iz sebe, nemam šta više da čuvam. U prvom redu, rekao sam da je 20 godina jako dugo vreme u svetu medija i da se naš biznis menja na dnevnoj bazi. Mislim da Vašington Post i Njujork Tajms, moraju za cilj da održe objektivno i nepristrasno prezentovanje informacija. To pitanje nije ni partijsko ni ideološko, već nešto što je zasnovano na temeljnom istraživačkom i analitičkom filtriranju informacija. U vreme polarizacije jako veliki broj medijskih kuća je kao svoj biznis model razvio upravo to naglašavanje polarizacije i traže načina da je učine još gorom. Tako zarađuju novac. Oni apeluju na ekstreme, sleva ili sdesna. Oni su odabrali nišu i na tome zasnovali poslovni model.

Šta vi na takav model kažete?

Ne mislim da je to poslovni model za Vašington Post i svakako ne mislim da bi to trebalo da postane. Još postoji značajan deo populacije koji misli i želi da postoji neki nezavistan arbitrar u procenjivanju istine, medijske kuće koje nisu svrstane prema jednoj ili drugoj partiji, mediji koji nisu vođeni ideološkim motivima.

Naši saveznici su činjenice i istina. Njih nije lako izneti u javnost i ne idu naruku jednoj ili drugoj strani. Znate, čak i u vreme polarizacije postoji ogroman deo stanovništva koji prosto samo želi da sazna činjenice. A onda će sami donositi odluke.

AP/Molly Riley

Vidite, mediji ne vode zemlju. U demokratiji naš cilj bi trebalo da bude da javnosti predstavimo informaciju koja je ljudima potrebna, koju ljudi zaslužuju da imaju i znaju i sve u cilju da sačuvamo demokratiju. Bez toga ljudi ne mogu da upravljaju sobom. Verujem da za to postoji tržište čak i u vremenima velike polarizacije.

To sam odgovorio na pitanje gde bi Vašington Post trebalo da bude, mislim da i Džef Bezos želi da Vašington Post to bude, makar iz mojih iskustava i razgovora s njim. Moja nadanja i očekivanja su da će se taj model održati.

Ako ne privučemo mlade čitaoce, nemamo budućnost

Zanimaju me mladi ljudi. Mlađi od 35 ili 30 godina, recimo. Čitaju li oni Vašington Post? U kojoj meri su pretplatnici?

U Vašington Postu od ukupnog čitalaštva oko 30 odsto su takozvani milenijalci ili mlađi. Nije to tako loše, mada ima medija koji su nas nadmašili u tome. Ali je taj procenat daleko manji kada govorimo o pretplatnicima (kojih je tri miliona, prim.aut.). Kod mladih ljudi postoji nevoljnost da se nekako povežu s tradiocionalnim medijima. Delom je to zbog generalnog nepoverenja u institucije, što uključuje i medijske institucije. Mladi imaju tendenciju da veruju u ono što im prijatelji kažu, pre nego što dobiju direktno od nekog medija. Nekada je to što im dođe od prijatelja, baš kako ste rekli, došlo i od tradicionalnog medija.

Sve u svemu, mene to jako brine. Jer, ako ne uspemo da kultivišemo mladu publiku, nećemo imati nikakvu publiku u budućnosti, jer su ti mladi ljudi budućnost.

U mojoj zemlji, i mnogim drugim zemljama, mladi ljudi ne čitaju gotovo ništa, ne vezuju se za neki medij koji će pratiti, čitati, kupovati na dnevnoj ili nedeljnoj bazi. Oni se informišu na društvenim mrežama.

Moja nadanja su da će vremenom ljudi početi da razumeju šta je pouzdano, a šta nije pouzdano, te da sada živimo u nekoj fazi eksperimentisanja s medijima. Sami mediji eksperimentišu. Ima puno medija koji isprobravaju nove stvari, a javnost sada, zahvaljujući internetu, ima opciju da luta preko svakojakih medija. I vremenom će sami shvatiti ko je pouzdan a ko je nepouzdan.

Ono što je meni interesantno je da kada se dogodi prirodna katastrofa, kada nas pogodi uragan ili gigantska snežna oluja, ili zemljotres, klizište u poplavi ili ogroman šumski požar, ljudi se odmah okreću velikim, najuglednijim medijskim kućama da saznaju šta se zaista događa. Nepogrešivo. Meni to govori da ljudi ustvari imaju veliko poštovanje prema onome što mi radimo, iako nisu to spremni da javno priznaju.

To mi govori da u suštini ljudi vrlo dobro znaju koji su mediji koji zaista imaju svoje novinare na terenu, medije koji za mišljenja i tumačenja pitaju prave stručnjake. Ne kažem da će svi konzumenti tako postupiti, ali ogrtomna većina ljudi zna kada je važno na koji sajt da ode.

Upravo zato naš internet saobraćaj ode u nebesa kada se nešto dramatično ili vrlo važno događa. Ja u tome gajim nadu da ljudi ipak, na kraju krajeva, negde duboko u sebi, znaju kojim medijima verovati. Tradicionalne redakcije imaju ljude, imaju stručnjake, s njima, novinarima i urednicima možete kao čitalac ili gledalac stupiti u kontakt i to sve ljudima uliva poverenje.

Pojasnite mi još vašu tezu?

Znate, ljudi ne evakuišu neki prostor na osnovu onoga što vide na društvenim mrežama. Oni to čine kada preko tradicionalnih medija čuju najveće stručnjake u zemlji koji kažu da oluja dolazi i da se prostor mora evakuisati.

Da, ima puno dezinformacija sada. Evo, to se lepo vidi u pokrivanju događaja na Bliskom istoku, društvene mreže su prepune dezinformacija, ali kad je bitno ljudi znaju gde da odu po informaciju. Tradicionalni mediji imaju svoje mane, greške, propuste, ali u celini, ljudi razumeju da su to odgovorni novinari koji rade na terenu. Zamislite samo koliko je teško novinarima u Gazi sada. Jako malo medija uopšte ima izveštača unutra. Kada ljudi shvate da je informacija za njih od kritične važnosti, okreću se onome kome znaju da mogu verovati.

Profimedia

Kad ste već pomenuli Gazu, kako biste savetovali izveštača iz Izraela ili Gaze da radi u ovim okolnostima?

Ne bih u to ulazio u ovom konkretnom intervjuu, ako ne zamerate. Mogu da kažem samo da Vašington Post i Njujork Tajms rade dobar posao do sada, koriste svoje izveštače, znam da proveravaju izvore koliko god mogu. Ja savetujem novinare da uvek budu skeptični, a redakcije da usmere maksimalno resurse na takve teme i pokušaju da izveštavaju najobjektivnije što je moguće. Ali ne bih da idem dalje.

Internet dopušta svakome da se bavi informisanjem

Razumem. Da se vratimo novinarstvu i Vašim počecima. Vi ste karijeru počeli na Floridi, pa Vas molim da uporedite to vreme, kada ste Vi ušli prvi put u redakciju, sa mladim novinarima koje ste nedavno zaposlili u Vašington Postu. Da li smo nešto dobili s novim generacijama? Koje su prednosti, a šta nedostaci?

Oh, ništa nije isto, očigledno. Ja sam počeo još kao student volontirajući preko leta u mom rodnom gradu Tampi, u lokalnim novinama grada. Grad je imao dva lista, jedan jutarnji i jedan večernji. Imao je i radio stanicu. U to vreme su postojala samo tri televizijska kanala i samo dva nacionalna nedeljnika. Ta limitirana baza za informisanje je ljudima bila sve.

Raze se, nismo imali internet, nije bilo društvenih mreža, nisu postojali mobilni telefoni.

U to vreme su se ljudi informisali na način koji je bio lakše svarljiv nego što je danas kada ste konstantno bombardovani novim činjenicama, ili navodnim činjenicama. U to vreme su sve informacije stizale preko posrednika, a posrednik je bio medij. Danas bilo ko može da ode na internet i plasira ono što misli da je informacija.

Molim vas nastavite sa poređenjima te dve epohe.

Elem, ritam je bio daleko drugačiji u smislu kako radite. Ja sam radio za jutranji list i u životu sam uvek radio za listove koji su izlazili ujutro. Vaša priča bi se pojavljivala ujutro, fizički u rukama ljudi. Uvek sam voleo taj ritual listanja novina od početka do kraja

I ljudi bi na kraju listanja uvek imali osećaj da za taj dan znaju sve što je potrebno da znaju. Naravno, to uopšte nije slučaj danas.

U smislu ritma rada, naravno da smo puno radili, ali je smisao konkurencije bio drugačiji. Danas bilo ko može da pokrene sajt, bilo ko može da okači video na internet, a tu su i drugi mediji koji se pojavljuju, nadmeću, lansirtaju poslovne modele.

Tanjug/AP Photo/Charles Krupa

Danas pokrivanje informacija nije posao 24/7, već je 24/7 svakoga minuta. Sad se nadećemo svakoga minuta. Postoji metrika koja to meri. Svi guraju “alertove” samo da budu brži od takmaca. Sada se naše performanse doslovno mere u sekundama a ne minutima. Ta brzina ritma oduzima dah.

Gde nas to vodi?

Loša strana toga je da se neminovno manje poroverava ono što se emituje, i manje se uređuje. Generalno danas urednici daleko manje uređuju. Oni postavljaju agendu. Ne bave se materijalom kako treba.

Kada sam ja počinjao, moj tekst je prolazio kroz ruke nekoliko urednika da bi dobio odobrenje. A danas novinari ispaljuju sadržaje na društvene mreže bez da iko to ozbiljno ne proveri. Okruženje je sasvim drugačije.

Dobro, ali da li je Vaša generacija bila više “gladna” nego moja? Da li je moja “gladnija” od novopridošlih? Ili je sve to iluzija nas o nama samima?

Pre svega, želim da kažem da današnje vreme ima puno prednosti u odnosu na ono. Danas daleko više ljudi imaju pristup medijima i izražavanju stava nego onomad kad sam bio mlad. Mi smo morali da se probijamo kroz zaštitne nivoe da bi nešto objavili i ako veliki mediji nisu zainteresovani, niko nas ne bi čuo.

Danas možemo da čujemo ljude koji su bili nekada marginalizovani, ali takođe, sada možemo lako čuti ljude koji su veoma stručni u svojim oblastima rada, a ranije ih nismo čuli samo zato što tradicionalni mediji za njih nisu znali. Oni imaju informacije i tumačenja i sada mogu da podele svoje znanje.

Profesionalna glad...

Ne želim da generalizujem epohe jer ima danas jako puno talentovanih mladih ljudi zainteresovanih i posvećenih našoj profesiji. Ti mladi ljudi veruju našoj profesionalnoj misiji kao Vi i ja.

E sad, svestan sam da ima izvesnih generacijskih razlika. Jedna od stvari je da mladi danas više vrednuju ono što se naziva “balansom posla i života”. Vi i ja verovatno to nismo znali. Mladi novinari danas veruju da mogu da imaju život izvan posla i da posao nije glavna komponenta njihovog života. U najmanju ruku naši mladi novinari ne prihvataju da posao dominira njihovim životima. To je velika razlika.

Da se razumemo, ne važi to za sve mlade podjednako, ali je dominantno. U moje vreme se smatralo da svačiji život mora da bude pod dominacijom posla. Sada nije tako. Ima jako puno mladih, izuzetno talentovanih ljudi koji naporno i hrabro rade koji idu na ratišta širom sveta, rizikuju svoj život, koji rade opasne stvari u novinarstvu u našoj zemlji, i, znate, prihvataju strašan rizik po sebe. I veoma su strasni.

Ali, kada dođu u kancelariju, oni naglašavaju taj balans posla i života. I kažu mi - ako želiš da radim 40 sati nedeljno, ja ću da radim 40 satri nedeljno, a ne 60 sati. A ako želiš da radim 60 sati, u redu, onda plati tih 60 sati. To je pristup koji apsolutna većina ima.Ostaje da se vidi da li je to najbolji pristup.

Šta je danas novinar?

Jasno, naša profesija je pod velikim finansijskim pritiskom i u njoj nikada nije bilo puno novca, a vesti se događaju celog dana i ne možemo uzurpirati naše živote time po definiciji. U redu, kad postanete novinar, morate prihvatiti da će vaš, život biti uzurpiran gotovo uvek - hteli ste da idete na žurku, ali nešto je iskrslo na poslu…Planirali ste slobodno vreme, ali se nešto desilo… I stalno maštate da ćete to kompenzovati nekada kasnije, a to kasnije ne dolazi…A mediji imaju sve manje resursa za vas. Ipak, mladi su hrabriji od nas. Oni će ovaj ciklus isterati na tezi da novinar nije hrčak na točku koji stalno trči i stoji u mestu. Mladi imaju cilj stila života i možda je pravo na njihovoj  strani.