Kako tartufi iz Srbije završavaju na crnom tržištu: Italijanski zapravo mogu biti iz Šumadije i dostižu visoke cene

Tartufi iz Srbije često završavaju na crnom tržištu kako u zemlji tako i u inostrastvu i to bez obzira što je od prošle godine njihova berba počela da ulazi u legalne tokove. Glavni razlog za to su oni berači koji ne žele da izađu iz sive zone jer im ona zapravo nudi neograničene kvote branja, što nije slučaj kada su u pitanju legalni tokovi, saglasni su sagovornici Euronews Srbija.

Protiv šezdesettrogodišnjeg muškarca iz Bačke Palanke nedavno je podneta krivična prijava zbog sumnje da je na graničnom prelazu Sot, sa Hrvatskom, pokušao da iznese 78 kilograma crnog tartufa koji je pronađen u prtljažniku vozila kojim je upravljao. Iz policije navode da su tartufi oduzeti uz potvrdu od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede kao i da je dalja istraga u toku. 

Ovaj slučaj ponovo je pokrenuo pitanje crnog tržišta tartufa, a predsednik Mikološko-gljivarskog saveza Srbije Zoran Jelenković rekao je da ono cveta u Srbiji. On smatra da je glavni razlog to što ne postoji adekvatna zakonska regulativa koja bi podrazumevala edukaciju i kontrolu njihovog branja.

"Po mojoj proceni 90 odsto posla koje se tiču trgovine sa tartufima je u sivoj zoni. Zamislite koliki je to gubitak za budžet. U Srbiji, prema našoj evidenciji, postoji 141 licencirani sakupljač tartufa, a tim poslom se na crno bavi par hiljada ljudi. Mi smo prošle godine uveli polaganje ispita za dobijanje sertifikata za licenciranog komercijalnog sakupljača tartufa, izdali smo i skripte iz kojih oni treba da uče, ali sve to zakonski nije obavezajuće, već je sve to na dobrovoljnoj bazi. Svako ko želi da se edukuje oko branja gljiva i da dobije licencu može da dođe kod nas", kaže Jelnković.

profimedia

On za Euronews Srbija navodi da u zakonskim okvirima stoji da firme koje se bave poslom trgovine tartufima moraju da imaju legalnog komecirjalnog sakupljača gljiva. Međutim, ističe da se tu pronalazi prostor za sivu zonu. 

"Oni su, prema zakonu, u obavezi da edukuju berače, ali je pitanje ko ih i da li ih uopšte edukuje jer upravo to nije regulisano zakonom. Često oni samo svom beraču samo izdaju papir sa pečatom svoje firme koji potvrđuje da su oni edukovani. Tu se onda postavlja pitanje koliko znanja berači imaju. Takođe, da li ih je, ako je, kompetentna osoba i edukovala. Znate, postoje pravila kako se gljive beru. Na primer, ne možete grabuljom jer ćete oštetiti stanište, na taj način mesto na kojem je rasla gljiva može da se upropasti i da više ne bude plodno za nju", kaže Jelenković.

Kvote određuju koliko ko sme da bere

Jelenković dodaje da Ministarstvo za zaštitu životne sredine svake godine određuje kvote koliko ko može da skupi gljiva i to zbog očuvanja ekosistema, ali naglašva da je tu glavno pitanje koliko se berači i pridržavaju tih određenih kvota.

"Sistem kontrole tu ne postoji jer niko ne može da utvrdi koliko je vaš berač inače prikupio tartufa. Ne dolazi tu kontrola pa da traži zalihe, da prikupljlaju danima i pitanje je koliko su vidljive. Oni samo mogu da provere kolika je njegova kvota u papirima, ali ne mogu da utvrde tačno da li je on ispoštovao. Često oni ispune kvotu, to im je legalno, a onda polako prelaze u sivu zonu gde nastavljaju sa berbom", dodaje.

Zbog toga Mikološko-gljivarski savez Srbije predlaže da se ukinu kvote koje država traži od otkupljivača kao i da se uvedu godišnje dozvole za berbu bez ograničenja. Jelenković takođe kaže da je neophodno i da sakupljači moraju da imaju licence i dozvole za prikupljanje, a i da je pre toga potrebna ozbiljna i obavezna edukacija berača.

"Naša edukacija je prevashodno vezana za zaštitu staništa i životne sredine. Srbija je jako bogata ovom vrstom koja je jako tražena u inostranstvu. Na primer, u Hrvaskoj postoji poznata vrsta koja se zove Istarski tartuf, i koja je vremenom postala brend, ali ove gljive gotovo da više nema. Nestala je upravo lošim branjem. Zbog toga me i ne čudi da su ovog čoveka pronašli upravo na granici sa Hrvatskom, jer je crno tržište između nas i njih dosta razrađeno. Dosta je naših tartufa tamo koje se vodi kao da je njihovo. Naši tartufi su na dobroj ceni i u Italiji", rekao je on.

Da bi se stalo na put ovom crnom tržištu, potrebna je konkretnija reakcija državnih organa. Jelenković objašnajva i da je jedna ideja Mikološko-gljivarskog saveza Srbije da se sa Privrednom komorom Srbije stvori baza gljiva, koja bi bila onajn, i koja bi olakšla tržištu da se gljive prodaju po realnim cenama, koje bi bile vidljive i koje bi na taj način, po njegovom mišljenju, znatno ugrozile crno tržište.

"Bilo bi dobro da država pored obavezne edukacije kod licenciranih predavača i onlajn baze podataka sa cenama i ponudom, omogući i da se osnuju udruženja ili zadruge u okviru kojih bi ljudi mogli da sarađuju. Njima bi takođe dobro došle i subvencije od strane države, jer je ovo unosan posao. Ako mogu da daju mnogima, mogu i beračima gljiva. Nadamo se da će se sve rešiti boljom zakonskom regulativom i da ćemo moći da prerađujemo tartufe i da ih legalno plasiramo", kaže on.

Srpski tartufi najtraženiji u Hrvatskoj, Italiji i Sloveniji

Ivana Stanojević se poslom nabavke i prodaje tartufa bavi nekoliko godina unazad u Srbiji. Ona u razgovoru za Euronews Srbija kaže da se na ovaj posao odlučila nakon što se vratila iz Amerike i da je u njega uložila sve što je zaradila u inostranstvu kako bi mogla da se njime legalno bavi. Ističe da posao upravo zbog toga zahteva velika ulaganja, i potvrđuje da je među gljivarima inače poznato da je crno tržište u Srbiji dosta razvijeno.

Toliko je veliko, kaže da čak oko 80 odsto ove vrste gljva u svetu zapravo dolazi iz Srbije i zahvaljujući nelegalnim tokovima.

"Da, poznato nam je da u našu zemlju dolaze dileri iz Italije, Hrvatske i Slovenije. Oni uzimaju naše tartufe, plaćaju jeftinije, a onda ih svojim kanalima izvoze u svoje zemlje i tamo ih deklarišu kao njihov proizvod. Cena automatski, sa njihovom deklaracijom, skače tamo tri do četiri puta više i oni tu fino zarade", kaže ona.

profimedia

Stanojević smatra i da je administracija prezahtevna.

"U ovaj posao sam uložila sav novac koji sam zaradila kako bi mogla da poštujem zakon, ali sam od samog početka počela da se suočavam sa raznim problemima kada je u pitanju administracija. Hitpotetički, ukoliko se odlučite da berete određenu vrstu tartufa, sve počinje tako što se podnosi zahtv u Ministarstvu poljoprivrede. Tada počinje jedan od problema sa kojim gljivari suočavaju, a to je što oni od samog početka očekuju da vi unapred znate kolika će berba da bude, kome će da se proda i kada. Na primer, ako kreće berba belog tartufa tamo početkom oktobra, vi mora unapred,  u junu ili avgustu, da znate kome ćete da prodate, koliko ćete da prodate i koliko ćete da uberete kako bi oni vama odredili buudću kvotu. Vi to ne možete da znate, jer ne znate kakva će predstojeća godina da bude. Ne gajite gljive u plasteniku kao što gajite sadnice paradajza", objašnjava ona.

Dodaje da ni kvote koje ministarstvo izdaje nisu ni jeftine, kao i da se često desi da joj sezona okasni upravo zbog administracije.

"Ceo taj proces predugo traje. Vi prvo podnosite zahtev za kvote koje izdaje država, onda čekate da se održi sednica u Ministarstvu poljoprivrede, da sa njima pričate o vrsti tartufa koje želite da berete, o količini i gde želite da ih izvozite. Vi onda dobijate obaveštenje na koje čekate tri do četiri nedelje što je za nas dosta zbog trajanja sezone. Imala sam iskustva da čekam i duže, pa da mi prođe pola sezone, a da ja fizički nisam dobila mogućnost da platim administrativnu taksu i proviziju koja ide za kvote kako bi mogla da ih berem i plasiram", kaže i ona i dodaje da veruje da je to još jedan od razloga zbog čega se neko odluči za sivu zonu.

Cene veće u inostranstvu

Što se cena tiče, sagovornici Euronews Srbija su saglasni - cene su poprilično veće u inostranstvu, nezavisno od toga kako pređu granciu, a vremenske prilike su te koje određuju kako će tržište zapravo da izgleda.

"Cene ne formiramo mi, uglavnom to radi Italjia jer je tamo tržište najveće. Ukoliko je godina kišna onda ima više tartufa i cena je niža, ali ako je godina sušna, kao ova što je bila, onda je to odmah drugačije. Cena se kreće oko 150 evra po kilogramu za crni i oko par hiljada evra za beli koji je ređi i traženiji", kaže Stanojević.

Dodaje da nije iznenađujuće i da se i kilogram belog tartufa u Italji, koji često zapravo bude iz Šumadije, a deklariše se kao nijhov jer je ilegano prešao granice, nađe po ceni i do 5.000 evra.

Sa druge strane Jelenković smatra da se po toj ceni uglavnom definiše aukcijski primerak i da su takvi slučajevi poprilično retki. On objašnjava da takav tartuf mora pre svega da bude veliki i neoštećen, što je često neizvodljivo zbog samog transporta.

"Bilo je takvih slučajeva u Italji ali to su obično veliki i krupni tartufi koji su zaista retki i dobro se paze", kazao je.

Sagovornici su saglasni u još jednoj stvari - Srbija ima retko dobro tlo kada je u pitanju branje gljiva. Objašnajvaju da je Fruška gora poslednjih godina postala omiljeno mesto za sakupljanje tartufa, a ima ih i pored većih rekao kao što su Dunav i Sava. Tartufi takođe obično rastu blizu kestena, hrasta i topola pa se često tamo i pronalaze. Za njihovo pronalaženje, kažu, pre svega potrebno je strpljenje, veliko znanje i iskustvo.