"Nevidljivi smo, osuđeni da se prilagođavamo gradu, umesto grad nama": Komplikovan život korisnika kolica u Srbiji

Studentkinja Pravnog fakulteta Maša Stojaković svakodnevno se suočava sa preprekama, na koje mnogi njeni vršnjaci ni ne obraćaju pažnju. Kao korisnica kolica, da bi ušla u autobus ili prešla preko praga pekare u koju svako jutro ide, mora da se osloni na pomoć sugrađana.

"Život osoba koje koriste kolica je prilično komplikovan iz razloga što više smo osuđeni na to da se mi prilagođavamo gradu, nego što je grad prilagođen nama", ističe ona za Euronews Srbija.

Maša je poreklom iz Bora, a u Beogradu je završila osnovnu i srednju školu; sada kao diplomirana pravnica stažira u Drugom osnovnom sudu. Pošto je trenutno na master studijama, živi u studentskom domu.

"Moja bolest je zapravo ukočenost zglobova i nedostatak mišića. Meni su faktički obuhvaćene cele ruke i noge, s tim što su mi noge više obuhvaćene, pa sam iz tih razloga u kolicima, ne mogu da hodam. U rukama sam određeno ograničena, mada živim život kao da nisam ograničena", naglašava.

Udruženje studenata sa hendikepom nedavno je ukazalo da su među brojnim sistemskim problemima koji pogađaju korisnike invalidskih kolica i nepristupačnost javnog prevoza i nepostojanje prilagođenog taksi prevoza za sve ljude koji koriste kolica. 

"Gradski prevoz je priča za sebe. Postoje niskopodni prevozi, ali oni imaju jedan stepenik i sada on ima dodatnu rampu, ali ta rampa može se spustiti ako ja sa sobom nosim šrafciger", objašnjava sagovornica.

Euronews/Printscreen

Kako dodaje postoji druga varijanta, s jedne strane lakša, a s druge teža, da zamoli ljude da joj pomognu oko ulaska u autobus. Ipak gradski prevoz je samo jedan od bezbroj komplikovanih izazova, sa kojima se Maša suočava, a na koje ljudi koji ne žive sa invaliditetom svakodnevno obavljaju bez razmišljanja.

"Pošto mi je bankomat nepristupačan da ga dohvatim, onda ja zamolim nekoga od prolaznika da uđe u banku, da pozove službenika i onda on izađe napolje i tako odradim ono što mi treba već u toj banci", ističe ona.

Ispred pekare u koju Maša često ide, postoji jedan stepenik. Ona se obratila toj pekari sa molbom da naprave rampu. "Tu nisam ja jedini korisnik kolica, tu je studentski dom, gde su drugi korisnici kolica, ali za sada je ostalo na tome da će se rešiti", kaže.

"Naš najveći problem je društvo"

"Ljudi treba da shvate da su nama kolica kao nekome patike. To je samo neki predmet koji tebi omogućava da funkcionišeš kroz grad, a sve ostale potrebe su potrebe kao i svih drugih ljudi", ističe studentkinja.

Ona smatra da je najveći problem ljudi sa invaliditetom njihova nevidljivost.

"To je zapravo začarani krug. Mi smo nevidljivi zato što nam zapravo dosta toga nije pristupačno, a onda baš iz te nevidljivosti, društvo nas gleda vrlo čudno. I onda imamo problem da neki smatraju da mi ne možemo da se obrazujemo, niti da radimo niti da sutra nađemo stan, da negde živimo, da obrazujemo porodicu ili tako nešto, to je već apstraktna imenica za to društvo, tako da naš najveći problem je, zapravo, društvo", zaključila je.