Ceo život pogrešno igramo Monopol: Društvena igra namenjena kao kritika kapitalizmu imala je i druga pravila

Kada je početkom 1900-ih počela da osmišljava ono što će kasnije postati osnova za klasičnu društvenu igru Monopol, spisateljica, aktivistkinja i pronalazačica Elizabet Medži nije ni slutila da će ta igra najpopularnija među porodicama širom sveta.

Ako ste se nekada posvađali sa svojim najdražima tokom ove igre, to nije slučajnost. Monopol nije trebalo da veliča sistem u kome neko može da se obogati do besvesti čak i po cenu tuđe štete. Mlada aktivistkinja je igru zamislila kao kritiku bogatih i moćnih monopolista svog vremena, poput Džona D. Rokfelera i Endrjua Karnegija.

Za Medži problemi novog veka bili su toliko veliki, nejednakosti u prihodima toliko ogromne, a monopolisti toliko moćni da se činilo nemogućim da jedna nepoznata žena, zaposlena kao stenografkinja, ima ikakve šanse da ublaži društvene nevolje nečim tako trivijalnim kao što je društvena igra. Ali morala je pokušati.

Noć za noći, nakon posla u kancelariji, Lizi je sedela kod kuće, crtala i precrtavala, razmišljala i preispitivala. Bilo je to početkom 1900-ih, i želela je da njena društvena igra odražava njene progresivne političke stavove – to je bio njen glavni cilj.

Ko je bila Lizi Mendži?

Potomkinja škotskih imigranata bila je neudata i glava svog domaćinstva. Potpuno sama, uspela je da uštedi novac i kupi kuću, zajedno s nekoliko hektara zemlje.

Živela je u okrugu Prins Džordž, u blizini Vašingtona, u kraju gde su njene komšije bile mlekar, trgovac koji se predstavljao kao "pijačar“, mornar, stolar i muzičar. Elizabet je kuću delila s muškarcem koji je bio glumac i plaćao joj kiriju, kao i s ženom koja je radila kao kućna pomoćnica.

Bila je i veoma politički angažovana, održavala je časove o svojim političkim uverenjima u večernjim satima nakon posla. Ali nije dopirala do dovoljnog broja ljudi. Trebalo joj je novo sredstvo – nešto interaktivnije i kreativnije.

Postojalo je jedno očigledno rešenje. Na prelazu iz 19. u 20. vek, društvene igre postajale su sve češće u domovima srednje klase. Pored toga, sve više pronalazača otkrivalo je da igre nisu samo razonoda već i sredstvo komunikacije. I tako se Lizi bacila na posao.

Počela je javno da govori o novom konceptu koji je nazvala "Igra zakupca". 

Zaboravljena pravila po kojima svi igrači dobijaju

U svojoj patentnoj prijavi za "Igru zakupca" iz 1903. godine, Medži pažljivo opisuje tablu za igru s "ćoškovima, od kojih jedan predstavlja početnu tačku, i nizom međuprostora koji označavaju različite stanice... razlikovane bojama ili drugim oznakama".

Njena patentna prijava takođe jasno navodi svrhu igre: "Cilj igre je da se stekne što više bogatstva ili novca".

profimedia

Važno je napomenuti da, za razliku od Monopola kakav danas poznajemo, verzija Medži mogla je da se igra na dva načina i uz to je napisala dva pravilnika: pravila monopolista fokusirana su na sticanje velikog bogatstva kroz nekretnine i zakup, dok su prema pravilima prosperiteta svi igrači imali koristi kada neko stekne bogatstvo.

Medži je svoje namere dodatno objasnila u članku iz 1903. godine:

"Igra predstavlja praktičnu demonstraciju sadašnjeg sistema otimanja zemlje sa svim uobičajenim ishodima i posledicama. Mogla bi se nazvati i 'Igrom života', jer sadrži sve elemente uspeha i neuspeha u stvarnom svetu".

Ukradena slava

Igra je polako dobijala na popularnosti, ali ne onako kako je to izumiteljka želela.

Tako, jedne večeri krajem 1932. godine, biznismen iz Filadelfije po imenu Čarls Tod i njegova supruga Oliv predstavili su svojim prijateljima, Čarlsu i Ester Darou, igru sa tablom o nekretninama koju su nedavno naučili. Dok su dva para sedela oko table, s entuzijazmom bacali kockice, kupovali nekretnine i pomerali figure, Todovi su s zadovoljstvom primetili da se gostima igra dopala. Toliko ih je oduševila da je domaćin napravio duplikat i poklonio im. Tada još ova igra nije imala zvanično ime, niti se prodavala, već prenosila s prijatelja na prijatelja, a zvali su je "monopolska igra".

Zajedno s drugim prijateljima, igrali su je mnogo puta.

Jednog dana, uprkos tome što je bio dobro upoznat s igrom, Darou – koji je tada bio nezaposlen i očajnički tražio način da izdržava porodicu – zatražio je od Toda pisana pravila igre. Tod je bio pomalo zbunjen, jer nikada nije zapisao pravila. 

Uprkos tome što je ovu igru osmislila i patentirala mlada žena 30 godina ranije, mit o Čarlsu Darou opstaje kao inspirativna priča o američkoj inovativnosti – dobrim delom zahvaljujući izdavaču Monopola.

Nakon što je prodao verziju igre kompaniji Parker Brothers i ona postala ogroman uspeh, donoseći mu milione, novinari su ga pitali kako je uspeo da ni iz čega izmisli Monopol – naizgled čarobnim trikom koji je doneo radost u mnoge domove. "To je slučajnost", rekao je Daro sa dozom lažne skromnosti.