Između Erosa i Tanatosa: "Opsesivne teme literature" koje su proganjale Danila Kiša

Književna tribina “Danilo Kiš ili 40 godina knjige Enciklopedija mrtvih” održana je sinoć u Domu omladine Beograda, u sali “Amerikana”, upravo na dan rođenja velikog srpskog pisca.

Program ove kulturne večeri kroz dijalog pisca i književnog kritičara - Gojka Božovića i Tamare Krstić podsetio je na posebnosti ove knjige i na važne tačke u njenoj istoriji čitanja, kroz opus Danila Kiša (Subotica, 1935 – Pariz, 1989).

Knjiga “Enciklopedija mrtvih”, nastala 1983. godine, izdata je kao sedma u okviru edicije “Dela Danila Kiša” u 10 tomova koje je objavila beogadska kuća “Arhipelag”, na čelu sa osnivačem i direktorom Gojkom Božovićem, kao ekskluzivni izdavač njegovih dela za Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.

Prema strukturi ovog dela, knjiga je sačinjena od devet priča, odnosno poglavlja: “Simon Čudotvorac”, “Posmrtne počasti”, “Enciklopedija mrtvih”, “Legenda o spavačima”, “Ogledalo nepoznatog”, “Priča o majstoru i učeniku”, “Slavno je za otadžbinu mreti”, “Knjiga kraljeva i budala” i “Crvene marke s likom Lenjina”.

Kako je naveo Božović, prvo izdanje te antologijske knjige, ili novele, objavljeno pre 40 godina, “od tada do danas jeste jedna od Kišovih knjiga sa najuzbudljivijom književnom istorijom i čitalačkom i književno-kritičkom recepcijom”. 

Prevedena na veliki broj jezika, objavljena u ogromnom broju izdanja, “Enciklopedija mrtvih” postala je jedna od ključnih knjiga ovog pisca i jedna od najvažnijih priča u istoriji srpske književnosti.

“Ipak, Kiš nije bio zadovoljan u to vreme pre četiri decenije recepcijom ove knjige, i kako je javnost prihvatila, te je pomalo ljut, odbijao dalje da se pojavljuje, nije želeo intervjue. Odnosno, Kiš je hteo da napravi jedan mali eksperiment, a to je da vidi kako će knjiga da dalje ima svoj život, kako će da prođe kod čitalaca, a bez njegove uloge kao autorske podrške svom delu”, istakao je Božović, čije izdavaštvo “Arhipelag” je bilo i organizator večerašnjeg događaja. 

Medija Centar Beograd

Prema njegovim rečima, govorilo se tada da Kiš ima malo čitalaca i da svi oni liče na njega, a kasnije će se ispostaviti da to nije tačno, jer pre svega srpski pisac jevrejskog porekla je imao jako veliki broj publike, i “Enciklopedija mrtvih” imala je najveću i najjaču recepciju, postala mu je najčitanija, najpoznatija i najviše prevođena na sve važne jezike, u celokupnom opusu. 

“Onda je nastala serija kritičkih tekstova, čitava jedna biblioteka studija o ovoj knjizi, a počele su da izlaze i knjige o njoj, i tako je nastala ta istorija čitanja o kojoj večeras govorimo”, naveo je pisac i izdavač Božović. 

U pitanju je zbirka pripovedaka kao kolekcija priča koje proniču u dubinu večite i teške literarne teme - smrti.

“Danilo Kiš je oduvek želeo da piše o dve velike teme, a to su - ljubav i smrt. Ta dva aspekta se provlače sve vreme kroz njegova dela. Sve novele u “Enciklopediji mrtvih” posebno “Legenda o spavačima” i “Simon Čudotvorac” predstavjaju zaokruženu priču o ljudskoj prirodi i životu.

Takođe, osim ljubavi i smrti, treća velika tema kod Kiša je definitivno - san, možda kao drugo lice smrti ili ideja da li je moguće rekonstruisati jedan ljudski život”, rekao je Božović. 

Osnivač “Arhipelaga” je ocenio da “Enciklopedija mrtvih” ima novi način pripovedanja, kao i Kišove druge kultne knjige - “Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976) – zbirka pripovedaka, i “Čas anatomije” (1978) – polemike, gde je uvek uspevao da susreće činjenice sa imaginacijom, drevne istine i moderna iskustva, i koristi dokumentarizam u svojim pričama.

Novele u knjizi “Enciklopedija mrtvih”, kako je sam pisac govorio, „u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o Gilgamešu, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature“.

“Tako je sama knjiga prošla kroz razne istorijske i književne epohe, i bile su velike polemike o njoj upravo zbog te teme o smrti. Slično kao i ranije sa “Grobnicom za Borisa Davidoviča”. On je branio pravo na svoju književnost, svoje delo, stvaralaštvo. Tako je originalno imao u knjizi priču naziva “Sahrana kurve”. Međutim, sugerisano mu je da promeni takav naslov. Kiš to nije želeo, jednostavno nije pristajao na bilo kakvu cenzuru. Onda dosta kasnije, odlučio je sam da promeni ime te priče u “Posmrtne počasti”, kako se danas i zove u zbirci. Ali, on je tada smatrao da je imao pravo da menja po svom nahođenju, dok onda nije hteo, jer mu se činilo da je to politička odluka i pritisak”, otkrio je Gojko Božović i ubrzo istakao suštinu. 

“Danilo Kiš je uvek želeo da piše samo o istini, makar to izazvalo veliki otpor javnosti, posebno je to evidentno u “Enciklopediji” i “Grobnici za Borisa Davidoviča”, zaključio je Božović.

Svojevremeno je i sam Danilo Kiš predstavio viđenje i analizu svog remek dela. 

“To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme koje se povlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju 'Enciklopedije smrti'", govorio je Kiš. 

Tamara Krstić je naglasila da je “Enciklopediju mrtvih” čitala sa velikim uzbuđenjem i strašću i istraživala šta je to enciklopedično u toj knjizi koja je ostavila na nju različite boje, utiske, ukuse. 

“Knjiga predstavlja odjek na sve šta se dešavalo na kraju 20. veka. Kad posmatrate iz ovog ugla sveta, tu ima više konstanti, tu je i biblijsko vreme, i 15. vek, za mnogo toga se mozete uhvatiti”, rekla je Krstić. 

Ona je navela da vidi slična prožimanja ove knjige sa Kišovim delima – romanima “Mansarda: satirična poema” (1962) ili “Bašta, pepeo” (1965), mada vidi i bliskosti sa likom Andreasa Sama, čuvenoog dečaka i naratora iz zbirke novela “Rani jadi: za decu i osetljive” (1970).